Милутин Гарашанин (политичар)
Милутин Гарашанин (Београд, 22. фебруар 1843 — Париз, 5. март 1898)[1] био је српски политичар, дипломата, официр и академик. Гарашанин је био председник Владе, председник Народне Скупштине, министар и амбасадор.[2][3]
| Милутин Гарашанин | |||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 | |||||||||||
| Лични подаци | |||||||||||
| Датум рођења | 22. фебруар 1843. | ||||||||||
| Место рођења | Београд, Кнежевина Србија | ||||||||||
| Датум смрти | 5. март 1898. (55 год.) | ||||||||||
| Место смрти | Париз, Француска | ||||||||||
| |||||||||||
БиографијаУреди
Рођен је у Београду, од оца Илије Гарашанина, писца „Начертанија“ и председника српске владе у два наврата, и мајке Софије рођене Данић рођен 10/22. фебруара 1843. године.[4][5]
Образовао се у Београду, где је поред основне школе завршио и гимназију. Провео је само годину дана на београдском Лицеју, на природњачком одсеку. Године 1860. отишао је у Француску, где у лицеју Сен-Барбу изучава основну и специјалну математику.[6] По завршеним студијама политехнике, постао је 1865. године артиљеријски потпоручник. Завршио је затим артиљеријску школу у Мецу, у Француској, а после тога (од 1868) живео на очевом имању у Гроцкој и бавио се млинарском индустријом.[7]
Ступио је први пут у државну службу 1876. године, као официр. У српско-турском рату 1876. године учествовао је у борбама Ибарске војске, у чину артиљеријског капетана, као командант Чачанске бригаде. Дана 11. августа те године рањен је у бици на Огоријевцу, због чега је унапређен у чин мајора и добио Орден Таковског крста V степена. До објаве новог рата 1877. године бавио се економисањем у Гроцкој, на имању "Гаврану". У другом рату са Турском 1877/78. године, био је помоћник начелника Јаворске војске, у чину мајора. Војну каријеру је завршио у чину пуковника.
Политичку каријеру је започео тек октобра 1880. године, када ступа у Пироћанчев кабинет. Од 1881 — 1883. године био је министар унутрашњих дела Кнежевине Србије.[3]
У јануару 1881. године са групом младоконзервативаца основао је Српску напредну странку и постао њен председник.[8]
Он је учесник првог телефонског разговора на релацији Београд - Ниш 1886. Са друге стране линије, у Нишу, је био краљ Милан Обреновић. Због слабе чујности и лошег квалитета телефонске линије краљ је више пута понављао „Милутине, говори гласније!“. На крају Гарашанин је одговорио: „Ваше Височанство, ја говорим тако јако, да када би се попео на торањ Саборне цркве Ви бисте ме несумњиво морали чути у Нишу и без телефона.“[9]
Аутор је и књижевних дела од којих је најзначајније Доколице написано 1892. године.[10][11] Сматран је за одличног говорника.[12]
Удружење за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” поседује једно његово писмо, у којем Гарашанин пише о промени власти у Бугарској и покушајима Русије да прошири свој утицај на Балкану, што је било супростављено српској политици тог доба.[13]
Црна Гора му је доделила Орден књаза Данила I[14] и Обилића медаљу.[15]
Види јошУреди
РеференцеУреди
- ^ Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 208.
- ^ „BILO JE 28 SRPSKIH PREMIJERA MLAĐIH OD VUČIĆA: Da li predsednik Srbije BAŠ TOLIKO SLABO ZNA SRPSKU ISTORIJU?”. espreso.rs (на језику: српски). Приступљено 2020-12-01.
- ^ а б „Da li znate ko je Milutin Garašanin? – Portalibris” (на језику: српски). Приступљено 2020-12-01.
- ^ Hajdarpasic, Edin (2015-11-18). Whose Bosnia?: Nationalism and Political Imagination in the Balkans, 1840–1914 (на језику: енглески). Cornell University Press. ISBN 9781501701108.
- ^ Тодоровић, Жељко (2017-11-27). „Милутин Гарашанин”. Српска енциклопедија (на језику: српски). Приступљено 2020-12-01.
- ^ "Бранич", некролог, Београд 1. март 1898.
- ^ "Дело", некролог, Београд 1. јануар 1898.
- ^ Protić, Milan St (2015-01-01). Between Democracy and Populism: Political Ideas of the Peopleʹs Radical Party in Serbia:(The Formative Period: 1860ʹs to 1903) (на језику: енглески). Balkanološki institut SANU. ISBN 9788671790949.
- ^ Гуцијан, С. „Прича о четрнаестом војводи и девет баба”. Politika Online. Приступљено 2020-12-01.
- ^ „Dokolice – Milutin Garašanin – Portalibris” (на језику: српски). Приступљено 2020-12-1. Проверите вредност парамет(а)ра за датум:
|access-date=(помоћ) - ^ Garašanin, Milutin (1939). Dokolice (на језику: српски). Srpska književna zadruga.
- ^ „Milutin Garašanin – Portalibris” (на језику: српски). Приступљено 2020-12-01.
- ^ Лазић, Виктор (март 2018). „Србија међу књигама”: 60.
- ^ Acović, Dragomir (2012). Slava i čast: Odlikovanja među Srbima, Srbi među odlikovanjima. Belgrade: Službeni Glasnik. стр. 85.
- ^ Acović, Dragomir (2017). „Šest vekova odlikovanja među Srbima”. Politikin zabavnik. 3438: 14.
ЛитератураУреди
- Пузовић, Предраг (1995). „Укидање Неготинске и Шабачке епархије 1886. године” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 39 (1-2): 143—158.
- Stokes, Gale (1990). Politics as Development: The Emergence of Political Parties in Nineteenth Century Serbia. Duke University Press.
