Министарска реформа

Министарска реформа (рус. Министерская реформа) подразумијева значајну реформу државних органа Руске Империје коју је извршио император Александар I Павлович на почетку 19. вијека.

Министарства

уреди

На основу Прогласа о оснивању министарстава (рус. Манифест Об учреждении министерств) од 8. септембра 1802. основано је осам министарстава. Они су замијенили некадашње колегијуме из доба Петра Великог.[1] Затим, дужност министра правде је сједињена са дужношћу генерал-прокурора. Сваки министар је био одговоран за ресор којим је руководио. На крају године подносио је писмени извјештај императору преко Правитељствујушчег сената.[2]

Основана су сљедећа министарства: Министарство иностраних послова, Министарство војних копнених снага, Министарство поморских снага, Министарство унутрашњих послова, Министарство финансија, Министарство правде, Министарство трговине и Министарство народне просвјете.

Доношењем Прогласа о општем уређењу министарстава (рус. Манифест об Общем учреждении министерств) од 25. јуна 1811. завршена је министарска реформа, по предлогу Михаила Сперанског. Утврђена су сљедећа министарства и главне управе: Министарство иностраних послова, Министарство војно, Министарство поморско, Министарство финансија, Државна благајна, Ревизија државних рачуна, Министарство унутрашњих послова, Министарство народне просвјете, Главна управа саобраћаја, Министарство правде, Министарство полиције и Главна управа духовних послова разних вјероисповијести.[3]

На челу ресора су стајала лица која је постављао император, а носили су звање министра, главног директора или главног управника. Једно министарство је било организационо подијељено на департмане, Савјет министра, Општу сједницу одјељења, Канцеларију министра и посебне установе. Департмани су се дијелили на одјељења, а одјељења на столове. Њима су управљали директори, начелници одјељења и столоначелници.[4]

Министре и замјенике министара је именовао и разрјешавао непосредно император, док је директоре департмана и директоре канцеларија министара постављао на предлог министара. Начелнике одјељења су именовали и разрјешавали министри на предлог директора, уз потврду императора. Сви ови чиновници су полагали заклетву пред Правитељствујушчим сенатом.[5]

Реформа државних органа

уреди

Државни савјет

уреди

Император Александар I Павлович је 1801. установио Стални савјет (рус. Непременный совет) као највиши савјетодавни орган. Састојао се од 12 достојанственика. Након оснивања министарстава и Комитета министара његов значај је опао.

Коначно, 1810. преуређен је у Државни савјет. Састојао се из Опште сједнице и четири департмана. Установљена је и Државна канцеларија, а за њеног државног секретара је постављен Михаил Сперански. Положај државног секретара је био једнак положају министра. При Државном савјету је основана Комисија састављања закона и Комисија молби.

Предсједника Државнога савјета је постављао и разрјешавао император из реда његових чланова. У састав Државног савјета су улазили сви министри и великодостојници, које је именовао император.

Државни савјет није доносио законе, него је био само савјетодавни орган при претресању закона. Његов задатак је био централизовати законодавство, обезбиједити једнообразност правних норми, и не допуштати противречја у законима.

Правитељствујушчи сенат

уреди

Император Александар I Павлович је 8. септембра 1802. године потписао Указ о правима и обавезама Сената који је утврдио организацију Сената и дефинисао његов однос према другим највишим органима. Сенат је проглашен за врховни орган, који је био носилац управне, судске и контролне власти. Имао је право да стави приговор на донесене законе, уколико су они противрјечили другим законима.

Свети синод

уреди

Реформама се подвргао и Свети синод, чији су чланови били највиши црквени јерарси — митрополити и архијереји, али је на челу Синода стајао грађански чиновник са звањем обер-прокурора. При Александру I Павловичу више се нису окупљали представници вишег свештенства, него су се позивали на засједања Синода по избору обер-прокурора, који је добио знатно већа права.

Реформски предлози

уреди

Дана 12. јула 1810. објављен је Проглас о подјели државних послова на посебне управе по предлогу Сперанског.

На крају 1808, Александар I је задужио Сперанског да припреми план државних реформи Русије. У октобру 1809. пројекат под називом Увод к зборнику државних закона био је представљен цару.

Задатак плана је био модернизовати државну управу путем увођења буржоазних норми и форми: „У циљу очвршћавања самодржавља и чувања сталешког устројства“.

Сталежи:

  1. племство има грађанска и политичка права;
  2. средњи сталеж има грађанска права (право на покретну и непокретну имовину, слободу рада и право заступања пред судом) — трговци, занатлије, државни сељаци;
  3. народ радни нема политичких ни грађанских права — спахијски сељаци, радници и кућне слуге.

Подјела власти:

  • Законодавни органи (Државна дума, губернијске думе, окружне думе и општинске думе)
  • Извршни органи (министарства, губернијске управе, окружне управе и општинске управе)
  • Судски органи (Правитељствујушчи сенат, губернијски судови, окружни судови и општински судови).

Избори — четверостепени са бирачким имовним цензусом за: спахије-земљопоседнике и вишу буржоазију

При императору оснива се Државни савет. Император задржава сву своју власт:

  • сазиви Државне думе император може прекинути или распустити, и назначити нове изборе. Државна дума би била као представнички орган при императору.
  • министре именује и разрешава император
  • састав Сената одређује император

Пројект је изазвао реакцију сенатора, министара и других виших достојанственика и Александар I је решио да не реализује пројект.

Почетком 1811. представљен је нацрт реформе Сената, а у јуну се претресао у Државном савјету. Предложено да се Сенат реформише у два органа: „Сенат управни“ (дотадашњи Комитет министара — министри са њиховим замјеницима и начелници главних управа) и „Сенат судски“ (подијељен на четири одјељења у главним судским окрузима: Санкт Петербургу, Москви, Кијеву и Казању). Сенаторе у Сенату судском би именовао император и бирало племство.

Државни савјет је предложени нацрт критиковао, а сам Сперански је предлагао да се не усвоји. Тако су од три гране власти реформисане само двије (законодавна и извршно-управна), док је судска власт остала нетакнута.

Референце

уреди
  1. ^ Колегијуми су укинути током владавине Катарине Велике, па поново успостављени у доба Павла I.
  2. ^ Чланови III, IX и XII Прогласа о оснивању министарстава (1802)
  3. ^ Члан 3. Прогласа о општем уређењу министарстава (1811)
  4. ^ Чланови 16, 19, 20. и 23. Прогласа о општем уређењу министарстава (1811)
  5. ^ Чланови 48, 49, 50. и 53. Прогласа о општем уређењу министарстава (1811)