Минијатурa

(преусмерено са Минијатура)

Минијатура (итал. miniatura слика минијатора, односно калуђера који су у средњем веку радили на украшавању рукописа) је фигурална сцена или портрет малог формата, рађена различитим сликарским техникама и на различитим подлогама: папиру, пергаменту, слоновачи или металној плочици.[1] Име је настало од латинске речи minium, што је назив за црвену оловну боју, којом су у средњовековним рукописима исписивани натписи и почетна слова поглавља и страница. Портретне минијатуре су се развиле из техника минијатура у илуминираним рукописима и биле су популарне међу елитама из 16. века, углавном у Енглеској и Француској, а прошириле су се по остатку Европе од средине 18. века, остајући веома популарне све до развоја дагеротипије и фотографије средином 19. века.[2] Обично су то били интимни поклони које су се давали у породици или од стране мушкараца који су пуни наде у удварању, али неки владари, као што је Џејмс I од Енглеске, давали су велики број као дипломатске или политичке поклоне.[3] Нарочито је било вероватно да ће бити насликане када је члан породице требало да буде одсутан током значајних периода, било да муж или син иду у рат или емигрирају, или ћерка која се удаје.

Минијатурни портрет неидентификованог човека, Николас Хилијард, 1572.
Витрина са минијатурама портрета из 18. века у Народном музеју у Варшави.

Први минијатуристи су користили акварел за сликање на растегнутом пергаменту, или (посебно у Енглеској) на картама за игру подрезаним у тражени облик. Техника се често називала лимнинг (као у расправи Николе Хилијарда Art of Limming око 1600. године), или сликање у малом.[4] Током друге половине 17. века стаклени емајл сликан на бакру постаје све популарнији, посебно у Француској. У 18. веку, минијатуре су сликане акварелом на слоновачи, која је тада постала релативно јефтина. Мале величине од 40 mm × 30 mm, портретне минијатуре су често биле уграђене у медаљоне, унутрашње поклопце за сатове или комаде накита како би се могле носити са собом. Друге су биле уоквирене сталцима или окачене на зид, или уметнуте у поклопце бурмутица.[5]

Рани периодУреди

 
Жан Фуке, аутопортрет (1450). Вероватно најранији минијатурни аутопортет у Западном свету, ако се искључи Јан ван Ајков из 1433. године[6]

Портретна минијатура настала је из илуминираног рукописа, који је за потребе илустрације књига замењен техникама као што су дрвени отисци и калк штампа.[10] Најранији портретни минијатуристи били су познати рукописни сликари попут Жана Фукеа (аутопортрет из 1450. године) и Симона Бенинга, чија је ћерка Левина Терлинц углавном сликала портретне минијатуре, а преселила се у Енглеску, где је њен претходник као дворски уметник Ханс Холбајн Млађи сликао неке минијатуре. Лукас Хоренбоут је био још један холандски сликар минијатура на двору Хенрија VIII.

Француска је такође имала снажну традицију минијатура, усредсређених на двор, иако су се средином 16. века концентрисали на веће слике, око распона величина модерне књиге у меком повезу, које се можда не квалификују као минијатуре у уобичајеном смислу. То могу бити слике или готови цртежи са неком бојом, а произвели су их Франсоа Клуе (око 1510 – 1572) и његови следбеници.

Најранији француски сликари минијатуре били су Жан Клуе (умро око 1540), његов син Франсоа Клуе, Жан Переал и други; али о њиховом раду у портретисању данас постоји мало трага, иако им се приписује много портрета и огроман број цртежа. Седам портрета у Рукопису Галског рата (Националне библиотеке) припидано је једном од Клуеа; а њима се може додати и фино дело, у колекцији Пјерпонт Моргана, које представља Маршала де Брисака. Пратећи ове људе налази се на Симона Ренара де Ст. Андреа (1613–1677) и Жана Котела. Други чија имена би се могла поменути били су Јозеф Вернер (1637–1710) и Росалба Каријера (1675–1757).

Први познати енглески портретни минијатуриста је Никола Хилијард (око 1537–1619), чији је рад био конзервативан у стилу, али веома осетљив на карактер седитеља; његова најбоља дела су лепо изведена. Боје су непрозирне, а злато се користи за појачавање ефекта, док су слике на карти. Дела су често потписана, а често имају и латински мото на себи. Хилијард је неко време радио у Француској и вероватно је идентичан сликару на кога се алудира 1577. као Никола Белијарт. Хилијарда је наследио његов син Лоренс Хилијард (умро 1640); техника му је била слична очевој, али смелија, а минијатуре богатије бојама.[11]

Исак Оливер и његов син Питер Оливер наследили су Хилијарда. Исак (око 1560–1617) је био Хилијардов ученик, док је Питер (1594–1647) је био Исаков ученик. Њих двојица су најраније дали заокруженост и облик лицима која су сликала. Своја најбоља дела су потписивали монограмом, и сликали не само веома мале минијатуре, већ и оне веће величине чак 10 in × 9 in (250 mm × 230 mm). Они су копирали за Чарлса I Енглеског (1600-1649) у малом обиму многе његове познате слике старих мајстора.

Дана 28. априла 1733. године,[12] дошло је до страшног уништења портретних минијатура у пожару у Куће беле чоколаде и кафе. Сер Ендру Фоунтејн је изнајмио две собе у Вајту да привремено ту држао своју огромну колекцију портрета које су урадили Хилијард, Оливерови, Семјуел Купер и други. Цела кућа је изгорела; број уништених слика био је толики да је пепео пажљиво просејан да би се повратило злато из спаљених носача минијатура.[13]

Манифестације минијатуреУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Минијатура - историја Архивирано на сајту Wayback Machine (18. јануар 2012), biennial.kcgm.org.rs
  2. ^ Coombs, Katherine. (1998). The portrait miniature in England. London: V & A Publications. ISBN 1-85177-206-5. OCLC 39803970. 
  3. ^ Ungerer, Gustav (1998). Juan Pantoja de la Cruz and the Circulation of Gifts Between the English and Spanish Courts in 1604/5. Sociedad Hispano-Portuguesa de Estudios Renacentistas Ingleses= Sociedade Hispano-Portuguesa de Estudos Renascentistas Ingleses = Spanish and Portuguese Society for English Renaissance Studies. OCLC 800674221. 
  4. ^ Fumerton, Patricia (1986). „"Secret" Arts: Elizabethan Miniatures and Sonnets”. Representations (15): 57—97. ISSN 0734-6018. JSTOR 2928392. doi:10.2307/2928392. 
  5. ^ MacLeod, Catharine (2019). Elizabethan treasures : miniatures by Hilliard and Oliver. MacGibbon, Rab. London. ISBN 978-1-85514-702-7. OCLC 1048934990. 
  6. ^ As distinct from self-portraits inserted into religious or other scenes. Jan van Eyck painted a small probable self-portrait, Portrait of a Man (Self Portrait?), (National Gallery, London) that is dated 1433.
  7. ^ "Margaret More". Metropolitan Museum of Art. Retrieved on 17 May 2009.
  8. ^ Goldberg, стр. 92
  9. ^ "Hans Holbein the Younger, Portrait of an English Woman, a drawing Архивирано 2015-10-18 на сајту Wayback Machine". British Museum, Retrieved 11 April 2010
  10. ^ Coltman, Viccy (2017-03-30). „Sojourning Scots and the Portrait Miniature in Colonial India, 1770s-1780s”. Journal for Eighteenth-Century Studies. 40 (3): 421—441. ISSN 1754-0194. doi:10.1111/1754-0208.12467 . 
  11. ^ Hilliard, Nicholas. Benezit Dictionary of Artists. Oxford University Press. 2011-10-31. doi:10.1093/benz/9780199773787.article.b00087717. 
  12. ^ Ashton, John (1898). „fire at White's”. The history of gambling in England. London: Duckworth & Co. стр. 90. 
  13. ^ Propert, John Lumsden (1887). „fire at White's Coffee House”. A history of miniature art: with notes on collectors and collections. Macmillan and Company. стр. 78–79. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди