Миодраг Живанов

српски библиограф

Миодраг Живанов (Баваниште, 6. октобар 1928Београд, 8. новембар 2000) био је један од највећих српских библиографа 20. века и вишедеценијски начелник Библиографског одељења Народне библиотеке Србије. Био је главни редактор „Српске библиографије. Књиге 1868–1944”, најважнијег и најобимнијег дела српске библиографије, издатог у двадесет томова.[1] Био је члан Савета за проучавање и заштиту културног блага манастира Хиландара. Објавио је велики број књига и преко стотину прилога, углавном из области библиографије и библиотекарства.

Миодраг Живанов
Miodrag Živanov.jpg
мр Миодраг Живанов
Датум рођења(1928-10-06)6. октобар 1928.
Место рођењаБаваниште
  Краљевина СХС
Датум смрти8. новембар 2000.(2000-11-08) (72 год.)
Место смртиБеоград
  Савезна Република Југославија
ЗанимањеБиблиограф
Значајни радови„Српскa библиографијa. Књиге 1868–1944”
НаградеOrder of Labour with silver wreath RIB.gif Орден рада са сребрним венцем (1973), Награда „Милорад Панић-Суреп” (1988)

Целокупна приватна библиотека и архива Миодрага Живанова налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду, где специјализована збирка библиографија такође носи његово име. Легат је формирала Миодрагова жена, Драгослава Живанов, а Удружењу је поклонила и ауторска права на његова дела.[2]

БиографијаУреди

Младост и школовањеУреди

Миодраг Живанов рођен је 6. октобра 1928. године у Баваништу, селу у околини Ковина, у породици земљорадника. Са седам година, родитељи су га послали код деде у Панчево да би се школовао, и ту је завршио гимназију. По завршеној гимназији, 1947. године, уписао је Групу за јужнословенске језике и књижевност на Филозофском факултету Универзитета у Београду. За време студија често је учествовао на шаховским такмичењима и турнирима, а титулу мајсторског кандидата освојио је 1949. године. Током студија, када се у панчевачкој Вишој гимназији „Урош Предић“ упразнило место професора српског језика, Живанов је постављен за професора, иако још увек није дипломирао. У том периоду упознао је Драгославу Живанов, која је тада била ученица гимназије. Дипломирао је 1955. године и након тога одслужио војни рок у Пожаревцу, где започиње његово дугогодишње пријатељство са Бранимиром Живојиновићем.[1] По повратку из војске, а након што је Драгослава матурирала, формирали су породицу венчавши се у октобру 1956. године.[2]

Библиографска каријераУреди

 
Живанов и остали запослени испред Народне библиотеке Србије. На фотографији је и тадашњи управник НБС Милорад Панић-Суреп.

Заједно са супругом преселио се у Београд и 1957. године запослио у Народној библиотеци Србије. Наредне године је положио Стручни библиотекарски испит, за који је израдио своју прву библиографију Споменак 1893-1914. Разрешење анонима, псеудонима, иницијала и непотпуних имена песника, касније објављену у Годишњаку НБС за 1960. годину. Исте године основано је и Библиографско одељење са начелником Миленом Николићем, где је Милорад прешао одмах по оснивању. Њих двојица започеће озбиљан и организован рад на изради националне библиографије.

Током наредних деценија, Живанов је огромну радну и стручну енергију уложио у библиографски рад, првенствено на прикупљању грађе за Српску библиографију. Књиге 1868-1944. Иако је непрестано радио на овом пројекту, Живанов је у међувремену завршио и последипломске студије на Филолошком факултету, али и објавио бројне књиге и прилоге. Магистрирао је са радом Јован Скерлић. Библиографија и литература (1892-1963), штампаним у публикацији Јовану Скерлићу у спомен, објављеној поводом педесетогодишњице Скерлићеве смрти 1969. године. Исте године у новембру, одржан је Научно-консултативни скуп у Народној библиотеци Србије, на коме је утврђен дефинитиван критеријум опсега националне библиографије, а примена овог критеријума изискивала је додатна истраживања и у библиотекама у којима је библиографски посао већ био завршен. Ово је довело до ангажовања већег броја хонорарних сарадника, али и библиографа, те се 1972. године формирао специјализован тим стручњака за израду националне и специјалних библиографија са Живановим на челу. Године 1974. постављен је за начелника Библиографског одељења и на том месту остао је до пензионисања 1992. године.

Од 1971. до 1985. године екипа Народне библиотеке Србије, чији је руководилац био Живанов, радила је на сређивању и обради књига и периодике у Хиландарској библиотеци. Живанов је током овог периода манастир посетио чак седамнаест пута и током боравка истраживао је, бележио и пописивао фонд богате хиландарске књишке ризнице. Сматрао је овај рад веома значајним за очување српске културе и често би радио до касно у ноћ, иако манастир тада није имао струју, како би стигао да што више прибележи током ограниченог времена које му је било на располагању.[2] У раду му је помагао и отац Хризостом Столић, библиотекар Хиландарске библиотеке. Резултат овог дугогодишњег рада био је двотомни Каталог књига на српскохрватском језику од XVIII до XX века (коаутори Радисав Цајић и Драгутин Никчевић) који је издала Народна библиотека Србије 1989. и 1990. године. Године 2004. Библиотека је објавила и два тома његовог Каталога књига на бугарском и руском језику од XIX до XX века.

 
Двадесет томова Српске библиографије. Књиге 1868–1944. у Удружењу „Адлигат” у Београду.

До 1988. године број истражених библиотека у земљи и иностранству повећао се на 110, а сва прикупљена библиографска грађа стизала је у Библиографско одељење НБС, где се под надзором Живанова сређивала и класификовала. За главног редактора Српске библиографије. Књиге 1868-1944. изабран је 1988. године, на седници Уређивачког одбора којом је председавао академик Радован Самарџић.[1] Те године објављен је први том Српске библиографије. До одласка у пензију 1992. године, Живанов је редиговао девет томова и до 1998. године, наставивши рад на редакцији и у пензији, завршио је свих двадесет томова.

Осим значајног библиографског рада, Миодраг је годинама радио и на утврђивању ауторства великог броја књига непознатих аутора или књига на којима су аутори били потписани псеудонимом. Током година је међу колегама постао познат и као „књижни детектив”, јер је умео да по стилу текста, издавачу, начину штампе и историјским околностима, готово непогрешиво утврди ко је написао одређену књигу или текст.[2] Осим тога, предавао је и испитивао генерације библиотекара на Стручном библиотекарском испиту у Народној библиотеци.

 
Миодраг Живанов приликом уручења Ордена рада сребрног реда 1973. године.

Оснивање Библиографског одељења у Народној библиотеци Србије, на коме је Живанов био преко двадесет година, сматра се првим интитуционализовањем библиографског рада у Србији. Претходно су библиографије биле формиране једино од стране даровитих појединаца, попут Ђуре Даничића и Стојана Новаковића, али не и организовано, у оквиру институције.[1] Након дугогодишњег успешног рада овог Одељења, 1983. године у Инђији установљен је и Сусрет библиографа, у спомен на др Георгија Михаиловића. Иницијатори овог догађаја били су највиђенији библиографи тога доба: Душан Панковић, Лазар Чурчић и Миодраг Живанов. Први добитник престижне награде „Митровданска повеља“, коју је 1997. године установио Одбор Сусрета библиографа, био је Живанов.

Миодраг је за свој библиографски рад награђен и Орденом рада са сребрним венцем 1973. године, а 1988. године, након објављивања првог тома Српске библиографије, уручена му је награда „Милорад Панић-Суреп“.

Мр Миодраг Живанов преминуо је 8. новембра 2000. године у Београду. На предлог Удружења „Адлигат”, у коме се данас налази његов легат, улица у Београду носи име њему у част.[3]

Легат проф. мр Миодрага ЖивановаУреди

 
Легат Миодрага Живанова

Легат Миодрага Живанова данас се налази у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду, а поклонила га је Миодрагова супруга, Драгослава Живанов, много пре оснивања самог Удружења, лично Виктору Лазићу. Драгослава је била наставница немачког језика, а по пензионисању почела је да држи и приватне часове. Међу њеним ученицима био је и Виктор Лазић. Миодраг Живанов и његова супруга често су Виктору поклањали књиге у детињству и током одрастања, а осим што му је Драгослава држала приватне часове немачког, Миодраг га је такође подучавао библиотекарству.[2] Након што је Живанов преминуо 2000. године, Драгослава је Виктору, који је са њеним супругом делио ентузијазам и љубав према књизи, поклонила читаву личну библиотеку свога супруга, белешке, архивску грађу, фотографије и друге значајне материјале и културна добра, те је легат био део Библиотеке Лазић и пре оснивања Удружења „Адлигат”.

НаградеУреди

Живанов је носилац Ордена рада са сребрним венцем (1973) и највише библиотекарске награде „Милорад Панић-Суреп“ (1988).[1] Први је добитник „Митровданске повеље", коју је 1997. године установио Одбор Сусрета библиографа.

Дела (библиографија)Уреди

Од 1954. године, када му је штампан први рад Душан Васиљев - песник потлачених, у листу Панчевац, објавио је преко стотину прилога, углавном из области библиографије и библиотекарства. Сарађивао је на „Лексикону писаца Југославије”, „Библиографији расправа и чланака”, а у „Енциклопедији Југославије” (Лексикографски завод, Загреб, 1988), аутор је јединице посвећене историјату библиографије.[1]

БиблиографијеУреди

  • „Споменак 1893-1914. Разрешење анонима, псеудонима, иницијала и непотпуних имена песника”, Народна библиотека Србије: Годишњак, 1960, стр. 262-275.
  • „Библиографија Доситејевих издања (1811-1961)”, уз Сабрана дела I и II Доситеја Обрадовића, Просвета, 1961.
  • „Пејановић Ђорђе: Библиографија штампе Босне и Херцеговине 1850-1941”, Библиотекар, 1962, бр. 3, стр. 279-282.
  • „О библиографији: Југословенска књижевност у иностранству”, Библиотекар, 1962, бр. 5, стр. 430-433.
  • „Скерлић и библиотеке”, Библиотекар, 1964, бр. 3-4, стр. 173-176.
  • „Библиографија посебних издања радова Стојана Новаковића”, Библиотекар, 1965, бр. 5-6, стр. 283-297.
  • „Библиографија посебних издања М. Панића-Сурепа” (са К. Лазић), Библиотекар, 1968, бр. 4, стр. 327-339.
  • „Јован Скерлић. Библиографија и литература (1892-1963)”, публикација Јовану Скерлићу у спомен, 1969, стр. 223-417.
  • „Октобарска социјалистичка револуција. Библиографија посебних издања и чланака из радничке периодике 1917-1945”, Библиотекар, 1969, бр. 3, стр. 456-458.
  • „Библиографија радова др Дејана Медаковића”, Матица српска, Зборник ликовне уметности 8, Нови Сад, 1972, стр. 1-19.
  • „Стерија и библиотекарство”, Стерија и књига, Матица српска и Народна библиотека Србије, 1981, стр. 33-50.
  • „Библиографија Милоша Н. Ђурића” (са Р. Цајићем), Народна библиотека Србије,1983.
  • „Панчевачка библиографија 1833-1960”, Народна библиотека Србије, 1985.
  • „Библиографија издања Коларчевог народног универзитета 1863-1985”, Коларчев народни универзитет, 1987.
  • „Врањска библиографија” (са К. Лазић и Ј. Јелић), Народна библиотека „Бора Станковић”, 1988.
  • „Библиотека манастира Хиландара. Каталог књига на српскохрватском језику од XVIII до XX века” (са Р. Цајићем и Д. Никчевићем), Народна библиотека Србије, 1989. и 1990.
  • „Српска библиографија. Књиге 1868-1944”, Народна библиотека Србије, 1988. —1998.
  • „Библиотека манастира Хиландара. Каталог књига на бугарском и руском језику од XIX до XX века”, Народна библиотека Србије, 2004.

Фототипска издања листоваУреди

  • „Нишка социјалистичка борба 1903 - Наш лист 1937“, Ниш, 1979.
  • „Панчевац 1869-1873. I – II“, Београд-Панчево, 1981.
  • „Граничар 1873.“, Београд-Панчево, 1982.
  • „Жижа 1871-1874.“, Београд-Панчево,1983.
  • библиографија листа „Домаћи лекар 1871-1873“, Београд-Нови Сад-Зрењанин, 1995.

Прилози и осталоУреди

  • „Први радови Ива Ћипика”, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, 1964, књ. XXX, бр. 1-2, стр. 118-121.
  • „Прилог библиографији Београда”, Матична библиотека „Ђорђе Јовановић”, Библиотекар, 1964, бр. 5-6, стр. 411-415.
  • „Милен Николић”, Библиотекар, 1966, бр. 5-6, стр. 523-525, поводом пензионисања.
  • „О централном каталогу Србије”, Библиотекар, 1970, бр. 6, стр. 766.
  • „Један заборављени некролог Светозару Марковићу” (са текстом некролога Јована Павловића), Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, 1975, књ. XLI, св. 1-2, стр. 101-104.
  • „Прилог библиографији спрског народа и народности СР Србије XVIII века”, Библиотекар, 1977, бр. 4-6, стр. 198-305.
  • „Библиотекарство и наше културно наслеђе”, Народна библиотека Србије: Годишњак, 1978, стр. 30-32.
  • „Народна библиотека Србије”, Југословенски преглед, XXV, 1981, бр. 1, стр. 36-38.
  • „Националне библиотеке”, Југословенски преглед, XXV, 1981, бр. 1, стр. 27.

Целокупна библиографија Миодрага Живанова налази се у Удружењу „Адлигат”, у оквиру његовог легата.[4]


РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 Трајковић, Борјанка (2005). „СЕЋАЊЕ НА ВЕЛИКЕ БИБЛИОГРАФЕ”. Гласник НБС. 1/2005: 170—174 — преко Народна библиотека Србије. 
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 „Књижни детектив - Миодраг Живанов”. Србија међу књигама. Годишњак: 149—159. 2017. ISSN 2620-1801 — преко Удружење за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”. 
  3. ^ „NA PREDLOG ADLIGATA: Šest ulica u Beogradu dobilo imena po VELIKANIMA srpske kulture!”. www.srbijadanas.com (на језику: српскохрватски). Приступљено 2020-07-20. 
  4. ^ Архивска документација Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат". 2020. Званични сајт https://adligat.rs/.

Спољашње везеУреди