Миомир Радосављевић Пики

Миомир Радосављевић Пики (Неготин, 1921 — Салаш, 1943), учитељ, песник, музичар, један од организатора Крајинског партизанског одреда, члан КПЈ, револуционар и учесник Народноослободилачке борбе.

МИОМИР РАДОСАВЉЕВИЋ ПИКИ
Miomir Radosavljevic Piki (4).jpg
Миомир Радосављевић Пики
Датум рођења1921.
Место рођењаНеготин
 Краљевина Србија
Датум смрти1943.
Место смртиНеготин
Србија Србија.

БиографијаУреди

Миомир Радосављевић Пики рођен је 1921. године у Неготину. Основну школуу и Учитељску школу завршио је у родном Неготину. Био је учитељ, члан и руководилац омладинске организације у Неготину, члан среске партијске организације и члан Омладинске секције Удружења Тимочана и Крајинаца у Неготину.[1]

Члан Савеза комунистичке омладине Југославије постао је 1939. године, а већ 1941. примљен је и у Комунистичку партију Југославије.

Један је од организатора демонстрација 27. марта 1941. у Неготину против Тројног пакта.[2]


Политички радУреди

Новембра 1939. године у присуству Добривоја Радосављевића Бобија, Љуба Нешић је формирао први актив Савеза комунистичке омладине Југославије у Неготину чије су руководство чинили: Миомир Радосављевић Пики, тада ученик Учитељске школе у Неготину, Аца Патлиџановић, ученик гимназије и Милић Настић Оџа, обућарски радник.[3]

Када је 30. марта 1941. године у Неготину формирано месно руководство СКОЈ−а за Миомир Радосављевић Пики, тада већ у илегали, изабран је за руководиоца. У руководству су поред њега били и Драгољуб Стевановић Милинко и Стојанка Радосављевић Наташа, Пикијева сестра.[4]


Почетком јула исте године постао је и члан руководства неготинске партијске организације. Присуствује састанку у Бадњеву код Неготина, којим је руководио Љуба Нешић и на којем је договорено да се почне са припремама за формирање Крајинског партизанског одреда.

На првом састанку бораца Крајинског партизанског одреда, 16. августа 1941. у строју је заједно са још 17 бораца био и Миомир Радосављевић Пики. У другој половини септембра 1941. Пики постаје члан Штаба Крајинског партизанског одреда, задужен за културно−просветни рад.


После страдања Крајинског партизанског одреда на Стеванским ливадама, када гину Љуба Нешић, Стефанија Михајловић, Раде Недељковић и други, Миомир Радосављевић Пики, заједно са Станојем Гачићем и Иваном Глигоријевићем остаје, са оружјем, илегално на терену Тимочке и Неготинске крајине.[4] Крије се у Рајцу код стрица који није симпатизер покрета, а највећи део времена у току зиме 1941/1942. проводи у шумама и подруму свог стрица. И онако нежног здравља постаје тежак плућни болесник, а због слабе исхране и немогућности да се лечи све је више исцрпљен. [5]

Крајем 1941. године повезује се са среским комитетом КПЈ. У марту 1942. сестра Стојанка Радосављевић Наташа повезује га са Бранком Поповићем, чланом Окружног комитета. Враћа се у Рајац и наставља лечење код симпатизера покрета. У лето 1942. са Момчилом Ранковићем формира у Рајцу пет борбених група. Позадинским радом се бави све до пролећа 1943. када на овај терен долази новоформирани Крајински партизански одред. Са њим Пики одлази на терен Зајечара и Књажевца где се пребацује као борац у Тимочко−заглавски партизански одред и учествује у акцијама. У борби код Троглан−баре и Кренте је рањен и здравље му је поново нарушено. С јесени одлази на терен Неготинске крајине и креће се око села Мокрања, Чубре и Неготина.[5]

Четници су га ухватили у близини Салаша, 31. децембра 1943. године и заклали заједно са Јакшом Савељићем, судијом из Салаша. [6]

СтваралаштвоУреди

Миомир Радосављевић Пики је по причама сабораца био изузетно талентован музичар и песник. Децембра 1941. у Крајинском партизанском одреду компоновао је песму „Отаџбина”, која је почињала стиховима: „Омладина целе земље бије сада крвави бој”.[7] Забележени су и стихови:

Спомен обележјаУреди

Неготинским првоборцима, међу којима је и Миомир Радосављевић Пики и његова сестра Стојанка Радосављевић Наташа, подигнута је на улазу у неготинско гробље Спомен костурница.

На њиховој кући у улици Стојанке Радосављевић 12 у Неготину у којој је 1939. одржан први састанак напредне омладине Неготина постављена је 1959. Спомен плоча.[8]

Његовим именом названа је и једна од улица у Неготину.

РеференцеУреди

  1. ^ Перић, Милан (1973). Неготин и Крајина - Раднички покрет од 1871. до 1941. Неготин: Заједница културе СО Неготин, Новинска установа „Тимок” Зајечар. стр. 127. 
  2. ^ Благојевић, Божидар (1988). Неготин и Крајина од 1941. до 1944. Неготин: РО Музеј Крајине и Историјски архив Крајине, Кључа и Пореча. стр. 20. 
  3. ^ Перић, Милан (1973). Неготин и Крајина - Раднички покрет од 1871. до 1941. Неготин: Заједница културе СО Неготин, Новинска установа „Тимок” Зајечар. стр. 138. 
  4. 4,0 4,1 Жикић Јован, Ђуричић Михајло, Стојановић Божидар и Брзуловић Слободан (2011). Па се памти - Неготинска крајина 1940—1945. Неготин: Савез бораца Народноослободилачког рата општине Неготин, Штампарија „Терција” Бор. стр. 135. ISBN 978-86-87041-06-6. 
  5. 5,0 5,1 Група аутора (1970). Шездесет година Учитељске школе у Неготину. Неготин: Учитељска школа „Саво Драгојевић”. стр. 96. 
  6. ^ Станковић, Момчило (1997). Никад побеђени. Неготин: Музеј Крајине Неготин. стр. 117. 
  7. ^ Перић, Милан (1969). Хронологија радничког и народноослободилачког покрета у Крајини, Кључу и Поречу 1871—1945. Неготин: Историјски архив Неготин, Кладово, Мајданпек и Новинска установа „Тимок” Зајечар. стр. 61. 
  8. ^ Плавшић, Никола (2014). Крајинска споменица жртава у ратовима Србије 19. и 20. века. Неготин: Историјски архив. стр. 300. ISBN 978-86-84187-36-1.