Мирјана Миочиновић

Мирјана Миочиновић (Београд, 23. децембар 1935)[1] је театролошкиња, преводитељка, професорка Факултета Драмских уметности у Београду, ангажована интелектуалка и ауторка текстова за Пешчаник и друге платформе у периодици.

Мирјана Миочиновић
Датум рођења(1935-12-23)23. децембар 1935.(88 год.)
Место рођењаБеоград
 Краљевина Југославија

Биографија уреди

Породица

Отац јој се звао Ђура, а мајка Љубица, рођена Стоковић.[2] Била је прва супруга Данила Киша са којим је провела у браку скоро две деценије.

Школовање уреди

Основну школу (1942—1946), Прву женску гимназију и Филозофски факултет (1954—1960) завршила је у Београду. Дипломирала је на смеру за Општу књижевност са теоријом књижевности 1960. године.[3]

Студирала је на Сорбони (1958—1963) и стекла диплому Савремене француске књижевности. Магистрирала 1963, а докторирала 1975. године на Филозофском факултету у Београду са тезом: Позоришне теорије Антонена Артоа.[2]

Посао уреди

Радила је у Институту за књижевност и уметност у Београду као асистенткиња од 1964. до 1972. године, потом на Академији за позоришну уметност од 1972. до 1980. као доценткиња, а до 1991. као ванредна професорка Факултета драмских уметности у Београду. Предавала је Историју југословенског позоришта и драме.

Професорски позив и етика ангажоване интелектуалке - Одлазак у пензију као отпор рату и злочинима

У знак протеста против рата и државне политике вођене идеологијом Велике Србије, не мирећи се са нападом на Дубровник, даје оставку на место редовне професорке Универзитета уметности у Београду и одлази у превремену пензију. Тим поводом у писму декану Факултета драмских уметности 9. октобра 1991. пише:

„Суочена са ужасним разарањем земље коју и даље сматрам својом домовином, са дивљачким рушењем највреднијих споменика културе у чијим су оквирима настале и оне духовне вредности о којима предајем на овој школи, с неизмерним људским страдањем, а свесна чињенице да у томе и као жртва и као рушитељ има крупног удела и народ коме сама припадам, вођена дубоким осећањем огорчености и стида, ја Вас обавештавам да у оваквим околностима не могу и не желим да држим наставу на Факултету који није нашао начина да се свему томе успротиви.”[4]

Једина је жена међу оснивачима Београдског круга, ангажоване групе интелектуалаца која је одржавала трибине суботом на којима се разговарало о узроцима рата у Југославији, критички анализирала улога српске стране, супротстављајући се ратној политици и преиспитујући улогу интелектуалаца у времену рата.[5]

У тексту објављеном у дневном листу Наша Борба, 18. јула 1995, седам дана после пада Сребренице, коментаришући емисију локалне београдске телевизији Студио Б о Сребреници емитоване 15. јула 1995. пише:

„Ономе ко је смогао снаге да то одгледа до краја, и желео да види, пред очима се указала једна од оних истина с којом ће сваком честитом човеку бити неподношљиво да живи. Сви подаци о „тријумфалном” походу на овај градић сведоче о моралном паду српског народа чије димензије слуте антрополошку катастрофу.”[6]

У служби врхунске књижевности - рад на заоставштини Данила Киша уреди

Након одласка у пензију, "годинама се бавила готово искључиво књижевном оставштином Данила Киша и приређивањем његових сабраних дела, која су од тада доживела три издања, уз три издања изабраних дела".[7] Са колегама са Катедре за Општу књижевност београдског Филолошког факултета, чији је Данило Киш био први дипломирани студент, установила је годишњу награду за најбољи семинарски рад, која носи име Данила Киша. Последњих година, та награда се додељује и за најбољи магистарски рад.[7]

Настављајући своју мисију ангажоване интелектуалке, у отвореном писму градоначелнику Суботице, Богдану Лабану из Српске напредне странке, у јуну 2019. године, захтевала је да се "беспоговорно повуче одлука" којом се Данилу Кишу постхумно додељује титула почасног грађанина Суботице, поручујући да су Скупштина Суботице и градоначелник Лабан ”непомирљива супротност свега што представља Данило Киш својим делом и животом.” У отвореном писму градоначелнику Мирјана Миочиновић пише:

”Стога су Ваши мотиви нечасни и циљ им је злоупотреба имена Данила Киша за најприземније циљеве једне политичке партије, чији сте ви члан, партије која је својим деструктивним деловањем, уз остало, нанела огромну штету култури”.[8]

Књиге, студије, есеји, чланци уреди

Ауторка је књига: Есеји о драми (1975), Рађање модерне књижевности – Драма (1975), Сурово позориште (1976), Модерна теорија драме (1981), Позориште и гиљотина (1990),[3] Немоћ очигледног (1997);[9]

Приредила је Сабрана дела Данила Киша (Београд, Просвета 2004—2007).[9]

Превела је са француског и руског језика дела Лотреамона, Антонен Артоа, Жерара Женета, Ан Иберсфелд[9], Флоранс Дипон - Аристотел или вампир западног позоришта и Жан Пјер Саразака - Поетика модерне драме: Од Хенрика Ибзена до Бернара-Мари Колтеса[7]

Часописи и публикације у којима је писала или за које је преводила чланке: Видици (1960), Сусрети (1960-1961), Дело (1962—1964, 1966—1967), Књижевност (1965), Сцена (1967-1968, 1978—1979), Зборник о Мирославу Крлежи (Београд 1967), Књижевна историја (1969, 1971, 1973, 1979), Зборник Милош Црњански (Београд 1972), Пролог (1975), Филолошки преглед (1975), Руковети (1976), Политика (1976), Радио Сарајево - 3. програм (1977), Књижевна критика (1978), Историја француске књижевности (Сарајево-Београд, 1980), недељник Време (1996, 2014), Пешчаник (од 2000), Данас (од 2019).

Чланица је редакције часописа Књижевна критика од 1968.

Један је од оснивача и члан редакције часописа Књижевна историја.[1]

Написала је предговоре књигама: Лотреамон: Сабрана дела (Београд 1964), Антонен Арто: Позориште и његов двојник (Београд 1968), Рађање модерне књижевности – Драма (1975), Жан Дивињо: Социологија позоришта (Београд 1978); Модерна теорија драме (1980) и коментаре уз Лотреамонова Сабрана дела (1964).

Чланица је удружења књижевних преводилаца Србије од 1964. године.

Награде и признања уреди

Добитница је:

Референце уреди

  1. ^ а б Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 510. 
  2. ^ а б Boškov, Živojin, ур. (1997). Leksikon pisaca Jugoslavije. Tom 4, M - NJ. Novi Sad: Matica srpska. стр. 493. 
  3. ^ а б Jovanović, Raško V. (2013). Leksikon drame i pozorišta. Dejan Jaćimović. Beograd. ISBN 978-86-07-01999-1. OCLC 883837997. 
  4. ^ Colic, Nina (2019-07-13). „Mirjana Miočinović: Hrabra i dosledna - Ljudi - Dnevni list Danas” (на језику: српски). Приступљено 2022-10-25. 
  5. ^ Čolović, Ivan. „Rađanje Beogradskog kruga”. 
  6. ^ Miočinović, Mirjana. „Primeri "čojstva i junaštva". 
  7. ^ а б в Lupiga (2016-12-02). „Mirjana Miočinović – intervju”. Peščanik (на језику: енглески). Приступљено 2022-10-26. 
  8. ^ „Supruga Danila Kiša zabranila vlastima da zloupotrebe njegovo ime”. 
  9. ^ а б в Miočinović, Mirjana (2008). Pozorište i giljotina : rasprave o drami (2. dop. izd изд.). Beograd: Fabrika knjiga. ISBN 978-86-7718-072-0. OCLC 320775595. 
  10. ^ Коларић, Александра. „60 ГОДИНА СТЕРИЈИНОГ ПОЗОРЈА – (документарна грађа)”. Стеријино позорје. 

Литература уреди

  • Остојић, Данко. Тајна драмских уметности, есеји о позоришту и филму: Театролошка синтеза Мирјане Миочиновић, Нови Сад, Прометеј, 2019.

Спољашње везе уреди