Митар Максимовић
Митар Максимовић Мандо (Доње Забрђе, 10. октобар 1963 — Дворови, 27. децембар 2002) био је четнички војвода, командант јединице Мандини лавови у саставу Војске Републике Српске и председник Борачке организације Републике Српске за општину Угљевик.[1] Такође, имао је и чин капетана.
| Митар Максимовић | |
|---|---|
 Митар Максимовић | |
| Лични подаци | |
| Надимак | Мандо |
| Датум рођења | 10. октобар 1963. |
| Место рођења | Доње Забрђе, СФРЈ |
| Датум смрти | 27. децембар 2002. (39 год.) |
| Место смрти | Дворови, Република Српска, БиХ |
| Војна каријера | |
| Служба | 1992—1995. |
| Војска | Војска Републике Српске |
| Род | пјешадија |
| Чин | четнички војвода |
| Јединица | Мандини лавови |
| Каснији рад | Председник Борачке организације Републике Српске |
| Одликовања | Орден Милоша Обилића |
Биографија уреди
Рођен је у селу Доње Забрђе код Угљевика 1963. године. Био је председник Борачке организације Републике Српске. Погинуо је 2002. године у саобраћајној несрећи (39 година). За собом је оставио супругу Љиљану, кћерку Божану и сина Душана.
Пре рата је био страствени љубитељ фудбала и играо у локалном клубу „Мајевица“ из Забрђа. Његове квалитете тада примећује и доста познатији „ФК Рудар“ из Угљевика. Иначе, војвода Максимовић је био и велики навијач Црвене звезде.
По отпочињању ратних дејстава у Хрватској, као добровољац одлази у Книн 26. септембра 1991. године и постаје борац Прве бенковачке бригаде. Истакавши се својом храброшћу током борби за Книн и Бенковац, добија унапређење у командира чете. У родни крај се враћа послије девет месеци, када Муслимани нападају Угљевик. Освојио је релеј Столице на Мајевици, 10. априла 1992. године, а потом формира елитну борбену групу „Обилићи“. После неког времена Мандина јединица за брза дејства преименује се у „Лавове са Мајевице“. Јединица је у свом саставу имала и до 600 бораца.[2] „Лавови са Мајевице“ имали су 52 погинула и 180 рањених бораца.[2]
Јединица обилази и многа друга бојишта сем Мајевичког. Истакла се у ослобађању коридора, тачније у борбама за Брчко, борбама на Озрену и многим другим.
За своје борачке заслуге, 13. маја 1993. Митар Максимовић је проглашен за војводу од стране Војислава Шешеља.[3] Мандо је, између осталог, одликован и Орденом Милоша Обилића.[1]
Био је председник Скупштине општине Угљевик и председник Борачке организације Републике Српске. Погинуо је у саобраћајној несрећи 27. децембра 2002. године, под и даље неразјашњеним околностима. На петогодишњицу смрти му је подигнута спомен-биста у центру Угљевика.[1]
Занимљивости уреди
Баја Мали Книнџа, велики Мандин пријатељ, на албуму Глуви барут објавио је пјесму „Препелице“ која је посвећена Митру Максимовићу Манди.
Од 21. септембра 2021. године јавности је доступан и документарни филм у продукцији Немање Чекића под називом "Жив је Мандо" који говори о ратном путу Мандиних лавова, али и животу војводе Митра Максимовића. У филму су говорили Мандини ратни другови Драго Томић, Миленко Поповић, Душко Николић, Слободан Радовановић и Митар Јевтић као и Мандин син, Душан Максимовић.
Види још уреди
Референце уреди
- ^ а б в „Откривен споменик у Равном Пољу”. Глас Српске. 28. 12. 2009. Архивирано из оригинала 31. 12. 2009. г. Приступљено 11. 08. 2011.
- ^ а б „Војвода Митар Максимовић Мандо (1963–2002)”. Српски ратни ветерани. Архивирано из оригинала 18. 12. 2014. г. Приступљено 18. 12. 2012.
- ^ „Време 970 — Војводе по занимању: Ђујић и увеоци”. Време. 06. 08. 2009. Приступљено 18. 12. 2014.
