Митар Мартиновић

Митар Мартиновић (Бајице, Цетиње, 8. септембар 1870Београд, 11. фебруар 1954) био је црногорски дивизијар, касније дивизијски генерал Југословенске војске, председник владе Краљевине Црне Горе 1912−1913, министар војни у два наврата 1907−1910. и 1912−1913. и заступник министара иностраних дјела 1912−1913. Био је војни изасланик у Русији на почетку Првог свјетског рата.

Митар Мартиновић
Митар Мартиновић, дивизијар
Лични подаци
Датум рођења(1870-09-08)8. септембар 1870.
Место рођењаБајице, Књажевина Црна Гора
Датум смрти11. фебруар 1954.(1954-02-11) (83 год.)
Место смртиБеоград, ФНР Југославија
Војна каријера
Служба19071921.
Чин Дивизијски генерал
Учешће у ратовимаПрви балкански рат
Други балкански рат
Први светски рат
ОдликовањаОрден књаза Данила I
Политичка каријера
19. јуна 1912 — 8. маја 1913.
МонархНикола I
ПретходникЛазар Томановић
НаследникЈанко Вукотић
19. јуна 1912 — 8. маја 1913.
МонархНикола I
ПремијерИсти
ВладаВлада Митра Мартиновића
ПретходникЛазар Томановић
НаследникПетар Пламенац
17. априла 1907 — 28. августа 1910.
МонархНикола I
ПремијерЛазар Томановић
ВладаПрва влада Лазара Томановића
Прва влада Лазара Мијушковића
ПретходникАндрија Радовић
Наследниклично (као министар војни Краљевине Црне Горе)
28. августa — 14. септембра 1910.
МонархНикола I
ПремијерЛазар Томановић
ВладаПрва влада Лазара Мијушковића
Претходниклично (као министар војни Кнежевине Црне Горе)
НаследникИво Ђуровић

19. јуна 1912 — 8. маја 1913.
МонархНикола I
ПремијерИсти
ВладаВлада Митра Мартиновића
ПретходникЈанко Вукотић
НаследникЈанко Вукотић
28. августа 1910 — 16. јануара 1916.
МонархНикола I [2]
КолегаЛабуд Гојнић [3]
Јанко Вукотић [4]
Радомир Вешовић [5]

Министри војни Краљевине Црне Горе
Исти
Иво Ђуровић
Марко Ђукановић
Јанко Вукотић
Исти
Јанко Вукотић
Ристо Поповић
Машан Божовић
Радомир Вешовић

Биографија

уреди
 

Кадетску школу завршава у Милану, а Артиљеријско-инжињеријску и Војну академију у Торину. Био је шеф дворске војне куће, а касније предсједник владе, министар војни, и министар спољних послова Црне Горе.

При опсади Скадра током Првог балканског рата командује Приморским одредом.

Почетком Првог свјетског рата је командант Херцеговачког и Дринског одреда. Затим је делегат код руске Врховне команде, а током одбране Ловћена командује Которским одредом.

У војску нове Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца је примљен 1919. године у чину генерала. Обавља послове помоћника команданта армијске области. Пензионисан је 1921. године.

Одликован је Златном медаљом Милоша Обилића и другим одликовањима.

Написао је дјело: Упутство војничком старешинству за васпитање војске у војном духу и дисциплини, Цетиње, 1900.

Његова ћерка Олга била је удата за Ђорђа Дунђерског, велепоседника. Његова унука је глумица Јелена Јовановић Жигон.

Додељен му је Орден књаза Данила I, Орден италијанске круне, Национални орден Легије части и руски Орден Светог Владимира са мачевима.[6]

Види још

уреди

Рефернце

уреди
  1. ^ Када је Митар Мартиновић био на ратишту, заступао га је Душан Вукотић, министар правде, од 3. октобра 1912. до оставке.
  2. ^ као главнокомандујући
  3. ^ Пљеваљска дивизија
  4. ^ Херцеговачког одреда
  5. ^ Одред 'Стара Србија'
  6. ^ Acović, Dragomir (2012). Slava i čast: Odlikovanja među Srbima, Srbi među odlikovanjima. Belgrade: Službeni Glasnik. стр. 567. 

Литература

уреди