Београдска митрополија

За друге употребе, погледајте Београдска митрополија (вишезначна одредница).

Београдска митрополија је била црквена област у Кнежевини Србији односно Краљевини Србији од 1831. до 1920.

Београдска митрополија
Основни подаци
Оснивање	1831 — аутономија
Аутокефалност	1879.
Канонско признање	канонски призната
Предстојатељ	архиепископ београдски и митрополит Србије
Сједиште	Београд
Канонска јурисдикција	Кнежевина Србија, Краљевина Србија
Календар	јулијански календар
Статистика
Епархија	8

У периоду од 1831. до 1879. била је самоуправна (аутономна) црквена област под врховним старешинством Цариградске патријаршије. Црквену самосталност (аутокефалност) стекла је канонским путем 1879. године и као таква је 1920. године ушла у састав уједињене Српске православне цркве. Архиепископска катедра налазила се при Саборном храму Светог арханђела Михаила у Београду, а поглавари митрополије носили су наслов: „архиепископ београдски и митрополит Србије”.

Историја

Димитрије Павловић, последњи митрополит београдски

Након преговора између Кнежевине Србије и Цариградске патријаршије који су вођени током 1831. године, канонским путем је донета одлука о стварању самоуправне Београдске митрополије као црквене области за целокупно подручје Кнежевине Србије. За првог поглавара Београдске митрополије постављен је дотадашњи архимандрит Мелентије Павловић коме је додељен наслов: архиепископ београдски и митрополит Србије. При богослужењима митрополит је и даље спомињао цариградског патријарха, а митрополита сви епископи у Србији.

Године 1879. Београдска митрополија је постала потпуно самостална (аутокефална) црквена област пошто је од Цариградске патријаршије канонским путем стекла пуну црквену аутокефалност. Тада је у састав Београдске митрополије ушла Епархија нишка.

Противно ставу Светог архијерејског синода и потребама Православне цркве у Краљевини Србији, влада Милутина Гарашанина је 1886. године издејствовала и спровела укидање двају српских православних епархија, Шабачке и Неготинске. Главни заговорник укидања је био Милан Кујунџић Абердар, тадашњи министар просвете и црквених дела. Одмах након пада Гарашанинове и Кујунџићеве владе, Свети архијерејски синод је у јесен 1887. године затражио да се ове епархије обнове, али то је учињено тек 1891. и 1898. године.

Након ослободилачких ратова (1912-1913) покренути су преговори са Цариградском патријаршијом о прикључењу епархија у ослобођеним областима, али почетне преговоре је омело избијање Првог светског рата и они су настављени тек након 1918. године, а окончани су успешно током 1920. године, стварањем уједињене Српске православне цркве.

Устројство

У саставу Београдске митрополије налазиле су се епархије Београдска, Ужичка и Шабачка, нешто касније и Тимочка епархија, а послије присаједињења (1878) и Нишка епархија. У 20. вијеку постојале су сљедеће епархије: Београдска (Београд), Шабачка (Шабац), Жичка (Чачак), Нишка (Ниш) и Тимочка (Зајечар). Београдски епископ је био архиепископ и митрополит Србије.

Након балканских ратова (1912—1913) у под привремену управу Београдске митрополије потпале су и епархије у ослобођеним крајевима: Рашко-призренска, Скопска, Велешко-дебарска и мањи делови неких других епархија Цариградске патријаршије.

Архијерејски сабор је био највиша црквена власт у Краљевини Србији. Предсједник му је био митрополит, а чланови сви епархијски епископи. Редовно се састајао једанпут годишње у прољеће или јесен. Сједницама је обично присуствовао и референт за црквене послове при Министарству просвјете, а касније главни начелник Министарства вјера. Поред вјерских, духовно-дисциплинских, литургијских и вјеронаучних послова, у дјелокруг Архијерејског сабора спадао је и избор епископâ, организовање епархија, парохија и манастира, те руковање црквеним фондовима и утицање на доношење државних закона и уредаба за Цркву и свештенство. Осим тога, као црквено-судска власт, Сабор је судио и расправљао све међусобне размирице епископâ и митрополита, као и њихове кривице и брачне спорове краља и чланова Краљевскога дома.

Духовни суд (конзисторија) је постојао у свакој епархији као стална судска и управна власт. Предсједник му је био један протопрезвитер, а чланови најмање два редовна и неколико почасних судија свештеника и калуђера. Именовао их је краљ на предлог епископа и министра вјера. Велики духовни суд је био призивна (апелациона, жалбена) власт против одлука духовних судова. Сједиште му је било у Београду, а предсједник му је био један епископ кога је Архијерејски сабор бирао на годину дана. Чланови су обично били по један окружни прота или архимандрит из сваке епархије, а секретар референт за црквене послове при Министарству просвјете. Именовао их је краљ.

Епархије

У саставу Београдске митрополије биле су се следеће епархије:

Епархија	Сједиште	Напомене
Београдска епархија	Београд	Раније називана и Сервијска епархија; данас Архиепископија београдско-карловачка
Жичка епархија	Чачак	Епархија се до 26. јуна 1884. звала Ужичка Данас сједиште у Краљеву
Шабачка епархија	Шабац	Једно време (1886—1898) епархија је била укинута и припојена Београдској
Тимочка епархија	Зајечар	формирана после 1833, а извесно време (1886—1891) је била укинута и припојена Нишкој Пре формирања територија епархије је била у саставу цариградске Видинске и мањим делом Нишке епархије
Нишка епархија	Ниш	додата 1879. 1. новембра 1880. проширена припајањем дотадашње Нишавске (пиротске) епархије
Нишавска епархија	Пирот	додата 1879. 1. новембра 1880. укида се као засебна епархија и припаја се Нишкој епархији
Епархија рашко-призренска	Призрен	администрација од 1912. (статус решен 1920.)
Скопска епархија	Скопље	администрација од 1912. (статус решен 1920.)
Велешко-дебарска епархија	Кичево	администрација од 1912. (статус решен 1920.) Тадашњи викарни епископ ове епархије је истовремено управљао и српским деловима суседних епархија: Преспанско-охридске, Пелагонијске, Воденске, Пољанске и Струмичке

Митрополити (1831—1920)

Портрет	Име и презиме (Време старешина)	Напомене
	митрополит Мелентије Павловић 1831—1833	Србин
	митрополит Петар Јовановић (1833—1859)
	митрополит Михаило Јовановић (1859—1881)	1879. митрополија је добила аутокефалност Када је аустрофилска српска влада 1881. протерала митрополита Михаила Мојсеј Вересић је био админитратор митрополије до 1883, када је српска влада наметнула митрополита Теодосија.
	митрополит Теодосије Мраовић (1883—1889),
	митрополит Михаило Јовановић (1889—1898),	Поново београдски Митрополит
	митрополит Инокентије Павловић (1898—1905),
	митрополит Димитрије (1905—1920),	1920. уздигнут у ранг патријарха

Види још

• Архиепископија београдско-карловачка
• Београдско-карловачка митрополија

Извори

• Берић, Душан М. (2008). „Митрополит Михаило и Аустроугарска 1875–1880”. Живот и дело митрополита Михаила (1826-1898). Београд: САНУ. стр. 187—203. 
• Војводић, Михаило (2003). „Како је Српска црква добила независност 1879. године” (PDF). Историјски часопис (50): 87—98. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 03. 2018. г. Приступљено 17. 11. 2015. 
• Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Београд: Евро. 
• Јагодић, Милош (2012). „Православна црква у новим крајевима Србије (1912-1915)” (PDF). Српске студије (3): 101—135. Архивирано из оригинала (PDF) 06. 05. 2019. г. Приступљено 06. 05. 2019. 
• Новаковић, Драган (2009). „Црквена политика кнеза Милоша и борба за аутономију Православне цркве у Србији”. Црквене студије (6): 365—382. 
• Пузовић, Предраг (1995). „Укидање Неготинске и Шабачке епархије 1886. године” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 39 (1-2): 143—158. Архивирано из оригинала (PDF) 20. 01. 2022. г. Приступљено 25. 03. 2018. 
• Пузовић, Предраг (2000). Кратка историја Српске православне цркве (1219-2000). Крагујевац: Каленић. 
• Пузовић, Предраг (2013). „Улога свештенства у Балканским ратовима” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 72 (1): 93—111. Архивирано из оригинала (PDF) 05. 06. 2020. г. Приступљено 06. 02. 2018. 
• Пузовић, Предраг (2014). „Стотину осамдесет година Тимочке епархије” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 73 (2): 87—92. Архивирано из оригинала (PDF) 05. 06. 2020. г. Приступљено 06. 02. 2018. 
• Пузовић, Предраг (2015). „Пострадали свештеници током Првог светског рата са простора Тимочке епархије” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 74 (1): 261—268. Архивирано из оригинала (PDF) 05. 06. 2020. г. Приступљено 06. 02. 2018. 
• Пузовић, Предраг (2015). „Страдање свештеника током Првог светског рата на подручију Шабачко-Ваљевске епархије” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 74 (2): 221—232. Архивирано из оригинала (PDF) 05. 06. 2020. г. Приступљено 06. 02. 2018. 
• Радић, Радмила; Исић, Момчило (2015). Српска црква у Великом рату 1914-1918. Београд-Гацко: Филип Вишњић, Просвјета. 
• Пекић, Миленко (1996). „Митрополит Михаило и Далмација”. Зборник Матице српске за историју. 53: 39—78. 
• Радосављевић, Недељко В. (2007). Православна црква у Београдском пашалуку 1766-1831: Управа Васељенске патријаршије. Београд: Историјски институт САНУ. 
• Радосављевић, Недељко В. (2009). Шест портрета православних митрополита 1766-1891. Београд: Историјски институт САНУ. 
• Радосављевић, Недељко В. (2014). „Аутономија Православне цркве у Кнежевини Србији и арондација епископија 1831-1836”. Истраживања. Филозофски факултет у Новом Саду. 25: 233—248. 
• Раковић, Александар (2009). „Предлози и расправе о високим богословским студијама у Краљевини Србији 1899-1914” (PDF). Српска теологија у двадесетом веку. 4: 104—116. Архивирано из оригинала (PDF) 07. 10. 2019. г. Приступљено 07. 10. 2019. 
• Раковић, Александар (2010). „Високо образовање Српске православне цркве 1899-1936: Путеви и раскршћа”. Универзитет и српска теологија: Историјски и просветни контекст оснивања Православног богословског факултета у Београду (истраживања, документација, библиографија) (PDF). Београд: Православни богословски факултет. стр. 37—118. Архивирано из оригинала (PDF) 20. 01. 2022. г. Приступљено 07. 10. 2019. 
• Слијепчевић, Ђоко М. (1966). Историја Српске православне цркве. књ. 2. Минхен: Искра. 
• Слијепчевић, Ђоко М. (1980). Михаило, архиепископ београдски и митрополит Србије. Минхен: Искра. Архивирано из оригинала 23. 10. 2016. г. Приступљено 23. 10. 2016. 
• Стојанчевић, Владимир (1981). „Српска национална револуција и обнова државе од краја XVIII века до 1839”. Историја српског народа. књ. 5, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 5—158. 
• Стојанчевић, Владимир (2004). „Митрополит Михаило и питање аутономије српске цркве у Турској 1878. године”. Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор. 68-69 (2002-2003): 235—240. 
• Шемјакин, Андреј Л. (2003). „Митрополит Михаило у емиграцији: Заједно са Николом Пашићем против Милана Обреновића” (PDF). Зборник Историјског музеја Србије. 31: 219—238.