Митрополит црногорско-приморски Митрофан
Митрофан Бан (Главати (Грбаљ), 15. март 1841 — Цетиње, 30. септембар 1920) је био митрополит Црне Горе, Брда и Приморја, од 1885. до 1920. године, а као предсједник Средишњег архијерејског сабора (1919–1920) учествовао је у спровођењу уједињења Српске православне цркве.[1][2]
Митрофан Бан | |
---|---|
Лични подаци | |
Датум рођења | 15. март 1841. |
Место рођења | Главати (Грбаљ), Аустријско царство |
Датум смрти | 30. септембар 1920.79 год.) ( |
Место смрти | Цетиње, Краљевина СХС |
Митрополит црногорско-приморски | |
Године | 1885–1920 |
Претходник | Висарион Љубиша |
Наследник | Гаврило Дожић |
Предсједник Средишњег архијерејског сабора СПЦ | |
Године | (1919–1920) |
Администратор Захумско-рашке епархије | |
Године | (1882–1908) |
Биографија
уредиМитрополит Митрофан је рођен 15. марта 1841. године као Марко Бан, од српских православних родитеља, оца Георгија и мајке Анастасије. Његово родно место Главати припадало је старој Грбаљској жупи, која се у то вријеме, заједно са читавом Боком которском, налазила у саставу Аустријске Далмације. Основну школу учио је у селу Врановићима, а потом и у Котору. Замонашио се 1865. године у српском православном манастиру Савини. Далматински епископ Стефан Кнежевић га је 27. јуна 1865. године рукоположио у чин ђакона, а 2. октобра 1866. године и у чин презвитера. За настојатеља манастира Подластве именован је 1867. године.[3][2]
Велика прекретница у његовом животу означена је преласком у Књажевину Црну Гору, где је 1869. године постављен за настојатеља манастира Мораче. Морачки игуман је постао 7. септембра 1870, а архимандрит 7. септембра 1877. године. У то вријеме веома се истакао у борби са Турцима. Иако родом није био из Црне Горе, стекао је велики углед међу Црногорцима, тако да је 1882. године постављен за администратора Епархије захумско-рашке, а након смрти митрополита Висариона Љубише (1884) постављен је и за администратора Црногорске митрополије. За митрополита Црне Горе, Брда и Приморја изабран је исте 1884. године, а пошто у Црној Гори у то вријеме није било ни једног архијереја упућен је у Русију, гдје је и рукоположен за владику црногорског и брдског, дана 6./18. априла 1885. године у Санкт Петербургу у Исакијевском сабору. То се десило на празник Светих Кирила и Методија, на дан главне богослужбене прославе у Русији, поводом 1000 година од упокојења Светог Методија Архиеспископа Панонског. По ријечима Митрофана Бана, чин је имао дубоку симболику, јер се рукополагао владика са југа славенства, на сјеверу.[4] По повратку у Црну Гору, задржао је и администрацију Захумско-рашке епархије, све до 1908. године, тако да је током пуне 23 године био једини владика у Црној Гори. Био је посланик у скупштини Књажевине и Краљевине Црне Горе. На његов предлог, књаз Никола Петровић-Његош је обнародовао Закон о уређењу Духовног савјета, а истовријемено је објавио и посебан указ којим је именовао прве чланове тог црквено-управног тијела, на челу са митрополитом Митрофаном као предсједником. Поменути укази, који су се односили на проглашење закона о уређењу Духовног савјета и именовање његових чланова, објављени су у службеном листу "Глас Црногорца" од 1. јануара 1904. године.[5]
Почетком 1916. године, када је краљ Никола са дијелом државног и војног врха напустио Црну Гору, митрополит Митрофан је одлучио да остане у земљи. За вријеме аустроугарске окупације (1916-1918), настојао је да сачува свештенство и народ, те је стога заузео помирљив став према окупационим властима, што му је омогућило да посредством Црвеног крста Црне Горе развије хуманитарни рад у виду прибављања знатних средстава за помоћ угроженом народу. И поред његовог залагања, током окупације је пострадао знатан број свештеника, а опште стање цркве и народа у Црној Гори било је изузетно тешко.[6][7]
У раздобљу од 1918. до 1920. године одиграо је изузетно значајну улогу у васпостављању јединствене Српске православне цркве. Предсједавао је историјском сједницом Светог синода, која је одржана 16. (29.) децембра 1918. године на Цетињу, а на којој је донијета одлука о уједињењу Српско-православне цркве у Црној Гори са Православном црквом у Србији, и осталим српским црквеним областима.[8] Такође је предсједавао и општом конференцијом свих српских епископа, која је засједала од 24. до 28. маја 1919. године у Београду. На том засједању је формиран и врховни управни орган, који је назван Средишњим архијерејским сабором, а за његовог предсједника је изабран управо митрополит Митрофан (1919-1920). На тој владичанској конференцији је 28. маја 1919. рекао:
Нама је у дио пала велика срећа, што смо доживјели ове епохалне дане, у које смо позвани да заједнички у братској слози изведемо наше црквено јединство.
Лазар Томановић је у публикацији Педесет година на престолу Црне Горе (Цетиње, 1910) записао да је у времену од 25 година црквене службе Митрофана Бана као митрополита у Црној Гори, обновљено или подигнуто 11 манастира и 162 храма, или укупно 173 црквена објекта.[9]
Умро је 30. септембра 1920. године на Цетињу и сахрањен је у порти Цетињског манастира,[10][2] у гробу који је припремио још 1912. године.[9]
Одликовања
уредиЗа своје учествовање у црногорско-турском рату 1876-1879.[11] одликован је златном медаљом Обилића - за храброст, у манастиру Морача,[12] Орденом књаза Данила првог реда (приликом прославе 25 година владавине кнеза Николе, 27. октобра 1885),[4] руским орденима Свете Ане и Светог Александра Невског, бугарским Орденом Светог Александра и Орденом Светог Саве првог степена (поводом обнавља Патријаршије и проглашења тога чина на свечаности у Сремским Карловцима, регент Александар је одликовао све заслужне архијереје).[9][13]
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Слијепчевић 1966, стр. 308-310, 611-612.
- ^ а б в Вуковић 1996, стр. 321.
- ^ Слијепчевић 1966, стр. 308-310.
- ^ а б Остојић, Методије (2020). Светигора, бр. 286, октобар, Митрофан Бан, митрополит ЦГ, Брда и Приморја (1885-1920). Цетиње. стр. 12.
- ^ Глас Црногорца, год. 33 (1904), бр. 1, стр. 1.
- ^ Стаматовић 2014a, стр. 549-558.
- ^ Пузовић 2015, стр. 211-220.
- ^ Одлука о уједињењу Српско-православне цркве у Црној Гори са Православном црквом у Србији и осталим српским епископским столицама (1918)
- ^ а б в г Остојић, Методије (2020). Светигора, бр. 286, октобар, Митрофан Бан, митрополит ЦГ, Брда и Приморја (1885-1920). Цетиње. стр. 14.
- ^ Слијепчевић 1966, стр. 611-612.
- ^ Остојић, Методије (2020). Светигора, бр. 286, октобар, Митрофан Бан, митрополит ЦГ, Брда и Приморја (1885-1920). Цетиње. стр. 11.
- ^ Кондић, Павле (2020). Светигора, бр. 286, октобар, Пастир Добри. Цетиње. стр. 16.
- ^ Acović, Dragomir (2012). Slava i čast: Odlikovanja među Srbima, Srbi među odlikovanjima. Belgrade: Službeni Glasnik. стр. 348.
Литература
уреди- Алексић, Будимир (2006). „Православље на простору данашње Црне Горе од 1219. до 2006.”. Православље у Црној Гори. Цетиње: Светигора. стр. 13—38.
- Вукић, Предраг (2006). „Православне епархије, цркве и манастири у Црној Гори”. Православље у Црној Гори. Цетиње: Светигора. стр. 87—128.
- Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Београд: Евро.
- Дурковић-Јакшић, Љубомир (1991). Митрополија црногорска никада није била аутокефална. Београд-Цетиње: Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Митрополија црногорско-приморска.
- Ивановић, Филип (2006). Проблематика аутокефалије Митрополије црногорско-приморске. Подгорица-Цетиње: Унирекс, Светигора.
- Маркуш, Јован (2006). „Каталог-диптих епископа и митрополита зетских, црногорских и приморских од 1219. до 2006.”. Православље у Црној Гори. Цетиње: Светигора. стр. 39—86.
- Микавица, Дејан; Васин, Горан; Нинковић, Ненад (2013). Историја Срба у Црној Гори 1496-1918. Нови Сад: Прометеј.
- Микавица, Дејан; Васин, Горан; Нинковић, Ненад (2017). Срби у Црној Гори 1496-1918. Никшић: Институт за српску културу.
- Маркуш, Јован (2006). „Каталог-диптих епископа и митрополита зетских, црногорских и приморских од 1219. до 2006.”. Православље у Црној Гори. Цетиње: Светигора. стр. 39—86.
- Пузовић, Предраг (2015). „Страдање свештеника током Првог светског рата на подручју Цетињске, Пећске и Никшићке епархије” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 74 (2): 211—220. Архивирано из оригинала (PDF) 27. 09. 2023. г. Приступљено 25. 06. 2019.
- Слијепчевић, Ђоко М. (1966). Историја Српске православне цркве. књ. 2. Минхен: Искра.
- Стаматовић, Александар Д. (1999). Кратка историја Митрополије црногорско-приморске (1219-1999). Цетиње: Светигора.
- Стаматовић, Александар Д. (2014a). Историја Митрополије црногорско-приморске до 1918. године (PDF). Цетиње: Светигора. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 06. 2019. г. Приступљено 25. 06. 2019.
- Стаматовић, Александар Д. (2014b). Историја Митрополије Црногорско-приморске 1918-2009 (PDF). Подгорица: Унирекс. Архивирано из оригинала (PDF) 29. 06. 2019. г. Приступљено 29. 06. 2019.
- Џомић, Велибор (2006). „Канонско-правни и државно-правни статус Митрополије црногорско-приморске”. Православље у Црној Гори. Цетиње: Светигора. стр. 129—157.
Спољашње везе
уреди- Александар Стаматовић: Кратка историја Митрополије црногорско-приморске (1219-1999)
- Павле Кондић: Воштаница на гробу митрополита Митрофана