Отворите главни мени

Михаило I Војислављевић је био први српски краљ, који је владао Дукљом, Травунијом, Захумљем и Рашком, од око 1050. до 1081. године.[2] У почетку је владао као кнез, а своју државу је око 1077. године уздигао на ранг краљевине,[3] за шта је добио потврду од папе Гргура VII (1073—1085). Током своје владавине, очувао је и учврстио тековине свога оца, кнеза Стефана Војислава. Додатно је проширио државу Војиславића, објединивши под својом влашћу готово све српске земље. Активно је учествовао у међународној политици, одржавајући везе са Византијом, јужноиталијанским Норманима и папством.[4]

Михаило I Војислављевић
Fresco of Mihailo Vojislavljević, njegos.org.jpg
Ктиторски портрет краља Михаила из цркве светог Михаила у Стону, настао око 1080. године[1]
Датум рођења11. век
Место рођењаДукља
Датум смрти1081.
Место смртиДукља
ДинастијаВојислављевићи
ОтацСтефан Војислав
МајкаНеда
СупружникМономахина
ПотомствоКонстантин Бодин, Владимир, Пријаслав, Сергије, Дерија, Гаврил, Мирослав, Доброслав, Петрислав, Нићифор, Теодор
кнез, краљ, протоспатар
Периодоко 10501081.
ПретходникСтефан Војислав
НаследникКонстантин Бодин
Seal Vojislavljevici (Duklja).png

Садржај

БиографијаУреди

Михаило је био син Стефана Војислава, који је према наводима Летописа Попа Дукљанина, попут Јована Владимира, био ожењен принцезом из Самуилове (976—1014) породице са којом је имао петорицу синова (Гојислав, Предимир, Михаило, Саганек и Радослав). Извесна потврда овога се може наћи и у чињеници да су Словенски устаници, који су се 1072. године побунили против Византије, тражили од Михаила да им пошаље једног од својих синова да га прогласе за цара и Самуиловог наследника[5]. Не зна се када је тачно рођен, али се на основу навода Попа Дукљанина да је са својом браћом учествовао у бици код Бара 1042. године, може закључити да је рођен крајем друга или почетком треће деценије XI века.

Страни извори не говоре ништа о његовом брачном стању, док се код Попа Дукљанина може наћи податак да се женио два пута и да је имао седам синова из првог (Владимир, Пријаслав, Сергије, Дерија, Гаврил, Мирослав и Бодин) и четворицу из другог брака (Доброслав, Петрислав, Нићифор и Теодор), који је склопио са рођаком византијског цара. У прилог брака са византијском племкињом, свакако да иду грчка имена деце из другог брака, као и податак да је он на почетку своје владавине, око 1052. године, добио византијску титулу протоспатра, који је у сагласју са Попом Дукљанином, који наводи да му је након преузимања власти умрла прва супруга, након чега се он оженио Византинком. Претпоставља се да је, уколико је до брака уопште и дошло, био ожењен ћерком једне од сестара Константина IX Мономаха (1042—1055), за које Псел наводи да их цар уопште није волео, највероватније старије Јелене[5].

После Војиславове смрти његови синови су наследили територију, Гојислав и Предимир добише Травунију са Грбљем, Михало је добио Обликј, Прапратну и Црмицу, Саганек Горску жупанију, Купелник и Балец, Радослав Луку жупу, Подлужије и Кучево у Будви са жупом.[6]

После овога Михаилова мајка Неда влада заједно са Гојиславом, док су сви остали синови имали титулу кнеза. Док је Гојислав спавао у кревету од његовог брата Предимира, убише га неки који се зваше Скробимези. Затим поставише за владара Травуније неког који се звао Доманек. Кад су за то сазнали његова браћа, одмах дођоше у Травунији и отераше их. Мало после тога Доманек се опет врати у Травунији и поче да влада. Михаило је дао заклетву свом брату Радославу да ако оде и збаци Доманека, да ће његови наследници наследити област Зету. Радослав је убио Доманека и освојио област Захумље.[6]

Са првом женом је имао синове Бодина, Владимира, Пријаслава, Сергија, Дерија, Гаврила и Мирослава, а са другом Гркињом Доброслава, Петрислава, Нићифора и Теодора. У војне походе је водио само свога сина Бодина.[6]

Након очеве смрти, Михаило постаје владар Трибала и Срба.

"Τριβαλλών καί Σέρβων... αρχηγός"'[7]

Склопио је уговор са византијским царем и уписан је међу савезнике и пријатеље византијског царства.

"τοις συµµάχους καί φίλοις των 'Ρωµαίων έγγράφται"[7]

ВладавинаУреди

Михаило није испунио заклетву свом брату Радославу, па је Зету подарио свом сину Владримиру. Владимир и његова браћа су освојили Рашку и дали је Петриславу (око 1060-1083.) Петрислав и Бодин су од 1072. водили Србе, који су победили Ромеје, што је Словенима на Косову, Македонији у Бугарској дало храброст за устанак.[6]

Након смрти Стефана Војислава средином XI века[8], Михаило је на управу, према Попу Дукљанину, добио Облик (Тарабош), Црмницу и Прапратну. Међутим, убрзо је дошло до сукоба међу Војислављевим синовима из којих је као победник изашао Михаило. Није искључено да је превагу на Михаилову страну донела византијска помоћ, али је извесно да је најкасније 1051. или 1052. године он признао врховну власт Византије, добивши титулу протоспатра,[7] а можда и неку цареву сродницу за супругу. Извесно је такође, на основу византијских извора, да се под његовом влашћу пре 1072. године нашао и Котор, што неки аутори такође повезују са признавањем византијске власти односно миразом византијске племкиње[5].

Наредне две деценије, историјски извори не знају ништа о Михаилу и његовој владавини, тако да се он у том периоду највероватније бавио сређивањем унутрашњих прилика у земљи, јер Поп Дукљанин наводи да је Травунија на почетку његове владавине покушала да се отцепи.

Граница између католика и православаца 1054. године је ишла замишљеном цртом посред Дукље. Након великог раскола, у време Михаилове владавине, Рим и Цариград ће се конфронтирати око црквене супермације.

 
Српске земље у 11. веку.

Устанак у Поморављу и рат са Византијом (1072—1075)Уреди

Током 1071. године, Византијско царство доживљава слом и на истоку (26.08. Битка код Манцикерта) и на западу (у априлу Нормани освајају Бари), а грађански рат који траје већ пола века поново избија на површину и захвата Царство. Већ наредне године, Словени у Поморављу подижу нову побуну предвођени Ђорђем Војтехом. Они су од Михаила затражили да им пошаље једног од својих синова, да им буде вођа и да га прогласе за цара. Тако су се почетком јесени 1072. године, устаницима прикључили Михаилов син Бодин и војвода Петрило са одредом од 300 људи. Они су заједничким снагама заузели Призрен и разбили византијску војску, заробивши том приликом дуку скопља Михаила Даласина и војсковођу Лонгивардопула, који је послан Михаилу, док су устаници Бодина прогласили за цара Бугарске, под именом Петар III. Након тога је заузето Скопље, после чега се Бодин упућује на север ка Нишу, док Петрило са делом снага креће на Костур, заузимајући успут Охрид и Девол.[7]

Паралелно са наступима устаника, Михаило је кренуо у офанзиву ка Драчкој теми. Међутим, већ крајем године Петрилова војска је потучена код Костура, његов заменик је заробљен, а он сам је успео да побегне преко данашње Албаније ка Михаилу. Пораз јужне устаничке армије, приморао је Бодина да са од Ниша упути назад ка Косову, у покушају да спречи Византинце да му одсеку одступницу ка Зети. Михаило му је у помоћ послао свог некадашњег заорбљеника и византијског војсковођу Лонгивардопула (кога је оженио својом ћерком) са домаћим трупама ојачаним Норманима. Војске су се спојиле и код Пауна на Косову је дошло до борбе у којој су устаници потучени, сам Бодин, који се одликовао снагом и храброшћу,[7] је заробљен, а Лонгивардопул је током борбе прешао на страну Византинаца. Бодин је послан у Цариград, где је био затворен у цркви светог Срђа и Ваха, након чега је послан у Антиохију, одакле га је спасао Михаило, потплативши млетачке трговце да га ослободе током уличних нереда између Грка и Јермена,[7][9] док је Војтех умро од последица рањавања. У „Летопису Попа Дукљанина“ се наводи да га је спасао стриц Радослав, али се овај податак одбацује као нетачан, пошто византијски извори не знају ништа о Радославу и наводе само Михаила, као организатора Бодиновог ослобађања.[7] Војне операције у драчкој теми су настављене до 1075. године[5], када Нићифор Вријеније сузбио Михаилове снаге и повратио граничне утврде према Зети, али није улазио у њу, плашећи се да му се не понови византијски пораз код Бара из 1042. године.[7]

Последње године и повезивање са НорманимаУреди

 
Писмо папе Михаилу.

Након Бодиновог повратка из заробљеништва, он је постао савладар свом оцу, коме су изгледа, током борби са Византинцима погинули сви други синови.[6] Почетком 1077. године, он користи унутрашње сукобе у Византији и заузима Дубровник,[1] а током исте године се проглашава за краља, за шта је од Папе затражио и потврду, од кога је покушао да издејствује обнову Дукљанске архиепископије. Папа Гргур VII му је током 1078. године потврдио титулу краља и највероватније му је послао краљевски венац[10], док су његови захтеви о обнови Дукљанске архиеписопије усвојени 1089. године, након његове смрти. Поред повезивање са Папством, Михаило је успоставио везе и са Норманима са југа Апенинског полуострва, који су се спремали да се искрцају на Балканско полуострво предвођени Робертом Гвискаром. Он је у априлу 1081. године оженио свог сина Бодина Јаквинтом, ћерком Архирица Норманина из Барија.

Сматра се да је умро непосредно након тога, пошто се током норманске опсаде Драча 18. октобра исте године, помиње само његов син Константин Бодин. Према писању Попа Дукљанина, владао је 35 година, сахрањен је у цркви светог Срђа и Ваха на Бојани и наследио га је брат Радослав, који је владао 16 година, након чега га је Бодин збацио са власти.

Ктиторски портрет краља Михаила у СтонуУреди

 
Ктиторски натпис Михаила у Стону.

Ктиторски портрет краља Михаила налази се у цркви светог Михаила у старом Стону, недалеко од данашњег града и представља једини сачувани портрет српских владара из преднемањићке епохе, а сматра се да је настао око 1080. године[11]. Према свом стилу, она, према Људевиту Карману, представља нашу, далматинску, рустичну интерпретацију ранороманске италске уметности[11].

 
Ктиторски портрет краља Михаила (детаљ)

Смештен је у малој ниши, која се налази лево од ранијег улаза у цркву, а изнад ње се налазила још једна фреска, која је данас само делимично сачувана. На њој је био приказан неко од Апостола или можда чак сам Христ, пред киме се налази клечећа фигура, са рукама које су прекрштене преко груди. На основу сличних композиција из јерменске уметности, претпоставља се да је и на овој фресци био приказан ктитор цркве[11].

Михаилова фигура је окренута на лево и са обе руке држи, доста високо, модел цркве који пружа ка светом Михаилу, чија се фреска засигурно налазила насупрот краља, на северном делу западног зида цркве, поред некадашњег улаза. Сам модел цркве се налази готово у висини краљевог лица, коме је окренута олтарска апсида модела цркве, док је њена фасада са порталом усмерена ка свецу заштитнику. Краљев, јасно наглашен[11], кукасти нос је насликан из профила, за разлику од главе, чије су ¾ окренуте ка посматрачу.

Позадина фреске је подељена у три зоне неједнаких ширина, при чему је средња, плаве, а спољне, зелене боје. Као основна нијанса људског тела, употребљена је отворено смеђа тј. окер боја, док су контуре извучене црносмеђом бојом, а на појединим местима су и ојачане потезима рађеним зеленом и белом. Зелена боја је коришћена и на другим местима и то у великој мери, тако да су јагодице и сенке испод очију краљевог лица приказане њом. Ова повећана употреба зелене боје тумачи се као наивно подражавање византијског импресионизма[11].

Михаилово лице на фресци је издужено, са великим очима, изнад којих су наглашене обрве, док је на челу насликана дубоко урезана хоризонтална бора. Његов нос је дуг, кукастог облика, а испод њега се налазе мала уста. Коса му је дужа и допире до потиљка, а проседа је, попут његове браде. На глави носи краљевски венац западног типа,[1] који се среће широм средњовековне Европе, укључујући и Норвешку и Енглеску[11]. Сам венац је цилиндричног облика, тамноцрвене боје. Горња страна је равна и на њој се, као украси, налазе три мала крста, док се на њеној доњој страни налазе два мала штита, по један иза сваког увета.

Краљ је обучен у доста кратку тунику, плавичасте боје. Преко ње има тамноцрвени плашт који је кариран косим смеђим линијама, између којих се налазе крстићи плаве боје. На ногама има црно кариране чарапе црвене боје и ципеле, које су такође црвене.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 Веселиновић & Љушић 2008.
  2. ^ Благојевић & Медаковић 2000.
  3. ^ У писму упућеном Михаилу 08.01. 1078. године, папа Гргур VII му се обраћа као краљу Словена (Sclavorum regi), због чега се данас сматра да се он током 1077. године прогласио краљем, а да је касније од папе добио потврду те титуле.
  4. ^ Ћирковић 1981.
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 Живковић 2006
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 Мијушковић 1988.
  7. 7,0 7,1 7,2 7,3 7,4 7,5 7,6 7,7 Острогорски & Баришић 1966.
  8. ^ Крај његове владавине није поуздано утврђен, тако да се претпоставке крећу између 1043. и 1050. године.
  9. ^ Станоје Станојевић, „Историја српскога народа“ (треће издање, репринт издања из 1926) Београд. 1989.
  10. ^ Потврду овога представља ктиторски портрет краља Михаила у његовој задужбини цркви светог Михаила код Стона, на којој је представљен са великим венцем западног типа.
  11. 11,0 11,1 11,2 11,3 11,4 11,5 Радојчић, Светозар (1996). Портрети српских владара у средњем веку (фототипско издање оригинала из 1934. године са допунама). Београд. ISBN 86-80879-07-X. 

Извори и литератураУреди

Извори
Литература

Спољашње везеУреди


Претходник:
Стефан Војислав
Кнез Дукље
(око 10501077)

Наследник:
(Дукља постаје краљевина)
Претходник:
(Дукља је била кнежевина)
Краљ Дукље
(10771081)
Наследник:
Константин Бодин