Михајло Томић
Михајло Томић (Кладово, 22. фебруар 1902 — Београд, 1. фебруар 1995) био је српски и југословенски вајар и универзитетски професор.
| Михајло Томић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Пуно име | Михајло Томић |
| Датум рођења | 22. фебруар 1902. |
| Место рођења | Кладово, Краљевина Србија |
| Датум смрти | 1. фебруар 1995. (92 год.) |
| Место смрти | Сланкамен, СР Југославија |
| Занимање | вајар |
Школовање уреди
Михајло Томић рођен је у Кладову 22. фебруара 1902. године од мајке Даринке, рођене у Шапцу, ћерке судије Стевана Вучковића и оца Ђорђа, рођеног у Рткову код Кладова, трговца. У Кладову је завршио основну школу баш пред почетак Балканских ратова. Школовање је наставио у Београду по завршетку Првом светског рата. Године 1919. поред Треће мушке гимназије уписује и вечерњи курс Уметничке школе у којој му је предавач био Љубомир Ивановић. Након завршеног шестог разреда гимназије определио се учење скулпторског умећа па 1924. уписује Уметнишку школу, а професор му је био Тома Росандић.[1] Образовао се и у Паризу [2] у који први пут одлази 1925. а школске 1925-1926. уписује Академију Шомиер код професора Антоана Бурдела. По повратку у Београд учи код Петра Палавичинија у Уметничкој школи. Године 1928. поново је у Паризу где учи код Анрија Бушара и П. Ландовског, а затим у Београду поново код Палавичинија чији је био помоћник за израду скулптуре за Министарство шума и руда. Као стипендиста француске владе 1933. одлази у Париз на специјалистичке студије обраде камена и дрвета где су му професори били Нико и Борге, а у истој школи похађао је и вечерњи курс вајарства код професора Робера Валерика. Са њиме је у Паризу била и супруга Јована звана Љуша, рођена Мартиновић.[3]
Каријера уреди
У државну службу у Београду ступио је почетком 1938. године као хонорарни наставник Школе за примењену уметност, а крајем те исте године постао је хонорарни наставник на уметничком одсеку Школе за примењену уметност где је остао до 1945. [4]
По завршетку Другог светског рата предавао је у Трећој мушкој гимназији у Београду[2] . Био је и предавач на Факултету ликовних уметности.[2]
Фаворизовао је фигуративну форму у скулптури. Први пут је излагао у Салону независних 1927. у Паризу.[2] Томић је радио различите вајарске мотиве у дрвету, теракоти, камену и бронзи.[2] Оставио је већи број скица за монументалне скулптуре.[2]
Његова скулптура Надежде Петровић налази се испред Спомен-збирке Павла Бељанског.[2][5]
Излагао је три пута самостално и више пута као део УЛУС-а и Ладе.[2]
Живео је и радио у породичној кући атељеу у Београду. Преминуо је 1. фебруара 1995. у Сланкамену.[6]
Референце уреди
- ^ Миловановић, Лепосава (2001). „Михајло Ђ.Томић”. Баштиник (Историјски архив у Неготину изд.). Неготин. 4.: 154.
- ^ а б в г д ђ е ж „Spomen-zbirka Pavla Beljanskog”. www.pavle-beljanski.museum. Архивирано из оригинала 31. 01. 2020. г. Приступљено 2021-05-14.
- ^ Миловановић, Лепосава (2001). „Михајло Ђ.Томић”. Баштиник (Историјски архив у Неготину изд.). Неготин. 4.: 154—155.
- ^ Миловановић, Лепосава (2001). „Михајло Ђ.Томић”. Баштиник (Историјски архив у Неготину изд.). Неготин. 4.: 155.
- ^ „Spomenik Nadeždi Petrović, Novi Sad”. Hronologija izlaganja skulpture u Srbiji (на језику: српски). 1995-11-24. Приступљено 2024-01-26.
- ^ Миловановић, Лепосава (2001). „Михајло Ђ.Томић”. Баштиник (Историјски архив у Неготину изд.). Неготин. 4.: 155.
