Михаило II Комнин Дука
Овај чланак садржи списак литературе (папирне изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. Молимо вас да побољшате овај чланак тако што ћете додати још извора у сам текст (инлајн референци). |
Михаило II Комнин Дука (Михаило Анђел, грч. Μιχαήλ Β΄ Κομνηνός Δούκας; рођен око 1206, преминуо 1215) је био византијски племић и епирски деспот (око 1230 — 1268).
| Михаило II Комнин Дука | |
|---|---|
 Новчић са ликом Михаила II | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1205. |
| Датум смрти | 1271. |
| Породица | |
| Потомство | Helena Angelina Ducaina, Nikephoros I Komnenos Doukas, Anna Komnene Doukaina, John I Doukas of Thessaly, Јован Дука, Димитрије Дука Комнин Кутрул |
| Родитељи | Михаило I Комнин Дука |
| Претходник | Теодор Анђео Дука Комнин |
| Наследник | Нићифор Комнин Дука Јован Тесалијски |
БиографијаУреди
Михаило је рођен око 1206. године, као ванбрачни син првог господара Епира, Михаила I Комнина Дуке (1205—1215). После очевог убиства, отишао је у егзил, али се након битке на Клокотници (1230), у којој је полубрат и наследник његовог оца Теодор Комнин Дука заробљен, вратио у Епир и преузео власт. Своју власт је учврстио женидбом са Теодором Петралифином, из моћне породице Петралифаса, који су се залагали за приближавање Никејском царству. Као последица овакве политике, Михаилову престоницу Арту је 1238. године посетио никејски (васељенски) патријарх Герман II (1223—1240), а сам Михаило је нешто касније (око 1249. или 1250. године[1]) добио титулу деспота од никејског цара, Јована III (1222—1254).
Свог сина Нићифора (1268—1296) је 1256. године оженио Маријом, унуком никејског цара Јована III и том приликом му је предао стратешки битне градове Србицу и Драч[1].
Међутим, након тога, Михаило је постао противник Никејског царства и започео је успешну офанзиву на Балкану, са освајањем Солуна, као његовим крајњим циљем. Он се због тога повезао са сицилијанским краљем Манфредом (1258—1266) и ахајским кнезом Виљемом II (1246—1278), а њима је пришао и српски краљ Урош I (1243—1276), који је 1258. године напао никејске поседе у Македонији и заузео Скопље, Прилеп и Кичево[2]. Удруженим снагама Михаила и Виљема, прикључили су се Манфредови помоћни одреди, али се овај савез, услед сукобљених интереса, распао пред сам сукоб са никејском војском, у Пелагонији 1259. године. Михаило је напустио бојиште, док је његов ванбрачни син Јован (1268—1289) прешао на никејску страну, која је у Пелагонијско бици до ногу потукла остатке савеза. После тога су никејске снаге наставиле своју офанзиву и упале у Епирску деспотовину и заузеле њену престоницу Арту, док се Михаило спасао повлачењем на Јонска острва. Он је, уз Манфредову војну помоћ, успео да поврати своје поседе, али је после новог пораза 1264. године склопио мир са царем Михаилом VIII Палеологом (регент 1258 — 1261, цар 1261 — 1282), чију је врховну власт признао, чиме је Епирска деспотовина је постала део обновљеног Византијског царства.
Михаило II је умро у августу 1268. године и сахрањен је Влахернском манастиру код Арте, а његове поседе су поделили његови синови:
- Нићифор (који је владао Епиром)
и
- Јован (који је владао Тесалијом)
РеференцеУреди
- ^ а б Kazhdan 1991
- ^ Острогорски, Георгије (1993). Историја Византије (II фототипско издање оригинала 1959). Београд.
ЛитератураУреди
- Kazhdan, Alexander P., ур. (1991). The Oxford dictionary of Byzantium. New York [u.a.]: Oxford Univ. Press. ISBN 978-0-19-504652-6.
- Nicol, Donald M. (1984). The Despotate of Epiros 1267-1479: A Contribution to the History of Greece in the Middle Ages (2. проширено изд.). Cambridge University Press.
- Nicol, Donald M. (1993). The Last Centuries of Byzantium, 1261-1453 (2. изд.). Cambridge University Press.
- Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
- Kazhdan, Alexander P., ур. (1991). The Oxford dictionary of Byzantium. New York [u.a.]: Oxford Univ. Press. ISBN 978-0-19-504652-6.