Михајло II Комнин Дука
Овај чланак садржи списак литературе (папирне изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. Молимо вас да побољшате овај чланак тако што ћете додати још извора у сам текст (инлајн референци). |
Михајло II Комнин Дука (Михајло Анђел, грч. Μιχαήλ Β΄ Κομνηνός Δούκας; рођен око 1206, преминуо 1215) је био византијски племић и епирски деспот (око 1230 — 1268).
Михајло II Комнин Дука | |
---|---|
![]() Новчић са ликом Михајла II | |
Датум рођења | 1205. |
Датум смрти | 1271. |
Отац | Михајло I Комнин Дука |
Потомство | Helena Angelina Ducaina, Nikephoros I Komnenos Doukas, Anna Komnene Doukaina, John I Doukas of Thessaly, Јован Дука, Димитрије Дука Комнин Кутрул |
Претходник | Теодор Анђео Дука Комнин |
Наследник | Нићифор Комнин Дука Јован Тесалијски |
БиографијаУреди
Михајло је рођен око 1206. године, као ванбрачни син првог господара Епира, Михајла I Комнина Дуке (1205—1215). После очевог убиства, отишао је у егзил, али се након битке на Клокотници (1230), у којој је полубрат и наследник његовог оца Теодор Комнин Дука заробљен, вратио у Епир и преузео власт. Своју власт је учврстио женидбом са Теодором Петралифином, из моћне породице Петралифаса, који су се залагали за приближавање Никејском царству. Као последица овакве политике, Михајлову престоницу Арту је 1238. године посетио никејски (васељенски) патријарх Герман II (1223—1240), а сам Михајло је нешто касније (око 1249. или 1250. године[1]) добио титулу деспота од никејског цара, Јована III (1222—1254).
Свог сина Нићифора (1268—1296) је 1256. године оженио Маријом, унуком никејског цара Јована III и том приликом му је предао стратешки битне градове Србицу и Драч[1].
Међутим, након тога, Михајло је постао противник Никејског царства и започео је успешну офанзиву на Балкану, са освајањем Солуна, као његовим крајњим циљем. Он се због тога повезао са сицилијанским краљем Манфредом (1258—1266) и ахајским кнезом Виљемом II (1246—1278), а њима је пришао и српски краљ Урош I (1243—1276), који је 1258. године напао никејске поседе у Македонији и заузео Скопље, Прилеп и Кичево[2]. Удруженим снагама Михајла и Виљема, прикључили су се Манфредови помоћни одреди, али се овај савез, услед сукобљених интереса, распао пред сам сукоб са никејском војском, у Пелагонији 1259. године. Михајло је напустио бојиште, док је његов ванбрачни син Јован (1268—1289) прешао на никејску страну, која је у Пелагонијско бици до ногу потукла остатке савеза. После тога су никејске снаге наставиле своју офанзиву и упале у Епирску деспотовину и заузеле њену престоницу Арту, док се Михајло спасао повлачењем на Јонска острва. Он је, уз Манфредову војну помоћ, успео да поврати своје поседе, али је после новог пораза 1264. године склопио мир са царем Михајлом VIII Палеологом (регент 1258 — 1261, цар 1261 — 1282), чију је врховну власт признао, чиме је Епирска деспотовина је постала део обновљеног Византијског царства.
Михајло II је умро у августу 1268. године и сахрањен је Влахернском манастиру код Арте, а његове поседе су поделили његови синови:
- Нићифор (који је владао Епиром)
и
- Јован (који је владао Тесалијом)
РеференцеУреди
- ^ а б Kazhdan 1991
- ^ Острогорски, Георгије (1993). Историја Византије (II фототипско издање оригинала 1959). Београд.
ЛитератураУреди
- Kazhdan, Alexander P., ур. (1991). The Oxford dictionary of Byzantium. New York [u.a.]: Oxford Univ. Press. ISBN 978-0-19-504652-6.
- Nicol, Donald M. (1984). The Despotate of Epiros 1267-1479: A Contribution to the History of Greece in the Middle Ages (2. проширено изд.). Cambridge University Press.
- Nicol, Donald M. (1993). The Last Centuries of Byzantium, 1261-1453 (2. изд.). Cambridge University Press.
- Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
- Kazhdan, Alexander P., ур. (1991). The Oxford dictionary of Byzantium. New York [u.a.]: Oxford Univ. Press. ISBN 978-0-19-504652-6.
Претходник: Теодор Комнин Дука |
Епирски деспот (1230 — 1268) |
Наследник: Нићифор Комнин Дука Јован Тесалијски |