Портал:Народноослободилачка борба/Личности/Београд


White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg Full Star Red.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg

На овој страници налазе се биографије личности везаних за Народноослободилачки покрет у Београду, о којима није сакупљено довољно података да би били написани самостални чланци или неке од ових личности нису релевантне за општу енциклопедију, већ се само спомињу у оквиру чланка о Хронологији револуционарног радничког покрета, Комунистичке партије Југославије и Народноослободилачке борбе или у чланцима о истакнутим личностима радничког покрета и Народноослободилачке борбе и народним херојима.

Партизанска споменица 1941.

Миодраг Вуковић СељакУреди

Датум рођења(1921-00-00)1921.
Место рођењаБарајево, код Београда
  Краљевство СХС
Датум смрти3. јануар 1945.(1945-01-03) (23/24 год.)
Место смртиКомлетинци, код Винковаца
  Нова Југославија

Миодраг Вуковић Миле Сеља (1921—1945) студент и учесник Народноослободилачке борбе.[1]

Рођен је у селу Барајеву, код Београда. Био је студент Филозофског факултета у Београду, где је 1940. постао члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ).

Јула 1941. ступио је у Космајски партизански одред, а у току године постао је члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Након Прве непријатељске офанзиве постао је политички радник, а почетком 1942. постао је члан среског руководства КПЈ, најпре за младеновачки, а потом за опленачки срез. Од јула 1943. био је секретар среског руководства КПЈ за посавски срез, од јуна 1944. секретар среског руководства КПЈ за грочански среза.

У току лета 1944. ступио је у Другу шумадијску бригаду (од септембра 1944. 21. српска бригада), где је најпре био политички комесар чете, а потом од октобра 1944. заменик политичког комесара батаљона. Новембра исте године добио је чин капетана НОВЈ и постављен је за политичког комесара Трећег батаљона.

Погинуо је 3. јануара 1945. у селу Комлетинцима, код Винковаца, за време борби на Сремском фронту.

Његово име је од 1967. до 2010. носила основна школа у Барајеву.

Светислав КаначкиУреди

Датум рођења(1911-08-28)28. август 1911.
Место рођењаБаваниште, код Ковина
  Аустроугарска
Датум смртисептембар 1944.(1944-09-00)
Место смртиЈајинци, код Београда
  Србија

Светислав Каначки (1911—1944) револуционар, учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе.[2]

Рођен је 28. августа 1911. године у Баваништу, код Ковина. Радио је као механичар. Као млади радник прикључио се револуционарном радничком покрету и постао члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ).

Јуна 1937. године, на позив КПЈ, отишао је у Шпанију, где се у Интернационалним бригадама борио против фашизма у Шпанском грађанском рату. После завршетка рата, 1939. године са осталим борцима Интернационалних бригада се пребацио у Француску, где су се налазили у логорима. Крајем 1941. године, успео је да се пребаци у Југославију.

По доласку у земљу, одмах се укључио у Народноослободилачку борбу. Покрајински комитет КПЈ за Србију задужио га је да води партијску технику, а од 1942. године је био њен руководилац. Био је један од најактивнијих руководилаца НОП-а у окупираном Београду. Агенти Специјалне полиције су покушали да га 5. октобра 1943. године, истог дана када су ухапшени Вера Милетић и Василије Буха, али је он успео да им се супротстави и умакне.

Ухапшен је 28. јула 1944. године у Горњомилановачкој улици у Београду. Приликом хапшења је пружио отпор, а када је видео да ће бити ухапшен, покушао је да изврши самоубиство, али је само био рањен. Агенти Специјалне полиције су га подвргли страховитим мучењима, која није издржао и полицији је одао одређена партијска склоништа. Убрзо по његовом хапшењу, полиција је успела да открије неколико партијских склоништа у окупираном Београду. Откривена су подземна склоништа у Крајинској улици 24 (овде се налазила илегална штампарија ЦК КПЈ), Гарибалдијевој 4, Великоморавској 7, као и партијски станови у Војводе Глигора 24, Стевана Првовенчаног 69 и радионица ПК КПЈ за Србију у Колубраској 20.

Тачан датум његове егзекуције није познат, али је највероватније убијен у последњим групама логораша из Бањичког логора, септембра 1944. године.

Мија КовачевићУреди

Датум рођења(1915-10-25)25. октобар 1915.
Место рођењаКијево, код Сиња
  Аустроугарска
Датум смртимај 1942.(1942-05-00) (26 год.)
Место смртиБеоград
  Србија

Мија Ковачевић Плави (1915—1942) керамичарски радник и учесник Народноослободилачке борбе.[2][3]

Рођен је 25. октобра 1915. године у селу Кијево, код Сиња.

Потицао је из сиромашне сељачке породице. Његов отац Филип је 1927. преселио породицу у село Горњи Луг, код Вировитице. Од 1932. Мија је живео у Београду, где се као керамичарски радник прикључио револуционарном радничком покрету и потом постао члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ).

Када је одлазио кући у село, носио је разне илегалне материјале и летке и тамо их ширио. Октобра 1941. одлуком Покрајинског комитета КПЈ за Србију био је постављен за члана и организационог секретара Окружног комитета КПЈ за Београдски округ. Политички секретар овог комитета био је Тодор Дукин.

Након убиства Дукина, априла 1942, кога је полиција открила уз помоћ доушника бившег члана Месног комитета СКОЈ-а Бранка Милошевића Блихера, Покрајински комитет је саветовао тројици преосталих чланова Окружног комитета — Мији Ковачевићу, Ивици Девчићу и Видоју Смилевском — да не излазе на улицу, већ да везу са Месним и Покрајинском комитету остваре преко курира.

Ковачевић се није држао упозорења и наставио је да ради на терену. Почетком маја 1942. полиција га је открила на једном уличном састанку и након рањавања ухапсила. Током истраге у Специјалној полицији није ништа открио. У затвору је прогутао отров сакривен у шпицу крагне од кошуље након чега је умро.

Једна улица у Београду, у близини Новог гробља, носи његово име.

Војин Николић СтудентУреди

Датум рођења(1913-00-00)1913.
Место рођењаКршан
  Аустроугарска
Датум смрти1943.(1943-Недостаје неопходни параметар 1, месец!-00) (29/30 год.)
Место смртиБеоград
  Србија

Војин Николић Студент (1913—1943) студент и учесник Народноослободилачке борбе.[2][3][4]

Током студија у Београду прикључио се револуционарном студентском покрету и постао члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Био је активан у организацији Народне помоћи.

Након окупације земље 1941. активно се укључио у Народноослободилачки покрет (НОП). Током лета је постао члан Месног одбора Народноослободилачког фонда (НОФ) на чијем се челу налазио Михаило Швабић. Након његовог одласка на слободну територију, Николић је крајем 1941. преузео дужност секретара одбора.

Почетком септембра 1941, заједно са секретаром Покрајинског комитета КПЈ за Србију Благојем Нешковићем и секретаром Месног комитета КПЈ за Београд Ђуром Стругаром, учествовао је у Београду на преговорима са представницима Војночетничких одреда Драже Михаиловића, које је предводио мајор Велимир Пилетић.

Заједно са Бором Рамићем, чланом Студентског народноослободилачког фонда, водио је разговоре са око 30 професора Универзитета у Београду око њиховог ангажовања у Народноослободилачком покрету. Неки од професора са којима је водио успешне разговоре били су — проф. др Михаило Илић, проф. др Ђорђе Тасић, проф. др Синиша Станковић, Јован Ђорђевић и др.

У току Мартовске провале у београдску партијску организацију 1943. године, која је извршена захваљујући активности полицијског доушника Лазара Дожића, ухапшени су сви чланови Месног одбора НОФ. Најпре је ухапшен Мирко Огњановић Дорћолац, затим Ђуро Ловрековић Чича, Петар Томић Брка и Јулијана Рајтер Цуца. Војин Николић је тада успео да се привремено склони у стан професора Трипковића, али је априла 1943. Дожић и њега открио полицији након чега је ухапшен, заједно са супругом Тодорком.

Током истраге у Специјалној полицији открио је све оно за шта га је полиција теретила и за шта је имала сазнања, али није одао никог од другова који су били на слободи. Maja 1943. заједно са групом ухапшеника пребачен је у логор на Бањици, где је касније стрељан.

РеференцеУреди

  1. ^ Ђуковић 1982, стр. 390.
  2. ^ а б в Београд 1964.
  3. ^ а б Београд у рату 1984.
  4. ^ Begović 1989.

ЛитератураУреди

  • Србија у Народноослободилачкој борби — Београд. Београд: Просвета/Нолит. 1964. 
  • Жене Србије у Народноослободилачкој борби. Београд: Нолит. 1975. 
  • Димитријевић, Драгослав Бели (1972). Космај у Народноослободилачкој борби. Београд: Четврти јули. 
  • Вујошевић, Убавка (1977). Тито у Београду 1926—1944. Београд: Музеј града Београда. 
  • Ђуковић, Исидор (1982). Друга шумадијска — 21. српска ударна бригада. Београд: Народна књига. 
  • Београд у рату и револуцији. Београд: Нолит. 1984. 
  • Beogović, Sima (1989). Logor Banjica 1941—1944. tom I. Beograd: Institut za savremenu istoriju.