Мијо Бабић
Маријан Бабић (Нова Буковица код Слатине, 1903 — Берковићи код Столца, 1941), познат Мијо и Ђовани (итал. Giovanni), био је замјеник вође усташког покрета Анте Павелића и први заповједник свих концентрационих логора у Независној Држави Хрватској.[1] Био је на челу 3. огранка Усташке надзорне службе,[2] а био је и члан Главног усташког стана, један од два главна Павелићева замјеника.[3]
Мијо Бабић | |
|---|---|
 Мијо Бабић, Владо Черноземски и Звонимир Поспишл у Јанка Пусти | |
| Датум рођења | 1. септембар 1903. |
| Место рођења | Нова Буковица Аустроугарска |
| Датум смрти | 3. јул 1941. (37 год.) |
| Место смрти | Трусина НД Хрватска |
Атентат на Антуна Штеглера уреди
Бабић и Матија Солдина су 22. марта 1929. године убили Антуна Тонија Штеглера, главног уредника Новости и директора Југословенска штампе, у Загребу.[4] У то вријеме Бабић је био шофер фабрике Сименс у Загребу и, према званичном извјештају, убио је једног и ранио још једног жандарма који су га покушали ухапсити и затим је успио да побјегне.[5] Бабић је побјегао у Италију, гдје је и остао док није извршена инвазија и окупација Краљевине Југославије 1941. године.[6] Италијанска полиција сматрала је Бабића веома опасним човјеком, који је способан за најгоре злочине.[6]
Независна Држава Хрватска уреди
Док је био у Италији, припадници Усташког покрета проводили су године планирајући геноцид и тренирајући мале скупине присталица за спровођење њихових планова.[7] Павелић и Бабић су у Загреб стигли средином априла 1941. године.
Бабић је учествовао у припремама успостављања концентрационог логора Даница.[8] Крајем маја или почетком јуна 1941. године, отишао је на острво Паг, по наредби Андрије Артуковића,[9] гдје је успоставио логор Слана.[10] Учествовао је и у организацији концентрационог логора Крушчица код Травника.[11]
Масакр у Благају уреди
Бабић је имао важну улогу у масакру у Благају 9. маја 1941. године. Према Павелићевој наредби, Бабић је предводио усташе, који су дошле из Загреба у неколико камиона, у масакру над 520 српских сељака у Кордуну, гдје су живјели заједно са Хрватима.[12]
Покољи Срба у источној Херцеговини уреди
Масовне покоље српског становништва на простору источне Херцеговине организовали су Бабић, Иво Херенчић, Јуре Францетић и други усташки званичници.[12]
Јуна 1941. године, Бабић и скупина усташких официра, по наређењу Андрије Артуковића, отишли су у Херцеговини како би организовали покољ над српским становништвом.[13] Бабић је у Чапљину дошао 16. или 17. јуна.[13] Он и други усташки заповједници добили су инструкције да сузбију устанак и спроведу потпуно истребљење Срба у тој области и да на том простору населе људи из других дијелова НДХ који су лојални усташком покрету.[14]
Устанак у Херцеговини 1941. уреди
Бабић и скупина усташких официра организовали су гушење устанка у Херцеговини 1941. године.[15]
Према Владимиру Дедијеру, Бабића је убио заповједник устаничке чете Дукица Граховац.[16] Бабићев митраљез, који је као поклон добио од Павелића, прво је узео Владо Шегрт и затим Спира Срзентић.[16] У вријеме смрти Бабић је имао чин мајора.[17] Његово тијело је преко Сарајева пребачено у Загреб, гдје је Павелић наредио осмодневну жалост за припаднике његовог Тјелесног здруга.[18]
Референце уреди
- ^ „MIJO BABIĆ GIOVANNI”. www.jusp-jasenovac.hr (на језику: хрватски). JUSP Jasenovac. Архивирано из оригинала 06. 11. 2018. г. Приступљено 2. 1. 2019.
- ^ Miletić 1986, стр. 16.
- ^ Jelić 1982, стр. 626.
- ^ Basta 1986, стр. 45.
- ^ Tuđman 1993, стр. 45.
- ^ а б Krizman 1983, стр. 287.
- ^ Mojzes 2011, стр. 53.
- ^ Goldstein & Goldstein 2001, стр. 268.
- ^ Bulajić 1988, стр. 344.
- ^ Proceedings in history (на језику: српски). Odeljenje za društvene nauke, Matica srpska. 1974. стр. 141. Приступљено 2. 1. 2019.
- ^ Dedijer 1987, стр. 442.
- ^ а б Basta 1986, стр. 130.
- ^ а б Bulajić 1988, стр. 410.
- ^ Vojno-istorijski glasnik (на језику: српски). 1990. стр. 68. Приступљено 2. 1. 2019.
- ^ Nemirna granica (на језику: српски). NIO "Pobjeda," OOUR Izdavačko-publicistička djelatnost. 1984. Приступљено 2. 1. 2019.
- ^ а б Dedijer 1990, стр. 175.
- ^ Bulajić 2002, стр. 74.
- ^ Prilozi (на језику: српски). s.n. 1966. стр. 225. Приступљено 2. 1. 2019.
Литература уреди
- Prilozi (на језику: српски). s.n. 1966. стр. 225. Приступљено 2. 1. 2019.
- Nemirna granica (на језику: српски). NIO "Pobjeda," OOUR Izdavačko-publicistička djelatnost. 1984. Приступљено 2. 1. 2019.
- Vojno-istorijski glasnik (на језику: српски). 1990. стр. 68. Приступљено 2. 1. 2019.
- Proceedings in history (на језику: српски). Odeljenje za društvene nauke, Matica srpska. 1974. стр. 141. Приступљено 2. 1. 2019.
- Bulajić, Milan (1994). The Role of the Vatican in the break-up of the Yugoslav State: The Mission of the Vatican in the Independent State of Croatia. Ustashi Crimes of Genocide. Belgrade: Stručna knjiga.
- Bulajić, Milan (1988). Ustaški zločini genocida i suđenje Andriji Artukoviću 1986. godine. Rad.
- Bulajić, Milan (2002). Jasenovac: The Jewish-Serbian Holocaust (the role of the Vatican) in Nazi-Ustasha Croatia (1941—1945). Belgrade: Fund for Genocide Research, Stručna knjiga.
- Dedijer, Vladimir (1990). From November 28, 1942, to September 10, 1943. University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-10109-2.
- Basta, Milan (1986). Rat je završen 7 dana kasnije. Privredni pregled.
- Miletić, Antun (1986). Koncentracioni logor Jasenovac 1941–1945: dokumenta. Narodna knj.
- Tuđman, Franjo (1993). Hrvatska u monarhističkoj Jugoslaviji 1918–1941: 1929.-1941. Hrvatska sveučilišna naklada. ISBN 978-953-169-001-0.
- Jelić, Branimir (1982). Političke uspomene i rad Dra Branimira Jelića. Izdavač M. Šamija.
- Krizman, Bogdan (1983). Ante Pavelić i ustaše. Globus.
- Mojzes, Paul (16. 10. 2011). Balkan Genocides: Holocaust and Ethnic Cleansing in the Twentieth Century. Rowman & Littlefield Publishers. ISBN 978-1-4422-0665-6.
- Cohen, Roger (1998). Hearts Grown Brutal: Sagas of Sarajevo. Random House. ISBN 978-0-679-45243-0.
- Dedijer, Vladimir (1987). Vatikan i Jasenovac: dokumenti. Rad.
- Goldstein, Ivo; Goldstein, Slavko (2001). Holokaust u Zagrebu. Novi liber.
