Миљковац (Ниш)

Миљковац је насељено место у градској општини Црвени Крст на подручју града Ниша у Нишавском округу. Налази се на јужном рубу Алексиначке котлине, у подручју ушћа Лабуковске у Топоничку реку, на око 15 км северно од центра Ниша. Према попису из 2002. било је 253 становника (према попису из 1991. било је 301 становника).

Миљковац
Административни подаци
Држава Србија
Управни округНишавски
ГрадНиш
Градска општинаЦрвени Крст
Становништво
 — 2011.Пад 182
Географске карактеристике
Координате43°25′29″ СГШ; 21°51′19″ ИГД / 43.424833° СГШ; 21.855333° ИГД / 43.424833; 21.855333Координате: 43°25′29″ СГШ; 21°51′19″ ИГД / 43.424833° СГШ; 21.855333° ИГД / 43.424833; 21.855333
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина301 м
Миљковац на мапи Србије
Миљковац
Миљковац
Миљковац на мапи Србије
Остали подаци
Позивни број018
Регистарска ознакаNI

ИсторијаУреди

Оскудност праисторијских и античких података даје привид ненасељености сеоског простора, али познато је да је један попречни римски пут пролазио долином Топоничке реке према Голаку. Географска целина око Топоничке реке градила је у средњем веку жупу Тополницу с градом Железником, који је бранио њену сигурност. Остаци Железника, чије су се рушевине доста добро оцртавале још крајем 19. века, се у облику развалине Куле (односно њеног остатка) и данас виде на стени у меандру Топоничке реке 1 км узводно од данашњег сеоског насеља. До почетка 20. века су се на левој страни Топоничке реке уочавале развалине и средњовековног утврђења Градишта. Оба ова фортификацијска објекта бранила су у средњовековној Тополници пролаз из Мораве у Сврљиг. Село које се на месту данашњег Миљковца налазило (и чији континуитет данашњи Миљковац одржава) вероватно је егзистирало као црквено властелинство манастира Светог Николе и Свете Госпође, јер су ови до у недавној прошлости држали делове својих средњовековних поседа.

На давну прошлост Миљковца указује и турски попис 1498. године који га је под данашњим именом евидентирао као спахилук (зеамет) Али-бега из Ниша с 30 кућа, 6 самачких, 9 удовичких кућа, 3 рајинске воденице (које раде целе године) и с дажбинама у износу 4.989 акчи. У селу се налази мезра (селиште) Подград која је „сејалиште поменутог села“. Има такође манастир Светог Николе, који је хас, с два калуђера, две воденице (које раде целе године) и с дажбином која износи 328 акчи.

Миљковац помињу и аустријске уходе 1783/84. године с око 70 кућа. Озлојеђена спахијском експлоатацијом, нарочито терором нишког мутасерифа Салих-паше, нишка села Каменица, Церје, Кравље, Миљковац, Веле Поље и Палиграце су се 1835. године с осталим селима (16 села) побунила („прва Милојева размирица“). Поражени у одлучујућем сукобу код Миљковца, Турци су прихватили одређене уступке, које касније нису поштовали. То је довело до друге „размирице“ (устанка) 1841 . године у којој је поред других села спаљен и Миљковац. За овај период, тачније за 1843. годину, везан је и почетак рада најстарије основне школе манастирског типа у овом крају. Године 1881. Министарство просвете Србије обнародовало је указ о редовном раду ове школе, која је пре тога, а и у то време, била центар окупљања за ђаке из десетину околних села. Крајем 19. века (1895) Миљковац је мање село с 46 махом задружних домаћинстава и 328 становника, а године 1930. у њему су живела 74 домаћинства и 533 становника.

Миљковац је у 1941. години био стециште партизана Озренског одреда. У једној непријатељској акцији овде је исте године заробљена Јелена Поповић - Лела, а затим стрељана (1942).

Захваљујући свом брдско-планинском смештају и упућености претежно на планинску шумско-сточарску привреду, Миљковац је, у односу на Веле Поље, Палиграце и Кравље, у турском као и у посттурском периоду био сиромашније село. То је разлог што се становништво села одавало и печалбарењу, а у периоду између два светска рата и послужитељству, пандурлуку, школовању и разним занимањима у граду.

После Другог светског рата, и то већ од 1960. године, ојачале су тенденције напуштања пољопривреде с исељавањем или оријентацијом на мешовиту привреду, уз истовремено застаревање села (старачка домаћинства). Основни пољопривредни карактер села, међутим, сачуван је и даље. Према пописним подацима у Миљковцу су 1971. године живела 54 пољопривредна, 49 мешовитих и 14 непољопривредних домаћинства.

СаобраћајУреди

До насеља се може доћи приградским линијама 32 ПАС Ниш - Чамурлија - Горња Топоница - Берчинац - Паљина - Миљковац - Вело Поље - Кравље и линијом 32Л ПАС Ниш - Чамурлија - Горња Топоница - Берчинац - Паљина - Миљковац - Вело Поље - Палиграце.

ДемографијаУреди

У насељу Миљковац живи 164 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 49,8 година (48,4 код мушкараца и 51,3 код жена). У насељу има 76 домаћинство, а просечан број чланова по домаћинству је 2,39.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[1]
Година Становника
1948. 639
1953. 648
1961. 565
1971. 400
1981. 353
1991. 301 301
2002. 253 262
2011. 182
Етнички састав према попису из 2002.[2]
Срби
  
252 99,60 %
непознато
  
1 0,39 %


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  2. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  3. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

ЛитератураУреди

  • Енциклопедија Ниша: Природа, простор, становништво; издање Градина - Ниш, 1995. pp. 97-98.

Спољашње везеУреди