Млaди краљ титула у средњовековној Србији

Млади краљ Драгутин
Млади краљ Душан
Млади краљ Стефан Урош I

Млaди краљ титула у средњовековној Србији, (лат. rex iunior) била је једна од значајнијих титула престолонаследника у средњовековној Србији. Установљење титуле младог краља највероватније је преузето из Угарске. Надлежности младог краља нису биле нарочито велике, јер је само краљ издавао повеље, потписивао уговоре, ковао новац, једном речју водио унутрашње и спољње послове државе.[1]

Институција млади краљ и њен значајУреди

Да је увођење ове титуле, преузето из Угарске, указују чињеница да су у Европи сличан однос краља и младог краља имали Бела IV и његов син и престолонаследник Стефан V.

У Србији увођењу титуле младог краља највероватније је настало након српско-угарских сукоба, који се завршио поразом српског краља Уроша I и његовим заточењем. Наиме, сматра се да је један од услова који је Урошу поставио угарски краљ Бела IV (који га је заробио) био успостављање савладарства између Уроша и његовог сина Драгутина.

Иако је првобитно преузета из Угарске, титула младог краља је у Србији доживела бројна прилагођавања специфичним српским условима. Теоретски гледано, увођење титуле младог краља водило ка јачању принципа првородства, да би већ наредна смена на престолу била обављене без престолонаследника.[2]

Права младог краља и краља (формално - правно) никада нису била изједначена, и зато се сматра да је главно значење титуле младог краља имало за циљ да се прворођени синови озваниче за престолонаследнике и тако лакше уведу у власт, без сукоба других краљевих потомока.

Млади краљеви Драгутин и ДушанУреди

Као млади краљ, Драгутин се први пут помиње 1271. године, мада се претпоставља да је ову титулу добио нешто раније, у години српско-угарског сукоба (1268). Устоличење Драгутина, угарског зета, за младог краља био је знак јачања угарског утицаја у Србији.

Међутим, српски краљ Урош ипак није доследно увео угарску институцију младог краља у Србију јер је свог сина и даље сматрао само за престолонаследника али не и за савладара. Драгутин није имао стрпљења да чека уобичајен ток наслеђивања већ је уз наговор Угарске устао против свог оца и победио га у бици код Гацка 1276. и тако преузео власт.

Краљ Драгутин је према наводима Даноловог зборника под градом Јелечом пао с коња и сломио ногу па је престо морао да уступио млађем брату Милутину. Неколико деценија престолонаследник није могао бити озваничен, јер су Драгутин и Милутин били у сукобу.

Затим је уследила борба за престо синова Драгутин и Милутин , из које је као победник изашао Стефан Дечански. Он је озваничио и крунисао свог престолонаследника, малолетног сина Душана, истога дана (6. јануара 1322) када се крунисао краљевском круном. Душан се неколико година није одвајао од свог оца да би затим постао намесник у Зети. Вероватно подстакнут наговарањем властеле, Душан се побунио против свог оца, збацио га са власти и крунисао се за краља. Тако је други пут озваничени престолонаследник насилним путем преузео власт.

Млади краљ Стефан УрошУреди

Стефан Душан је свог сина јединца озваничио за прстолонаследника још док је овај био врло млад. Урош је имао највише девет година када је добио титулу младог краља коју је кратко носио јер, када се Душан крунисао за цар 1346. године, Урош је добио титулу краља. Сима Ћирковић наглашава да Урошева краљевска титула није донела до суштинске промене његовог положаја већ да је пре свега означавала континуитет српске државе у односима са другим државама.

Млади краљ МаркоУреди

За време савладарства цара Уроша и краља Вукашина титулу младог краља носио је Вукашинов син Марко (на основу натписа на надвратнику цркве Свете недеље у Призрену). Српска држава је тако истовремено имала цара Уроша, краља Вукашина и младог краља Марка. Цар и краљ били су савладари, а млади краљ престолонаследник. Како су цар Урош и краљ Вукашин краткотрајно наступали као савладари отворено је питање да ли је цар Урош дозволио озваничење Марка за престолонаследника.

Види јошУреди

ИзвориУреди

  1. ^ М. Ивковић, Установа ″младог краља″ у средњовековној Србији, Историјски гласник 3—4 (1957) 59—80.
  2. ^ Ђ. Бубало, Да ли су краљ Стефан првовенчани и његов син Радослав били савладари?, ЗРВИ 46 (2009), 201—229.

ЛитератураУреди

  • Р. Михаљчић, Крај Српског Царства, Београд 1975.
  • Благојевић, Милош (2011). Српска државност у средњем веку. Београд: Српска књижевна задруга. 
  • Андрија Веселиновић, Радош Љушић. Српске династије. Службени гласник, 2008, стр. 9—26 (ИСБН: 978-867549-921-3)
  • Тибор Живковић. Портрети српских владара (IX—XII). Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2006, стр. 165—8
  • Лексикон српског средњег века, Београд 1999.