Википедија

Модернизам

Лудвиг Мис ван дер Рое - зграда у Чикагу

Модернизам је динамичан и релативан појам који се користи да се означе савремене појаве у уметности, односно оно што је ново, иновативно у односу на традицију.

КарактеристикеУреди

У том значењу појам је преузет из француског језика. У немачкој литератури се користио термин модерна. Поред тога овај израз се користио да означи и натурализам, декаденцу, импресионизам, симболизам, футуризам, дадаизам, експресионизам, неоромантизам, надреализам, егзистенцијализам.

Термин „модерна“ се почео употребљавати у доба ренесансе као обележавање уметности за разлику од античке уметности у Италији "arte moderna" за разлику од "arte antica" и како је у средњем веку средњовековна уметност схватана као доба назадовања у уметности овај појам је обележавао позитивне тенденције и напредак. У 19. веку се овај израз употребљава за обележавање уметности која има напредне квалитете. У ширем смислу речи се данас овим појмом обележава уметност из краја 19. века и прве половине 20. века.[1] Термин модерно се не мора једнозначно употребљавати. Поред тога се употреба овог појма употребљава за обележавање савремености односно савремене уметности.

Модернизам је покрет у култури. Јавио се као интелектуални бунт. Обухвата целокупни човеков духовни и стваралачки корпус. Он је отпор против клишеа , култа ауторитета и правила, против академске традиције касног 19. века али и свих претходних векова. Он легализује авангарду као неминовност и нормалност у новом времену. Озакоњује промену. Модернизам је нова научна мисао, нова економска и политичка мисао долазећег модерног доба. Модернизам је покрет који генерално укључује прогресивну уметност и архитектуру, музику, књижевност, ликовну уметност и графички дизајн и јавио се у деценијама које су претходиле 1914.

УзроциУреди

Уметност дели судбину културе. Тако уметност и све најличније њено, промене, правци, стилови и сви други њени укуси, имају с мултикултуралном супстанцом нераскидиву повезаност.

Модерна се као мисао и идеја јавља ко зна када, где и од кога. Она је процес. Модерна је културни ниво – достигнуће. Она није смишљана, нити је произведена, још мање случајност, она није доколица и краћење времена, она није импровизација. Она је законитост, она је закономерност. Она је, једноставно речено, морала настати.

У настајању МОДЕРНЕ у уметности пресудну улогу има општи ниво културе у времену када она настаје и нарастао човек. Корелат, човек- једини и свеобухватни њен узрок, и нарастао човек, њен најрафиниранији и најсофистициранији след, делају нераскидиво. Зато је фатална могућност утицаја, посебно, филозофије, као и природних наука.

Она и настаје у природним накукама, филозофији, психологији. Оне је порађају.

Еволуиралој европској и светској мисли ка Модерни, немерљив и пресудан допринос даје фундаментална наука.

Алберт Ајнштајн релативизује важност еуклидске геометрије и Њутнове класичне физике проглашавајући их само посебним случајем једне другачије истине. Простор и време нису апсолутни – вишедименузионалност – закривљеност простора и времена - Општа и Специјална теорија релативитета... Тврди се «немогуће», да о једном догађају, постоје две потпуно опречне и мада искључиве, ипак истине (да је неко кретање истовремено и праволинијско и криволинијско). Ајнштајн нерелативизује утисак о истини већ саму истину.

Ту су и Ернест Радерфорд и Нилс Бор. Руши се мит о култу недељивости АТОМА. Ушавши у његову структуру, великани упозоравају да нема вечно важећих истина, нити апсолутне невиности, као и Планкова Квантна теорија физике, која као «најзанесенија фантазија», тврди да нешто може истовремено да постоји и непостоји - квант, да је та честица на прелазу из непостојања у постојање ; виши степен у хијерархију немогућег је прелазак енергије у материју и обратно.

У филозофији: ... Ниче, Хајдегер, Шпенглер ... У психологији: Фројд, Јунг, Вајнингер, Фром, Канети...

Психоанализа сондира најтајанственије и најмрачније просторе подсвесног, тврдивши да он, ма како недоступан и невидљив, у потпуности одређује видљиви универзум свесног. Фројд, на даље, примерава и легализује сан човеку, дајући му важност јаве.

Гоген каже да му не пада на памет да сатима црта нечији портрет јер је измишљена фотографија и фото-апарат који са много већом тачношћу у делићу времна портретишу. То је тло на коме се рађа мисао да тачност и није истина. Ту се отвара простор за све оно што зовемо модерном у уметности. Модерна је најдемократискији ниво у уметности. Она је то у свим аспектима своје појавности. Мишљења и естетике су дозвољени до различитости, што представља богатство и дефиницију њеног демократског квалитета.

Ова знања и оваква светска мисао, охрабрују и убрзавају мисао. Успостављају нов квалитет. Последица је препород не само у науци већ и у уметности.

Уметност, ка својој аутономији, хоће даље од утиска, од узрока. Испитује, колико далеко се може отићи занемарујући дотадашња правила и навике, и има ли границе променама, до којих нешто опстаје као уметност. «Дрско и безбожно» се тражи потврда да уметност постоји по себи. Ово је тло које порађа Модерну. Модерна је духовни акт настао одређеним нивоом културе.

Неки теоретичари праве поделу 20. век на модернизам и постмодернизам, док их други сматрају само сегментима истог периода.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Prehledny kulturni slovnik Mlada Fronta, Praha 1964.

ЛитератураУреди

  • H,W. Janson, Istorija umetnosti, Beograd 1962.
  • Ђина Пискел, Општа историја уметности, Београд 1972.
  • Udo Kulterman, Savremena arhitektura, Novi Sad 1971.
  1. Dejiny umenia, Michael V, Altpatov, Martin 1976
  2. Umění, Hendrik Willem van Lon, Praha 1939.

Спољашње везеУреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Модернизам&oldid=23205398”