Модрушко-ријечка жупанија

Модрушко-ријечка жупанија (лат. Comitatus Modrusiensis; мађ. Modrus-Fiume vármegye; нем. Komitat Modrusch-Fiume) била је жупанија унутар Краљевине Хрватске и Славоније. Основана је 1886. године, а средиште жупаније био је град Огулин. Сама Ријека није припадала овој жупанији, него је посебним додатком Хрватско-угарској нагодби, названим Ријечка крпица, потпала под непосредну мађарску управу.

Модрушко-ријечка жупанија
1886.—1922.
Грб Модрушко-ријечке жупаније
Грб

Главни градОгулин
РегијаБалкан
Земља1. Аустроугарска (Угарски део Монархије, Хрватска-Славонија)
2. Држава Словенаца, Хрвата и Срба
3. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца
Површина4.879 км2 км2
Становништво231.654 (1910)
Догађаји
СтатусБивша жупанија
Историја 
• Успостављено
1886.
• Укинуто
1922.
Претходник
Следбеник
Огулинско-слуњско окружје и Ријечка жупнија
Приморско-крајишка област (Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца)

Географија

уреди

Модрушко-ријечка жупанија граничила је с аустријским земљама Истром и Крањском, Босном и Херцеговином под заједничком аустроугарском управом, те хрватско-славонским жупанијама Загребачком и Личко-крбавском. Жупанија је имала и део обале Јадранског мора. Око 1910, покривала је 4.879 км2.

 
Детаљна мапа жупаније

Историја

уреди

Модрушко-ријечка жупанија формирана је 1886. године, по окончању процеса развојачења Војне крајине и накнадног прикључења крајишких области Краљевини Хрватској и Славонији. На подручјима старог Карловачког генералата, развојачење је извршено 1873. године, али те области нису одмах прикључене Краљевини Хрватској и Славонији, већ су добиле посебну земаљску управу, која се делила на шест крајишких окружја, међу којима је било и Огулинско-слуњско окружје. Тек 1881. године, сва крајишка окружја прикључена су Краљевини Хрватској и Славонији, која је тиме добила границу на рекама Уни и Сави, али ни тада није спроведена интеграција тих области у жупанијски систем. У оквирима проширене Краљевине, прикључена окружја наставила су да постоје све до 1886. годинне, када је жупанијско уређење протегнуто и на те просторе, тако да је спајањем Огулинско-слуњског окружја са Ријечком жупанијом основана нова Модрушко-ријечка жупанија.[1][2]

Иако је у називу имала помен Ријеке, тај се град није налазио у саставу жушаније, што је било последица дуготрајних спорова између Загреба и Будимпеште. Пошто у изворном тексту Хрватско-угарске нагодбе (1868) није било помена о припајању Ријеке Угарској, у текст нагодбе је накнадно убачена „Ријечка крпица“ и то у облику долепљеног додатка назива „члан 66.“ Тим су чином град, његова лука и целокупни ријечки котар припали Мађарској уз дозволу да о ријечкој аутономији одлуку донесу заступници града и Угарског и Хрватског сабора. Заступници Угарске и Ријеке натерали су Хрватски сабор да прихвати управу централне угарске владе над Ријеком, али да такво стање буде привремено. Ову одлуку је у јулу 1870. потврдио и цар Фрањо Јосиф I, тако да се Ријека није нашла ни у саставу новоустановљене Мордушко-ријечке жупаније (1886).

Такво стање трајало је до 1918. године, када је Хрватски сабор раскинуо државно-правне везе с Аустријом и Угарском. Након уједињења 1918. гоидне, овој жупанији су припојени острво Крк и општина Кастав. Наставила је да постоји као административна јединица све до увођења нове обласне организације (1921-1924), када је ушла у састав Приморско-крајишке области.[3]

Становништво

уреди

Према попису из 1910, ова је жупанија бројала 231.654 становника који су говорили следећим језицима:[4]

Административна подела

уреди

Почетком 20. века, Модрушко-ријечка жупанија била је подељена на следеће котареве:[5]

Котареви
Котар Средиште
Чабар Чабар
Цриквеница Цриквеница
Делнице Делнице
Огулин Огулин
Сушак Бакар
Слуњ Слуњ
Војнић Војнић
Врбовско Врбовско

Референце

уреди
  1. ^ Valentić 1981.
  2. ^ Planinić 1992, стр. 173-183.
  3. ^ Димић 2001, стр. 111-117.
  4. ^ 1910 census Архивирано на сајту Wayback Machine (2. јун 2015), Приступљено 13. 4. 2013.
  5. ^ Districts of Croatia-Slavonia in 1914 Архивирано 2012-08-04 на сајту Archive.today (језик: мађарски)

Литература

уреди