Мошорин
Мошорин је насеље у општини Тител, у Јужнобачком округу, у Србији. Налази се у Шајкашкој (југоисточна Бачка) поред реке Тисе и на падинама Тителског (Шајкашког) брега. Према попису из 2011. било је 2569 становника.
| Мошорин | |
|---|---|
 Мошорин | |
| Административни подаци | |
| Држава |  Србија |
| Аутономна покрајина |  Војводина |
| Управни округ | Јужнобачки |
| Општина | Тител |
| Становништво | |
| — 2011. |  2.569 |
| — густина | 62/км2 |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 45°18′01″ СГШ; 20°09′52″ ИГД / 45.300377° СГШ; 20.164542° ИГДКоординате: 45°18′01″ СГШ; 20°09′52″ ИГД / 45.300377° СГШ; 20.164542° ИГД |
| Временска зона | UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST) |
| Апс. висина | 111 м |
| Површина | 41,3 км2 |
.svg)  Мошорин Мошорин на мапи Србије | |
| Остали подаци | |
| Поштански број | 21245 |
| Позивни број | 021 |
| Регистарска ознака | NS |
ИсторијаУреди
Село се први пут помиње у 16. веку. За време турске власти (16-17. век), Мошорин се помиње као српско насеље. Од 1699. године село се налази под хабзбуршком влашћу, у оквиру хабзбуршке војне границе. До средине 18. века Мошорин је имао милитарски статус, а када је новембра 1750. године било изјашњавање нико од месних официра није пристао да пређе у провинцијални статус. Уследило је масовно исељавање Срба граничара. Одселили су се Мошоринци делом у Русију где су засновали ново граничарско насеље са истим именом.[1] Део њих се преселио у Банат, као у Орловат где је парох 1753. године постао поп Стефан Станковић из Мошорина.[2] Током 1848. и 1849. године био је део Српске Војводине, а после тога је поново део војне границе, све до 1873. године, када постаје део Бачко-бодрошке жупаније.
У другој половини 19. века број становника у месту расте. Тако по попису 1880. године има Срба највише - 2200, а других нација је много мање. Мађара има 64, Немаца 44, Румун 1, Рутена 3, док је осталих 82. Укупно је у селу 2394 становника. За десет година нестало је "осталих" а највише се повећао број Срба, којих сада има 2583, Мађара 80 а Немаца 63, и Румун 1. Број житеља се повећао на 2717.[3]
Од 1918. године, село је део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (касније названог Краљевина Југославија). Између 1918. и 1922. године, Мошорин је био део Бачке жупаније, између 1922. и 1929. део Београдске области, а између 1929. и 1941. део Дунавске бановине.
Село је 1941. године окупирано од стране мађарских фашиста, а у злогласној рацији на Божић 1942. године фашисти су убили 205 особа, од чега 94 мушкарца, 41 жену, 44 деце и 26 старих, по националности 170 Срба, 34 Рома и 1 Мађара. Део тела убијених бачен је у залеђену реку Тису, а други део закопан у четири масовне гробнице.
Мошорин је ослобођен 1944. године, и од тада је део нове Социјалистичке Југославије. Од 1992. године, део је Савезне Републике Југославије, а од 2003. до 2006. године део државне заједнице Србија и Црна Гора. Након Референдума о независности Црне Горе 2006. Мошорин је постао део Републике Србије.
Црква и школаУреди
У месту је у старо време постојала мала православна богомоља од меканог материјала (черпића) грађена а шиндром покривена. Била је посвећена Св. Николи. То је 1891. године посведочио мошорински парох поп Светозар Влашкалић. Нова црква, садашња је подигнута на другој локацији и посвећена празнику Духовима. Дозволу су Мошоринци добили за градњу 1797. године, а храм је подигнут већ следеће 1798. године, када ју је осветио владика бачки Јован Јовановић.[4] Током грађанског рата 1848-1849. године та црква није спаљена. На брегу је прота Светозар Влашкалић подигао задужбину, посвећену св. Николи, намењену за женски манастир. У храм може стати 400 верних. Звона су освећена на двогодишњи парастос малом Србиславу-Бати, 1932. године. Задужбина је зидана седам година. Освећење је обавио Др Иринеј Ћирић, епископ новосадско-бачки 1938. године, том приликом је проти уручио напрсни крст.
Због свог националног рада, прота је од државних власти 1929. одликован орденом Св. Саве IV степена.
Према православној парохијској статистици у месту је на крају 1891. године следеће стање: два православна свештеника, 2610 православаца, 492 православна дома, 315 ученика и три основне школе.[5]
ДемографијаУреди
У насељу Мошорин живи 2110 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 37,7 година (36,5 код мушкараца и 38,9 код жена). У насељу има 823 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 3,36.
Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.
У периоду од 1945-1995. године у село се доселило српско становништво из области Бијелог Бучја (Теслић) и општине Котор Вароши и на тај начин успело да надокнади демографске губитке села након страдања током Рације у Шајкашкој 1942. године.
Презимена која се срећу у Мошорину су Тривуновић, Багић, Тешић, Калаковић, Станковић, Бањац, Куруцин, Малетин, Етински, Бачкалић, Русмир, Каназир, Марић, Лишић, Игњић, Ђурић, Славнић, Павловић, Бедов, Петаков, Јанковић, Петровић, Симић, Каранов, Мишљеновић, Батић, Чавић, Несторовић, Маринков, Козарев, Чутурилов, Ранисављев, Лазаревић, Јовановић, Јеловац, Пожарев, Смиљанић, Јосиповић, Тубић, Пешић, Борота, Маџар, Карпић, Спасојевић, Ђурђевић, Пругић, Влаовић, Крунић, Шодоловић, Гелић, Ђукић, Ивановић, Илић, Сарић, Јурица и други.
|
| ||||||||||||||||||||||||||||
| м | ж |
|||
| ? | 5 | 10 | ||
| 80+ | 20 | 30 | ||
| 75—79 | 42 | 51 | ||
| 70—74 | 57 | 65 | ||
| 65—69 | 65 | 82 | ||
| 60—64 | 55 | 93 | ||
| 55—59 | 42 | 48 | ||
| 50—54 | 98 | 62 | ||
| 45—49 | 108 | 104 | ||
| 40—44 | 108 | 84 | ||
| 35—39 | 113 | 118 | ||
| 30—34 | 114 | 95 | ||
| 25—29 | 94 | 82 | ||
| 20—24 | 96 | 82 | ||
| 15—19 | 115 | 113 | ||
| 10—14 | 108 | 82 | ||
| 5—9 | 91 | 81 | ||
| 0—4 | 74 | 76 | ||
| Просек : | 36,5 | 38,9 | ||
| ||||||||||||||||||||||||
|
| Пол | Укупно | Неожењен/Неудата | Ожењен/Удата | Удовац/Удовица | Разведен/Разведена | Непознато |
|---|---|---|---|---|---|---|
| Мушки | 1.132 | 381 | 665 | 59 | 27 | 0 |
| Женски | 1.119 | 236 | 663 | 187 | 31 | 2 |
| УКУПНО | 2.251 | 617 | 1.328 | 246 | 58 | 2 |
| Пол | Укупно | Пољопривреда, лов и шумарство | Рибарство | Вађење руде и камена | Прерађивачка индустрија |
|---|---|---|---|---|---|
| Мушки | 697 | 412 | 2 | 8 | 107 |
| Женски | 331 | 217 | 0 | 0 | 29 |
| УКУПНО | 1.028 | 629 | 2 | 8 | 136 |
| Пол | Производња и снабдевање | Грађевинарство | Трговина | Хотели и ресторани | Саобраћај, складиштење и везе |
| Мушки | 2 | 45 | 28 | 8 | 35 |
| Женски | 1 | 1 | 37 | 1 | 3 |
| УКУПНО | 3 | 46 | 65 | 9 | 38 |
| Пол | Финансијско посредовање | Некретнине | Државна управа и одбрана | Образовање | Здравствени и социјални рад |
| Мушки | 2 | 8 | 16 | 11 | 3 |
| Женски | 0 | 3 | 5 | 13 | 16 |
| УКУПНО | 2 | 11 | 21 | 24 | 19 |
| Пол | Остале услужне активности | Приватна домаћинства | Екстериторијалне организације и тела | Непознато | |
| Мушки | 8 | 0 | 0 | 2 | |
| Женски | 4 | 0 | 0 | 1 | |
| УКУПНО | 12 | 0 | 0 | 3 | |
Познате личности из МошоринаУреди
- Андреја Бањац, посланик на Мајској скупштини.
- Максим Теодоровић Зорић, генерал лајтант руске војске; посинио је чувеног Симеона Гавриловића Неранџића, љубимца руске царице Катарине II. Максим је добио за заслуге велики посед са 416 душа у Псковској губернији.
- Георги Милетић (1837-?) (буг. Георги Милетич), бугарски учитељ и књижевник, брат Светозара Милетића и отац Љубомира Милетића.
- Светозар Милетић (1826—1901), политички вођа Срба у Војводини.
- Василије Поповић (1827—1905), парох мошорински
- Арон Малетин, (1802—1861), адвокат и добротвор.
- Исидора Секулић (1877—1958), позната српска књижевница, академик.
- Душан Каназир (1921—2009), биолог, академик и председник САНУ 1981-1994.
- Младен Дражетин (1951—2015), доктор друштвених наука, интелектуалац, економиста, позоришни стваралац, песник, књижевник и филозоф. Рођен је и умро у Новом Саду, а део детињства је провео у Мошорину, одакле му је родом био отац Рада.
- Илија Коларић, сликар.
- Светозар Т. Влашкалић, свештеник.
- Илија Марковић (1842—1929), учитељ.
- Радослав Марковић, (1865—1948), протојереј-ставрофор, апостол српског задругарства, писац.
- Душан Марковић,(1874—1935), протојереј, познати национални радник, народни посланик.
- Чеда М. Еремић,(1891—1942), свештеномученик.
- Георгије В. Живанов,(1897—1942), свештеномученик.
- Боривоје-Бора Куруцић, (1904—1964), композитор.
- Васа Мијић ( рођен 11. април 1973.) српски одбојкаш и освајач златне медаље на Олимпијским играма 2000. године у Сиднеју
- Милан Радин(рођен 1991. године)-бивши фудбалер ФК Партизан и освајач ,, дупле круне" у сезони 2016/2017 Суперлиге Србије у фудбалу
Види јошУреди
РеференцеУреди
- ^ Мита Костић: "Српска насеља у Русији", Београд 1923.
- ^ "Орао", прве орловатске новине, Орловат 1998.
- ^ "Српски сион", Карловци 1893. године
- ^ "Српски сион", Карловци 1893. године
- ^ "Српски сион", Карловци 1892. године
- ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.
- ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9.
- ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.
Спољашње везеУреди
| Мошорин на Викимедијиној остави. |