Мошорин
Мошорин је насеље у општини Тител на територији Аутономне покрајине Војводине у Јужнобачком округу, Република Србија. Налази се у Шајкашкој (југоисточна Бачка) поред реке Тисе и на падинама Тителског (Шајкашког) брега. Према попису из 2011. било је 2569 становника.
Мошорин | |
|---|---|
 Вила Влашкалић у Мошорину | |
| Административни подаци | |
| Држава | Србија |
| Аутономна покрајина | Војводина |
| Управни округ | Јужнобачки |
| Општина | Тител |
| Становништво | |
| — 2011. |  2.569 |
| — густина | 62/km2 |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 45° 18′ 01″ С; 20° 09′ 52″ И / 45.300367° С; 20.164547° И |
| Временска зона | UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST) |
| Апс. висина | 111 m |
| Површина | 41,3 km2 |
.svg)  Мошорин Мошорин на карти Србије | |
| Остали подаци | |
| Поштански број | 21245 |
| Позивни број | 021 |
| Регистарска ознака | NS |
Историја Уреди
Село се први пут помиње у 16. веку. За време турске власти (16-17. век), Мошорин се помиње као српско насеље. Од 1699. године село се налази под хабзбуршком влашћу, у оквиру хабзбуршке војне границе. До средине 18. века Мошорин је имао милитарски статус, а када је новембра 1750. године било изјашњавање нико од месних официра није пристао да пређе у провинцијални статус. Уследило је масовно исељавање Срба граничара. Одселили су се Мошоринци делом у Русију где су засновали ново граничарско насеље са истим именом.[1] Део њих се преселио у Банат, као у Орловат где је парох 1753. године постао поп Стефан Станковић из Мошорина.[2] Током 1848–1849. године био је део Српске Војводине, а после тога је поново део војне границе, све до 1873. године, када постаје део Бачко-бодрошке жупаније.
У другој половини 19. века број становника у месту расте. Тако по попису 1880. године има Срба највише - 2200, а других нација је много мање. Мађара има 64, Немаца 44, Румун 1, Рутена 3, док је осталих 82. Укупно је у селу 2394 становника. 1890. године нестало је "осталих" а највише се повећао број Срба, којих сада има 2583, Мађара 80 а Немаца 63, и Румун 1. Број житеља се повећао на 2717.[3] По попису 1908. године укупан број становника је 3267 који живе у 594 куђа. По националности има 2811 Срба, 347 Мађара и 81 Немаца.[4]
Од 1918. године, село је део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (касније названог Краљевина Југославија). Између 1918. и 1922. године, Мошорин је био део Бачке жупаније, између 1922. и 1929. део Београдске области, а између 1929. и 1941. део Дунавске бановине.
Село је 1941. године окупирано од стране мађарских фашиста, а у злогласној рацији на Божић 1942. године фашисти су убили 205 особа, од чега 94 мушкарца, 41 жену, 44 деце и 26 старих, по националности 170 Срба, 34 Рома и 1 Мађара. Део тела убијених бачен је у залеђену реку Тису, а други део закопан у четири масовне гробнице.
Мошорин је ослобођен 1944. године, и од тада је део нове Социјалистичке Југославије. У току ослобођења партизани су натерали мушкарце мађарске националности да се окупе у подруму локалне крчме да би их тамо мучили (чупање ноктију, кастрирање итд). 65-70 мушкараца је јавно стрељано а остали су потерани у логор у Јарак. Католички парох је убијен од стране партизана, католичка црква је срушена а католичко гробље је уништено.[5]
Од 1992. године, део је Савезне Републике Југославије, а од 2003. до 2006. године део државне заједнице Србија и Црна Гора. Након Референдума о независности Црне Горе 2006. Мошорин је постао део Републике Србије.
Црква и школа Уреди
У месту је у старо време постојала мала православна богомоља од меканог материјала (черпића) грађена а шиндром покривена. Била је посвећена Св. Николи. То је 1891. године посведочио мошорински парох поп Светозар Влашкалић. Нова црква, садашња је подигнута на другој локацији и посвећена празнику Духовима. Дозволу су Мошоринци добили за градњу 1797. године, а храм је подигнут већ следеће 1798. године, када ју је осветио владика бачки Јован Јовановић.[3] Током грађанског рата 1848-1849. године та црква није спаљена.
На брегу је прота Светозар Влашкалић подигао задужбину,[6] посвећену св. Николи, намењену за женски манастир. У храм може стати 400 верника. Звона су освећена на двогодишњи парастос малом Србиславу-Бати, 1932. године. Задужбина је зидана седам година. Освећење је маја 1938. обавио др Иринеј Ћирић, епископ новосадско-бачки, том приликом је проти уручио напрсни крст.
Због свог националног рада, прота је од државних власти 1929. одликован орденом Св. Саве IV степена.
Према православној парохијској статистици у месту је на крају 1891. године следеће стање: два православна свештеника, 2610 православаца, 492 православна дома, 315 ученика и три основне школе.[7]
Демографија Уреди
У насељу Мошорин живи 2110 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 37,7 година (36,5 код мушкараца и 38,9 код жена). У насељу има 823 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 3,36.
Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.
У периоду од 1945-1995. године у село се доселило српско становништво из области Бијелог Бучја (Теслић) и општине Котор Вароши и на тај начин успело да надокнади демографске губитке села након страдања током Рације у Шајкашкој 1942. године.
Презимена која се срећу у Мошорину су: Тривуновић, Багић, Тешић, Калаковић, Станковић, Бањац, Куруцин, Малетин, Етински, Бачкалић, Русмир, Каназир, Марић, Лишић, Игњић, Ђурић, Славнић, Павловић, Бедов, Петаков, Јанковић, Живковић, Петровић, Симић, Каранов, Мишљеновић, Батић, Чавић, Несторовић, Маринков, Козарев, Чутурилов, Ранисављев, Лазаревић, Јовановић, Јеловац, Пожарев, Смиљанић, Јосиповић, Тубић, Пешић, Борота, Маџар, Карпић, Спасојевић, Ђурђевић, Пругић, Влаовић, Крунић, Шодоловић, Гелић, Ђукић, Станојев, Ивановић, Илић, Сарић, Јурица и други.
|
| ||||||||||||||||||||||||||||
| м | ж |
|||
| ? | 5 | 10 | ||
| 80+ | 20 | 30 | ||
| 75—79 | 42 | 51 | ||
| 70—74 | 57 | 65 | ||
| 65—69 | 65 | 82 | ||
| 60—64 | 55 | 93 | ||
| 55—59 | 42 | 48 | ||
| 50—54 | 98 | 62 | ||
| 45—49 | 108 | 104 | ||
| 40—44 | 108 | 84 | ||
| 35—39 | 113 | 118 | ||
| 30—34 | 114 | 95 | ||
| 25—29 | 94 | 82 | ||
| 20—24 | 96 | 82 | ||
| 15—19 | 115 | 113 | ||
| 10—14 | 108 | 82 | ||
| 5—9 | 91 | 81 | ||
| 0—4 | 74 | 76 | ||
| Просек : | 36,5 | 38,9 | ||
| ||||||||||||||||||||||||
|
| Пол | Укупно | Неожењен/Неудата | Ожењен/Удата | Удовац/Удовица | Разведен/Разведена | Непознато |
|---|---|---|---|---|---|---|
| Мушки | 1.132 | 381 | 665 | 59 | 27 | 0 |
| Женски | 1.119 | 236 | 663 | 187 | 31 | 2 |
| УКУПНО | 2.251 | 617 | 1.328 | 246 | 58 | 2 |
| Пол | Укупно | Пољопривреда, лов и шумарство | Рибарство | Вађење руде и камена | Прерађивачка индустрија |
|---|---|---|---|---|---|
| Мушки | 697 | 412 | 2 | 8 | 107 |
| Женски | 331 | 217 | 0 | 0 | 29 |
| УКУПНО | 1.028 | 629 | 2 | 8 | 136 |
| Пол | Производња и снабдевање | Грађевинарство | Трговина | Хотели и ресторани | Саобраћај, складиштење и везе |
| Мушки | 2 | 45 | 28 | 8 | 35 |
| Женски | 1 | 1 | 37 | 1 | 3 |
| УКУПНО | 3 | 46 | 65 | 9 | 38 |
| Пол | Финансијско посредовање | Некретнине | Државна управа и одбрана | Образовање | Здравствени и социјални рад |
| Мушки | 2 | 8 | 16 | 11 | 3 |
| Женски | 0 | 3 | 5 | 13 | 16 |
| УКУПНО | 2 | 11 | 21 | 24 | 19 |
| Пол | Остале услужне активности | Приватна домаћинства | Екстериторијалне организације и тела | Непознато | |
| Мушки | 8 | 0 | 0 | 2 | |
| Женски | 4 | 0 | 0 | 1 | |
| УКУПНО | 12 | 0 | 0 | 3 | |
Познате личности из Мошорина Уреди
- Андреја Бањац, посланик на Мајској скупштини.
- Максим Теодоровић Зорић, генерал лајтант руске војске; посинио је чувеног Симеона Гавриловића Неранџића, љубимца руске царице Катарине II. Максим је добио за заслуге велики посед са 416 душа у Псковској губернији.
- Георги Милетић (1837-?) (буг. Георги Милетич), бугарски учитељ и књижевник, брат Светозара Милетића и отац Љубомира Милетића.
- Светозар Милетић (1826—1901), политички вођа Срба у Војводини.
- Василије Поповић (1827—1905), парох мошорински.
- Арон Малетин, (1802—1861), адвокат и добротвор.
- Исидора Секулић (1877—1958), позната српска књижевница, академик.
- Душан Каназир (1921—2009), биолог, академик и председник САНУ 1981-1994.
- Младен Дражетин (1951—2015), доктор друштвених наука, интелектуалац, економиста, позоришни стваралац, песник, књижевник и филозоф. Рођен је и умро у Новом Саду, а део детињства је провео у Мошорину, одакле му је родом био отац Рада.
- Илија Коларић, сликар.
- Светозар Т. Влашкалић, свештеник.
- Илија Марковић (1842—1929), учитељ.
- Радослав Марковић, (1865—1948), протојереј-ставрофор, апостол српског задругарства, писац.
- Душан Марковић,(1874—1935), протојереј, познати национални радник, народни посланик.
- Чеда М. Еремић,(1891—1942), свештеномученик.
- Георгије В. Живанов,(1897—1942), свештеномученик.
- Боривоје-Бора Куруцић, (1904—1964), композитор.
- Васа Мијић (рођен 11. април 1973), српски одбојкаш и освајач златне медаље на Олимпијским играма 2000. године у Сиднеју
- Милан Радин(рођен 1991. године), бивши фудбалер ФК Партизан и освајач ”дупле круне" у сезони 2016/2017 Суперлиге Србије у фудбалу.
Види још Уреди
Референце Уреди
- ^ Мита Костић: "Српска насеља у Русији", Београд 1923.
- ^ "Орао", прве орловатске новине, Орловат 1998.
- ^ а б "Српски сион", Карловци 1893. године
- ^ „Mozsor. | Borovszky Samu: Magyarország vármegyéi és városai | Kézikönyvtár”. www.arcanum.com. Приступљено 22. 8. 2022.
- ^ „Mozsor – Magyar Katolikus Lexikon”. lexikon.katolikus.hu. Приступљено 22. 8. 2022.
- ^ "Политика", 26. мај 1938.
- ^ "Српски Сион", Карловци 1892. године
- ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.
- ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9.
- ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.
