Муамер ел Гадафи

либијски револуционар, политичар и политички теоретичар

Муамер Мухамед Абу Минијар ел Гадафи (арап. معمر محمد أبو منيار القذافي‎; Каср Абу Хади, око 1942Сирт, 20. октобар 2011), опште познат као пуковник Гадафи, је био либијски револуционар, политичар и политички теоретичар. Либијом је управљао као Револуционарни предсједавајући Либијске Арапске Републике од 1969. до 1977. године и затим као „Братски вођа и предводник револуцијеВелике Социјалистичке Народне Либијске Арапске Џамахирије од 1977. до 2011. године. У почетку је био предан идеологији арапског национализма и арапског социјализма, али је касније владао према својој Трећој међународној теорији.

Муамер ел Гадафи
Гадафи у Београду, 1970. године
Лични подаци
Пуно имеМуамер Мухамед Абу Минијар ел Гадафи
معمر محمد أبو منيار القذافي
Име при рођењуМуамер Мухамед Абу Минијар ел Гадафи
Датум рођењаоко (1942{{month}}{{{day}}})1942.
Мјесто рођењаКаср Абу Хади, Италијанска Либија,
Датум смрти20. октобар 2011.(2011-10-20) (68/69 год.)
Мјесто смртиСирт, Либија,
Узрок смртиУстрелина
Религијасунитски ислам
ОбразовањеУниверзитет Либија
Академија војног универзитета у Бенгазију
Богатство200 милијарди $ (2011, проц.)[1]
Породица
СупружникФатиха ел Нури (1969—1970)
Садија ел Брасаи (1970—2011)
Дјеца
Ћерке
Политичка каријера
ЧинПуковник
1. септембар 1969. — 2. март 1977.
Предсједник
ПремијерМахмуд Сулајман ел Магриби
Абдесалам Џалоуд
Абдул Анти ел Обеиди
ПретходникИдриз (краљ)
Генерални секретар Општег народног конгреса
2. март 1977. — 2. март 1979.
ПремијерАбдул Ати ел Обеиди
ПретходникОн лично (предсједавајући Револуционарног командног савјета)
16. јануар 1970. — 16. јул 1972.
ПретходникМахмуд Саулајман ел Магриби
Предсједавајући Афричке уније
2. фебруар 2009. — 31. јануар 2010.
ПретходникЏакаја Киквете

Потпис

Рођен у близини Сирта у Италијанској Либији у сиромашној бедуинској породици, Гадафи је постао арапски националиста током школовања у Сабхи, а касније је уписао Краљевску војну академију у Бенгазију. Унутар војске је основао револуционарну групу која је свргнула сенусидског монарха Идриза, који је имао подршку Запада, у војном преврату 1969. године. Када је преузео власт, Гадафи је Либију претворио у републику којом је управљао Револуционарни командни савјет. Владајући декретом, из Либије је депортовао италијанску и јеврејску мањину и затворио војне базе западних земаља. Јачајући везе са арапским националистичким владама — нарочито са египатским предсједником Гамалом Абделом Насером — безуспјешно се залагао панарапску политичку унију. Као исламски модерниста, увео је шеријат као основу правног система и промовисао је „исламски социјализам”. Национализовао је нафтну индустрију и све веће државне приходе користио је за јачање војске, финансирање страних револуционара и спровођење социјалних програма, наглашавајући пројекте изградње кућа, здравства и образовања. Покренуо је 1973. године „народну револуцију” оснивањем Основних народних конгреса, представљених као систем непосредне демократије, али је задржао личну контролу над главним одлукама. Своју Трећу међународну теорију је исказао те године, објавивши ове идеје у Зеленој књизи.

Гадафи је Либију 1977. године претворио у нову социјалистичку државу под називом џамахирија (арап. جماهيرية; „држава народних маса”). Званично је прихватио симболичну улогу у управљању, али је остао на челу војске и Револуционарних комитета који су били одговорни за полицију и сузбијање неслагања. Током седамдесетих и осамдесетих година, неуспјешни гранични сукоби са Египтом и Чадом, подршка страним милитантима и наводна одговорност за рушење Боинга 747 изнад Локербија у Шкотској, оставили су Либију све изолованијом на свјетској сцени. Посебни непријатељски односи су развијени са Сједињеним Америчким Државама, Уједињеним Краљевством и Израелом, што је довело до бомбардовања Либије 1986. године и економских санкција Организације уједињених нација. Од 1999. године, Гадафи је одбацио арапски социјализам и подстакао економску приватизацију, зближавање са западним земљама и панафризам; био је предсједавајући Афричке уније од 2009. до 2010. године. Средином Арапског прољећа, у источној Либији су 2011. године избили протести против корупције и незапослености. Догађаји су прерасли у грађански рат, у којем је НАТО војно интервенисао на страни антигадафистичког Националног прелазног савјета (НПС). Влада је свргнута, а Гадафи се повукао у Сирт, гдје су га заробили и убили милитанти НПС-а.

Гадафи је доминирао либијском политиком четири десетљећа и био је предмет свеопштег култа личности. Одликован је разним звањима и хваљен је због свог антиимперијализма, подршке арапском — и касније афричком — јединству и због значајног побољшања која је његова влада донијела у погледу квалитета живота либијског народа. Супротно томе, исламски фундаменталисти оштро су се противили његовим социјалним и економским реформама и постхумно су га оптужили за сексуална злостављања. Многи су га сматрали диктатором чија је ауторативна администрација кршила људска права и финансирала глобални тероризам.

Биографија уреди

Детињство и младост: 1942/1943—1950. уреди

Муамер ел Гадафи[2] је рођен у близини Каср Абу Хадија, сеоског подручја изван града Сирта у пустињама Триполитаније у западној Либији.[3] Његова породица поријекло води из мање, релативно неутицајне племенске скупине Гадафа,[4] који су били арабизовани Бербери.[5] Мајка му се звала Ајша (умрла 1978), а отац се звао Мохамад Абдул Салам ибн Хамед ибн Мохамад, познат као Абу Мениар (умрло 1985); породицу је издржавао узгојем коза и камила.[4] Номадски бедуини су били неписмени и нису водили евиденцију о рођењу.[6] Због тога, Гадафијев датум рођења није познат са сигурношћу, а извори датум постављају између 1942. и прођећа 1943. године,[6] иако његови биографи Дејвид Бланди и Ендру Лајсет наводе да би то могло бити и прије 1940. године.[7] Он је једини преживјели син, а имао је и три старије сестре.[6] Гадафијев одгој у бедуинској култури утицао је на његов лични укус до краја живота; преферирао је пустињу над градом и повлачио се тамо да медитира.[8]

Од дјетињства, Гадафи је био свјестан мијешања европских колонијалиста у Либији; његову нацију је окупирала Италија, а током Сјеверноафричког похода током Другог свјетског рата био је свједок сукоба италијанских и британских снага.[9] Према каснијим тврдњама, Гадафијевог дједа по оцу, Абдесалама Боуминјара, убила је италијанско војска током инвазије 1911. године.[10] На крају Другог свјетског рата 1945. године, Либију су окупирале британске и француске снаге. Иако су Британци и Французи намјеравали подијелити Либију између својих империја, Генерална скупштина ОУН прогласила је да се земљи додјељује политичка независност.[11] ОУН су 1951. године основале Уједињено Краљевство Либију, савезну државу под вођством прозападног монарха, Идриза, који је забранио политичке странке и централизовао власт.[11]

Образовање и политичка активност: 1950—1963. уреди

Гадафијево најраније образовање било је религијске природе, а подучавао га је мјесни исламски учитељ.[12] Након тога, преселивши се у оближњи Сирт како би похађао основну школу, за четири године је напредовао кроз шест разреда.[13] Образовање у Либији није било бесплатно, али је његов отац мислио ће оно користити његовом сину упркос финансијском напрезању. Током седмице Гадафи је спавао у џамији, а викендом је пјешачио 20 миља да би посјетио родитеље.[13] У школи, Гадафија су малтретирали зато што је бедуин, али он је био поносан на своје поријекло и охрабривао је другу бедуинску дјецу да слиједе његов примјер.[13] Његова породица и он су из Сирта се преселили у Сабху у Фезану у југозападној Либији, гдје је његов отац служио племенског вођу, док је Муамер похађао средњу школу, нешто што ниједан од његових родитеља није урадио.[14] Гадафи је био популаран у овој школи; неки пријатељи које је тамо стекао касније су добили значајне дужности у његовој администрацији, од којих је најпознатији његов најбољи пријатељ, Абделсалам Џелуд.[15]

 
Египатски предсједник Насер био је Гадафијев политички јунак

Многи учитељи у Сабхи су били Египћани, а по први пут, Гадафи је имао пун приступ панарапским новинама и радијским емисијама, од којих је најзначајнија била Глас Арапа са сједиштем у Каиру.[16] Одрастајући, Гадафи је био свједок значајних догађаја у арапском свијету, укључујући Арапско-израелски рат 1948, државни удар у Египту 1952, Суецку кризу 1956. и краткотрајну Уједињену Арапску Републику (УАР) која је постојала од 1958. до 1961. године.[17] Гадафи се дивио политичким промјенама спроведеним у Арапској Републици Египат за вријеме његовог јунака, предсједника Гамала Абдела Насера. Насер се залагао за арапски национализам; одбацивање западног колонијализма, неоколонијализма и ционизма; и прелазак са капитализма на социјализам.[18] На Гадафија је утицала Насерова књига Филозофија револуције, у којој је истакнуто како започети државни удар.[19] Један од Гадафијевих египатских учитеља, Махмуд Ефај, наводно је био наклоњен политичким идејама будућег вође и савјетовао га да би за успјешну револуцију била потребна подршка војске.[20]

Гадафије је организовао демонстрације и дијелио плакате који су критиковали монархију.[21] У октобру 1961. године, предводио је демонстрације против сиријске сецесије из УАР и прикупио средства за слање подршке Насеру. Због нереда ухапшено је двадесет ученика. Гадафи и његови другови су такође поломили прозоре у мјесном хотелу који су окривили за служење алкохола. Како би казнили Гадафија, власти су његову породицу и њега протјерале из Сабхе.[22] Преселили су се у Мисурату, гдје је наставио похађати средњу школу.[23] Настављајући интересовање за арапски националистички активизам, одбио је да придружи појединим забрањем политичким странкама које су дјеловале у граду — међу којима су Арапски националистички покрет, Арапска социјалистичка баас партија и Муслиманско братство — тврдећи да одбацује фракционизам.[24] Халапљиво је читао књиге на тему Насера и Француске револуције 1789. године, као и радове сиријског политчког теоретичара Мишела Афлака и биографије Абрахама Линколна, Суена Јатсена и Мустафе Кемала Ататурка.[24]

Војна обука: 1963—1966. уреди

Гадафи је накратко студирао историју на Универзитету Либија у Бенгазију, прије него што је одустао од студија како би се придружио војсци.[25] Упркос његовом полицијском досијеу, почео је војну обуку 1963. године на Краљевској војној академији у Бенгазију, заједно са неколико пријатеља истомишљеника из Мисрате. Оружане снаге пружале су јединствену прилику за повећање друштвене покретљивости непривилегованих Либијаца, што је Гадафи препознао као могући инструмент политичких промјена.[26] За вријеме Идриза, оружане снаге Либије обучавала је британска војска; то је љутило Гадафија, који је Британце видио као империјалисте, и у складу са својим мишљењем, одбио је да учи енглески језик и био је непристојан према британским официрима, на крају падајући на њиховим испитима.[27] Британски инструктори пријављивали су га због непокорности и насилног понашања, исказујући сумњу да је Гадафи умијешан у атентат на команданта војне академије 1963. године. Такви извјештаји су игнорисани, а Гадафи је брзо напредовао током обуке.[28]

Са скупином лојалних кадрова, Гадафи је 1964. године основао Централни комитет Покрета слободних официра, револуционарну скупину названу по Насеровом египатском претходнику. Предвођени Гадафијем, тајно су се сусретали и били су организовани у тајни ћелијски систем, давајући своје плате јединственом фонду.[29] Гадафи је путовао широм Либије, прикупљајући обавјештајне податке и развијајући везе са симпатизерима, а владине службе су га игнорисале сматрајући га малом пријетњом.[30] Дипломирао је у августу 1965. године, чиме је постао официр за комуникацију у сигналном корпусу.[31]

У априлу 1966. године, послат је Уједињено Краљевство на даље усавршавање; преко девет мјесеци похађао је курс енглеског језика у Беконсфилду у Бакингемширу, курс за сигналног инструктора војног ваздухопловства у кампу Бовингтон у Дорсету и курс за сигналног инструктора пјешадије у Хајту у Кенту.[32] Упркос каснијим гласинама, није похађао Краљевску војном академије Сендхарст.[30] Директор курса у Бовингтону извијестио да је Гадафи успјешно превладао проблеме са учењем енглеског језика, показајући чврсту гласовну командну способност. Примјећујући да је Гадафијев најдражи хоби читање и играње фудбала, сматрао га је „забавним официром, увијек ведрим, марљивим и савјесним”. Гадафи није волио Енглеску, тврдећи да су га службеници британске вријеђали на расној основи и да се тешко прилагођавао култури те земље; утврђујући свој арапски идентитет, обилазио Пикадили носећи традиционалну либијску одјећу.[33] Касније је рекао да се, док је путовао у Енглеску, вјерујући да је напредније од Либије, вратио кући „сугурнији и поноснији на наше вриједности, идеале и друштвене особине”.[33]

Либијска Арапска Република уреди

Војни преврат: 1969. уреди

Популарност Идризове владавине је знатно опала краје шездесетих година; то је погоршало либијске традиционалне регионалне и племенске подјеле централизацијом федералног система, како би се искористило нафтно богатство земље.[34] Корупција и укоријењени систем патроната били су широко распрострањени широм нафтне индустрије.[35] Арапски национализам био је све популарнији, а протести су букнули након египатског пораза у Шестодневном рату 1967. године са Израелом; Идризова администрација је виђена као произраелска због веза са западним земљама.[36] Противзападни немири избили су у Триполију и Бенгазију, док су либијски радници затворили нафтне терминале у знак солидарности с Египтом.[36] Централна обавјештајна агенција (ЦИА) изразила је очекивање да ће до 1969. године сегменти оружаних снага покренути преврат у Либији. Иако су изнијете тврдње да су знали за Гадафијев Покрет слободних официра, у то вријеме су тврдили да не знају, наводећи да надгледају револуционарну скупине Црне чизме Абдула Азиза Шалхија.[37]

Средином 1969. године, Идриз је љетовао у Турској и Грчкој. Гадафијеви Слободни официри су видјели ово као прилику за рушење монархије, покренувши „операцију Јерусалим”.[38] Дана 1. септембра, заузели су аеродроме, полицијска складишта, радијске станице и владине канцеларије у Триполију и Бенгазију. Гадафије је преузео контролу на касарном Берка у Бенгазију, док је Омар Мехеиша заузео касарне у Триполију, док је Џалуд заузео градске противавионске батерије. Квелди Хамеиди је послат да ухапси крунског принца Хасана ел Сенусија и да га примора да се одрекне свог права на пријесто.[39] Нису наишли на било какав озбиљан отпор и имали су мање сукобе са монархистима.[40]

Када је Гадафи уклонио монархистичку владу, прогласио је оснивање Либијске Арапске Републике.[41] Обраћајући се народу путем радија, прогласио је прекид „реакционарног и корумпираног” режима, „смрада који нас је све згрожавао и ужасавао”.[42] С обзиром да се у преврату није проливена крв, у почетку је кориштен назив „Бијела револуција”, иако је касније преименована у „Првосептембарску револуцију” по датуму на који се догодила.[43] Гадафи је инсистирао на томе да преврат Слободних официра представља револуцију, која је означила почетак великих промјена у друштвено-економској и политикој природи Либије.[44] Прогласио је да револуција значи „слободу, социјализам и јединство”, а током наредних година спроводио је мјере како би то и постигао.[45]

Консолидовање вођства: 1969—1973. уреди

Дванаест чланова Централног комитета Покрета слободних официра прогласило је себе Револуционарним командним савјетом (РКС), владом нове републике.[46] Поручник Гадафи је постао предсједавајући РКС-а и дефакто шеф државе, унаприједио се у чин пуковника и постао врховни командант оружаних снага.[47] Џалуд је постао премијер,[48] док је цивилни Савјет министара на челу са Салаиманом Магрибијем основан како би спроводио политику РКС-а.[49] Административна пријестоница Либије је из Ел Баиде премјештена у Триполи.[50]

 
Застава Либије коју је користила Гадафијева влада од 1969. до 1972. године

Иако је теоретски РКС било колективно тијело које је одлуке доносило консензусом, Гадафи је ипак доминирао тијелом;[43] појединци су покушавали да обуздају оно што су сматрали његовим испадима.[51] Гадафи је постао јавно лице владе, а идентитети осталих чланова РКС-а јавно су откривени тек 10. јануара 1970. године.[52] Углавном су то били младићи (обично сеоског) радничког и средњег слоја, без универзитетске дипломе; на тај начин су се разликовали од богатих, високо образованих конзервативаца који су претходно управљали земљом.[53]

Преврат је завршен, РКС је наставио са својим намјерама да консолидује револуционарну влади и модернизује земљу.[43] Из политичке и оружаних снага су протјерали монархисте и припаднике Идризове династије Сенуси.[54] „Народни судови” су основани ради суђења разним монархистичким политичарима и новинарима, од којих су многи затворени, а ниједан није погубљен. Идриз је у одсуству осуђен на погубљење.[55]

У мају 1970. године, Револуционарни интелектуални семинар одржан је како би се интелектуалци ускладили са револуцијом,[56] а исте године је Законодавни преглед и допуне објединио секуларни и религијске законе, уводећи шеријат у правни систем.[57] Владајући декретом, РКС је задржао монархистичку забрану оснивања политичких странака, а у мају 1970. су забрањени синдикати, а 1972.забрањени су штрајкови радника и суспендоване новине.[58] У септембру 1971. године, Гадафи је поднио оставку, али се вратио на свој положај за мјесец дана.[48] У фебруару 1973. године, поново је поднио оставку и поново се вратио за мјесец дана.[59]

Економске и друштвене реформе уреди

 
Гадафи на Арапском самиту у Либији 1969, недуго након Септембарске револуције када је срушен краљ Идриз I. Гадафи сједи у војној униформи у средини, окружен египатским предсједником Гамалом Абделом Насером (лијево) и сиријским предсједником Нуредином ел Атасијем (десно).

Рана економска политика РКС-а окарактерисана је као државно капиталистичке оријентације. Успостављено је много схема за помоћ предузетницима и развој либијске буржоазије. У жељи да прошири пољопривредне обрадиве површине, влада је септембра 1969. покренула „Зелену револуцију” за повећање пољопривредне продуктивности, како би се Либија мање ослањала на увоз хране. Постојала је нада да Либија постане самодовољна у производњи хране. Сва земља која су или експроприсали италијански насељеници или која није била у употреби враћена је и поново расподијељена. Системи за наводњавање успостављени су дуж сјеверне обле и око разних унутрашњих оаза. Трошкови производње често су промашивали вриједност производа и тако је либијска пољопривредна производња и даље остала у дефициту, ослањајући се у великој мјери на државне субвенције.

Уз сирову нафту као примарни извозни производ, Гадафи је тежио ка побољшању либијског нафтног сектора. Октобра 1969, прогласио је тренутне трговинске услове неправедним, који су користили више страним корпорацијама него либијској држави и запријетио је смањењем производње. У децембру је Џалоуд успјешно повећао цијену либијске нафте. Државе ОПЕК-а су 1970. слиједиле Либију, што је довело до глобалног повећања цијене сирове нафте. РКС је наставио са Триполитанским споразумом 20. марта 1971, којим су осигурали порез на доходак, повратне уплате и боље цијене од нафтних корпорација; ове мјере донијеле су Либији око милијарду долара додатних прихода у првој години.

Политика уреди

Исламски социјализам и панарабизам уреди

Гадафи је засновао свој нови режим на мешавини арапског национализма, аспекта добро уређене државе и оно што је Гадафи описао као „директна демократија“. Он је назвао овај систем исламски социјализам и док је дозволио приватно власништво над малим предузећима, влада је контролисала велика предузећа. Благостање, „ослобођење“ и образовање су били наглашени. Такође је наметнуо исламске морале, забранивши алкохол и коцкање. Да би ојачао идеале овакве социјалистичко-исламске државе, Гадафи је објавио своју политичку филозофију у Зеленој књизи, изданој 1976. године. У пракси, либијски политички систем је био мање идеалнији и са времена на време Гадафи је одговорио унутрашњој и спољашњој опозицији насиљем. Његов револуционарни комитет је позвао на убиство либијских дисидената који су живели ван земље у фебруару 1980, док су одреди либијских убица послани широм света да их убију.

Са поштовањем према суседима Либије, Гадафи је пратио Насерову идеју о панарабизму и постао је ватрен заговорник уједињења свих арапских држава у једну. Такође је подржавао панисламизам, са идејом лабаве уније свих исламских држава и народа. Након Насерове смрти 28. септембра 1970, Гадафи је покушао да преузме улогу идеолошког вође арапског национализма. Прогласио је „Федерацију Арапских Република“ (Либија, Египат и Сирија) 1972, надајући се да ће створити панарапску државу, али се три државе нису сложиле око услова спајања. Године 1974, потписао је споразум са туниским вођом Хабибом Бургибом о спајању две земље, али се ни ово није остварило и односи између две државе су се погоршале до великог непријатељства.

Гадафи је такође постао снажна присталица Палестинске ослободилачке организације, што је на крају покварило либијске односе са Египтом када је Египат 1979. започео мировне преговоре са Израелом. Како су се либијски односи са Египтом погоршавали, Гадафи је желео ближе односе са Совјетским Савезом. Либија је постала прва држава изван Источног блока која је добила суперсоничне МиГ-25 ловце, али су ти односи остали релативно далеки. Гадафи је такође желео да повећа утицај Либије, посебно у државама са исламском популацијом, позивајући на стварање Сахарске исламске државе и подржавајући побуњеничке снаге у под-Сахарској Африци.

Значајно у његовој политици је подршка ослободилачким покретима, у већини случајева муслиманским групама. Седамдесетих и осамдесетих, ова подршка ја некада толико слободно давана да су и чак несимпатичне групе могле добити либијску подршку. Често су те групе представљале идеологије далеко од Гадафијеве. Међународна јавност је била збуњена овом политиком. Током седамдесетих, његов режим се упетљао у терористичке активности и у арапским и у неарапским државама. Половином осамдесетих, Гадафи је широко сматран као главни финансијер међународног тероризма. Наводно, Гадафи је био главни финансијер покрета Црни септембар који је извршио масакр над израелским спортистима током Олимпијских игара 1972. у Минхену и САД су га биле оптужиле за директну контролу над подметањем бомбе у берлинској дискотеци 1986. године, која је убила троје људи и ранила више од 200 особа, од којих су велик део чинили амерички војници. Такође је изјавио да је платио Карлосу Шакалу да киднапује и затим ослободи велик број саудијских и иранских нафтних министара.

Спољна политика уреди

 
У посети Београду

Напетости између Либије и Запада су достигле врхунац током Реганове администрације, која је покушала да збаци Гадафија. Британска полицајка Ивон Флечер је 1984. године убијена изван либијске амбасаде у Лондону, док је дежурала на антигадафијевским демонстрацијама. Пуцањ из митраљеза из зграде је увек био осумњичен за њено убиство, али су се либијске дипломате позвале на дипломатски имунитет и биле су протеране. Инцидент је довео до прекидања дипломатских односа између Британије и Либије више од једне деценије.

Реганова администрација је видела Либију као неприхватљивог играча на међународној позорници због њене бескомпромисне подршке палестинској независности, њеној подршци револуционарном Ирану у рату против Ирака Садама Хусеина и њене подршке ослободилачким покретима у развијеном свету. Марта 1982. године САД су објавиле забрану увоза либијске нафте и извоз Либији америчке технологије за индустрију нафте. Европа није пратила САД.

САД су нападале либијске патролне чамце од јануара до марта 1986. током сукоба због приступа заливу Сидра, за који је Либија тврдила да припада њеним територијалним водама. Реган је 15. априла 1986. године наредио велике ваздушне нападе на Триполи и Бенгази, назване Операција Кањон Ел Дорадо, који су убили 60 људи због америчких оптужби за либијску умешаност у експлозију бомбе у дискотеци у Западном Берлину дана 5. априла 1986. коју су често посећивали амерички војници. Међу жртвама напада из одмазде 15. априла је била и усвојена ћерка либијског вође.

Либијска умешаност у и подршка тероризму је потврђена крајем 1987. када је пресретнут трговачки брод МВ Ексунд. Велика пошиљка оружја и експлозива намењена Ирској републиканској армији је одузета са Ексунда. Британска обавештајна служба је веровала да то није први пут и да су претходне либијске пошиљке оружја стизале до Ирске републиканске армије.

Током већег дела деведесетих, Либија је истрпела економске санкције и дипломатску изолацију као резултат Гадафијевог одбијања да потпише изручење Сједињеним Државама или Великој Британији двојице Либијаца оптужених за подметање бомбе на лет Панамерикена 103 изнад Локербија, Шкотска. Уз посредовање председника Јужне Африке Нелсона Манделе — који је посетио Гадафија 1997 — и генералног секретара Организације уједињених нација Кофија Анана, Гадафи је пристао 1999. на компромис који је укључивао предавање оптужених Холандији за суђење према шкотском закону. Након тога су суспендоване санкције УН, али су америчке санкције Либији остале на снази.

Августа 2003, две године након пресуде Абделбасету Али Мохмед ел Меграхију, Либија је званично прихватила одговорност за подметање бомбе изнад Локербија. Гадафи је пристао да исплати одштету од 2,7 милијарди долара, тј. 10 милиона долара за сваку жртву породицама 270 жртава. Исте године, Уједињено Краљевство и Бугарска су заједно саставиле резолуције ОУН која је укинула суспендоване санкције (бугарско учествовање у предузимању овог покрета је довело до наговештаја да је повезано са случајем СИДА у Либији у којем је 5 бугарских медицинских сестара, које су радиле у бенгазијској болници, оптужено да су заразили сидом 426 либијске деце). Према споразуму, 40% одштете је плаћено свакој породици, даљих 40% након што су уклоњене санкције САД. Зато што су САД одбиле да скину Либију са своје листе спонзора тероризма, Либија је задржала преосталих 20 процената.

Нови Гадафи уреди

 
Гадафи на самиту Г8 у Л'аквили са Силвијем Берлусконијем, Ђорђом Наполитаном, Стивеном Харпером, Николом Саркозијем, Бараком Обамом, Мелесом Зенавијем, Луисом да Силвом, Реџепом Ердоганом, Домиником Строс-Каном и Хоснијем Мубараком.

Од половине деведесетих, Гадафи је успео да побољша своје везе међу средњоисточним нацијама и данас се од стране многих сматра за умереног и одговорног лидера у арапском свету него што је био претходно. Што се тиче Палестинаца, почео је да предлаже концепт двонационалне државе Изратине — комбинације речи Израел и Палестина.

Истовремено, Гадафи је постао популаран афрички лидер. Као један од континенталних постколонијалних шефова државе који је најдуже на власти, либијски диктатор ужива поштовање међу многим Африканцима као искусан и мудар државник који је био у првом плану током многих борби током година. Гадафи је стекао признање Нелсона Манделе и других и увек је био истакнута фигура у разним панафричким организацијама, као што је Организација афричког јединства. Такође су га многи Африканци видели као хуманитарца који је дао много новца подсахарским државама. Велики број Африканца долази у Либију да би се запослило. Такође, многи економски емигранти — посебно из Сомалије и Гане — користе Либију као одскочну даску до Италије и осталих европских држава. С друге стране, Гадафи је са италијанским премијером Силвиом Берлусконијем 30. августа 2008. године потписао споразум којим се Либија обавезује да враћа афричке илегалне имигранте који покушавају да оду у Италију.

Гадафи је такође показао да жели да поправи своју слику на Западу. Две године пре терористичких напада 11. септембра 2001, Либија се заложила за борбу против Ал Каиде и понудила се да отвори свој програм оружја међународној инспекцији. Клинтонова администрација није успела да се позабави понудом пошто либијски програм оружја тада није сматран као претња. Након напада 11. септембра, Гадафи је учинио једну од првих и чврстих оптуживања бомбаша Ал Каиде од стране неких муслиманских вођа. Гадафи се такође појавио на АБЦ због интервјуа са Џорџом Стефанопулосом, чин који се чинио незамисливим мање од деценије раније.

Постоји много објашњења за промене у Гадафијевој политици. Најочигледнији је да је некада богата Либија постала све слабија пошто је цена нафте значајно пала током деведесетих. У овим околностима, знатно строже санкције УН и САД су учиниле Либију све више политички и економски изолованијом. Још једна могућност је да је чврста реакција Запада приморала Гадафија да промени своју политику. Такође је могуће да је реална политика променила Гадафија. Његови идеали и циљеви се нису остварили; није никада било никаквог арапског јединства, разне оружане револуционарне организације које је он подржавао нису оствариле своје циљеве, а распад Совјетског Савеза је учинио Гадафијевог главног непријатеља, Сједињене Државе, још јачим.

Након збацивања Садама Хусеина 2003, Гадафи је објавио да је његова земља имала активан програм оружја за масовно уништење, али да је вољан да дозволи међународним инспекторима да дођу у његову земљу да га надгледају и униште. Амерички председник Џорџ Буш и остале присталице рата у Ираку су покушали да објасне Гадафијеву објаву као директну последицу рата у Ираку тврдећи да је Гадафи поступио тако због страха за будућност своје власти ако настави да задржи и прикрива своје оружје. Италијански премијер Силвио Берлускони, присталица рата у Ираку, изјавио је да је Гадафи лично телефонирао са њим. Ипак, многи страни експерти за политику су тврдили да је Гадафијев проглас био само наставак његових претходних напора у нормализовању односа са Западом и уклањања санкција. Да би подржали ово, они указују на чињеницу да је Либија већ учинила сличне понуде четири године раније пре него што су званично прихваћене. Међународни инспектори су испитали неколико тона хемијског оружја у Либији, као и активни програм нуклеарног оружја. Како се процес уништавања овог оружја наставио, Либија је побољшала своју сарадњу са међународном посматрачком мисијом да је марта 2006. Француска потписала уговор са Либијом о развијању великог програма за нуклеарну енергију.

Марта 2004, британски премијер Тони Блер је постао први западни лидер које је посетио Либију и јавно се срео са Гадафијем. Блер је похвалио Гадафијева недавна дела и изразио наду да ће Либија сада бити снажан савезник у рату против тероризма. Британски амбасадор у Триполију, Ентони Лејден, је овако објаснио промену Гадафија и Либије:

35 година државне контроле у економији их је довело у ситуацију где просто не стварају довољно економских активности да дају запослење младим људима који излазе из њиховог успешног образовног система. Мислим да је ова дилема срж одлуке пуковника Гадафија да су му потребне радикалне промене. [60]

Стејт департмент је 15. маја 2006. године објавио да ће поново успоставити пуне дипломатске односе са Либијом. Ово је дошло након објављивања либијског програма за масовно уништење па је Стејт департмент такође изјавио да ће Либија бити уклоњена са листе нација које подржавају тероризам. [61]

Дана 1. септембра 2009, либијски вођа је обележио 40. годишњицу либијске револуције. Прослави је присуствовао и председник Србије Борис Тадић и министар одбране Драган Шутановац.[62] Гадафи је Тадићу уручио орден. [63] Дана 4. априла 2010, српски председник Борис Тадић је посетио Либију где га је у резиденцији у Сирту дочекао либијски вођа Муамер ел Гадафи и либијски премијер Багдади Махмуди, као и други високи либијски званичници. Србија се захвалила Либији што није признала независност Косова и Метохије и што је писменим поднеском учествовала у процесу пред Међународним судом правде.[64]

Унутрашњи проблеми уреди

У октобру 1993. био је неуспешан покушај убиства Гадафија од стране делова либијске армије. Осам месеци касније, либијски војници су се повукли из Чада окончавши тиме територијалне сукобе који су датирали од 1973. године. У јулу 1996, побуне против Гадафија су избиле на једној фудбалској утакмици.

Ово су политичке организације које се противе Гадафију:

  • Национална конференција либијске опозиције;[65]
  • Национални фронт за спас Либије;[66]
  • Комитет за либијску националну акцију у Европи.[67]

Интернет сајт, који активно тражи Гадафијево збацивање, постављен је 2006. и има списак 343 наводних жртава политичких убистава.[68] Либијска лига за људска права са седиштем у Женеви, писала је петицију Гадафију да покрене независно истраживање због немира у Бенгазију, фебруара 2006, у коме је убијено око 30 Либијаца и странаца.

Рат у Либији уреди

Приватни живот уреди

Гадафи је изродио седморо деце - шест синова и кћерку. Према тврдњама либијске владе, његов најмлађи син, Сејф ел Араб ел Гадафи, убијен је 30. априла 2011. године током НАТО бомбардовања предграђа Триполија. Тада је убијено још троје Гадафијевих унучади. [69]

Његов најстарији син, Мухамед ел Гадафи, налазио се на челу Либијског олимпијског комитета. Следећи син по старости Саади ел Гадафи, водио је Фудбалски савез Либије, играо је за италијанске тимове из Серије А, Удинезе и Сампдорију, и продуцирао је филмове. Трећи по реду, Сејф ел Ислам Гадафи, сликар, водио је добротворни фонд који је учествовао у преговорима око ослобађања талаца које су узимали исламски милитанти, посебно на Филипинима. Његова једина кћерка је Ајша Гадафи, адвокат, која се придружила тиму за одбрану Садама Хусеина. Син Хамис ел Гадафи био је командант елитне Хамисове бригаде — 32. бригаде посебне намјене либијских оружаних снага. Син Мутасим био је саветник за националну безбедност Либије.

Гадафијева наводно усвојена кћерка Хана је убијена током злочиначког напада америчких авиона на резиденцију Гадафија у Триполију, 1986. године. На концерту за мир, одржаном у Триполију 15. априла 2006. да би се обележила двадесета годишњица ваздушних напада, амерички певач Лајонел Ричи је рекао публици:

„Хана ће бити слављена вечерас због чињенице да сте ви прикачили мир њеном имену.“ [70]

Ханин статус као Гадафијеве усвојене кћерке остаје нерешен.

Јануара 2002, Гадафи је откупио 7,5% деоница Јувентуса за 21 милион америчких долара преко Лафика (либијска арапска компанија за страна улагања). Иако је Гадафи велики фудбалски фан, још важније је настављање дугих веза са Ђанијем Ањелијем, власником Фијата. Гадафи је такође постао укључен у шах: марта 2004, ФИДЕ, је објавила да ће он обезбедити новац за награду за Светско првенство у шаху, одржаном у Триполију током јуна и јула 2004. године.

Новембра 2002. био је домаћин светског избора за Мис интернета, првог за Либију и први у свету који је одржан на интернету.

Гадафијева лична гарда, Амазонска стража, састоји се из лепих Африканки које су експерти за борилачке вештине и добро истрениране да користе оружје. Амазонска гарда га је пратила на његовој посети Бриселу 2004. године.[71]

Основао је 2006. Либијски инвестициони фонд чија је вредност процењена на 67 милијарди долара.[72]

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ Richter, Paul (21. 10. 2011). „As Libya takes stock, Moammar Kadafi's hidden riches astound”. Los Angeles Times (на језику: енглески). Приступљено 6. 10. 2019. 
  2. ^ „Gaddafi Case”. www.icc-cpi.int (на језику: енглески). International Criminal Court. 11. 11. 2011. Приступљено 5. 10. 2019. 
  3. ^ Blundy & Lycett 1987, стр. 33; Kawczynski 2011, стр. 9; St. John 2012, стр. 135.
  4. ^ а б Bearman 1986, стр. 58; Blundy & Lycett 1987, стр. 33; Kawczynski 2011, стр. 9.
  5. ^ Bearman 1986, стр. 58; Harris 1986, стр. 45.
  6. ^ а б в Blundy & Lycett 1987, стр. 35; Kawczynski 2011, стр. 9; St. John 2012, стр. 135.
  7. ^ Blundy & Lycett 1987, стр. 35.
  8. ^ Kawczynski 2011, стр. 9; St. John 2012, стр. 135.
  9. ^ Blundy & Lycett 1987, стр. 35–37; St. John 2012, стр. 135.
  10. ^ Bianco 1975, стр. 4; Blundy & Lycett 1987, стр. 37; Kawczynski 2011, стр. 4.
  11. ^ а б Blundy & Lycett 1987, стр. 38–39; Kawczynski 2011, стр. 7–9, 14; St. John 2012, стр. 108.
  12. ^ Bianco 1975, стр. 5; St. John 2012, стр. 135–136.
  13. ^ а б в Bianco 1975, стр. 5–6, 8–9; Blundy & Lycett 1987, стр. 39; Kawczynski 2011, стр. 10; St. John 2012, стр. 136.
  14. ^ Blundy & Lycett 1987, стр. 39; Kawczynski 2011, стр. 10–11; St. John 2012, стр. 136.
  15. ^ Bearman 1986, стр. 58; Blundy & Lycett 1987, стр. 39–40; Kawczynski 2011, стр. 11.
  16. ^ Bearman 1986, стр. 58; Blundy & Lycett 1987, стр. 40; Kawczynski 2011, стр. 11–12; St. John 2012, стр. 136.
  17. ^ St. John 2012, стр. 136.
  18. ^ Blundy & Lycett 1987, стр. 40; Vandewalle 2008, стр. 10; Kawczynski 2011, стр. 11–12; St. John 2012, стр. 136.
  19. ^ Blundy & Lycett 1987, стр. 40.
  20. ^ Simons & Bergamaschi 1996, стр. 153.
  21. ^ Blundy & Lycett 1987, стр. 42–43; Kawczynski 2011, стр. 11–12; St. John 2012, стр. 136.
  22. ^ Bearman 1986, стр. 58; Blundy & Lycett 1987, стр. 42–43; Kawczynski 2011, стр. 11; St. John 2012, стр. 136; Simons & Bergamaschi 1996, стр. 154.
  23. ^ Bearman 1986, стр. 58; Blundy & Lycett 1987, стр. 44; Kawczynski 2011, стр. 11; St. John 2012, стр. 137.
  24. ^ а б St. John 2012, стр. 137.
  25. ^ Harris 1986, стр. 46–47; St. John 2012, стр. 138.
  26. ^ Blundy & Lycett 1987, стр. 45; Kawczynski 2011, стр. 12; St. John 2012, стр. 138.
  27. ^ Blundy & Lycett 1987, стр. 45.
  28. ^ Blundy & Lycett 1987, стр. 46, 48–49.
  29. ^ Blundy & Lycett 1987, стр. 47–48; Kawczynski 2011, стр. 12–13.
  30. ^ а б Kawczynski 2011, стр. 13.
  31. ^ St. John 2012, стр. 138.
  32. ^ Blundy & Lycett 1987, стр. 49–50; Kawczynski 2011, стр. 13; St. John 2012, стр. 138.
  33. ^ а б Blundy & Lycett 1987, стр. 49–50; Kawczynski 2011, стр. 13; St. John 2012, стр. 139.
  34. ^ Harris 1986, стр. 14; Blundy & Lycett 1987, стр. 52; Kawczynski 2011, стр. 15–16.
  35. ^ Blundy & Lycett 1987, стр. 51; Kawczynski 2011, стр. 136.
  36. ^ а б Vandewalle 2006, стр. 70; Kawczynski 2011, стр. 16–17.
  37. ^ Blundy & Lycett 1987, стр. 53; Kawczynski 2011, стр. 19; St. John 2012, стр. 139–140.
  38. ^ Bearman 1986, стр. 52; Kawczynski 2011, стр. 18.
  39. ^ Harris 1986, стр. 14; Blundy & Lycett 1987, стр. 57–59; Kawczynski 2011, стр. 18.
  40. ^ Kawczynski 2011, стр. 18.
  41. ^ Bearman 1986, стр. 55; Harris 1986, стр. 15.
  42. ^ Bearman 1986, стр. 54; Harris 1986, стр. 14; Blundy & Lycett 1987, стр. 59–60; Kawczynski 2011, стр. 18.
  43. ^ а б в St. John 2012, стр. 134.
  44. ^ Bearman 1986, стр. 56; St. John 2012, стр. 159.
  45. ^ Bearman 1986, стр. 62; Harris 1986, стр. 15; Blundy & Lycett 1987, стр. 64; St. John 2012, стр. 148.
  46. ^ Blundy & Lycett 1987, стр. 63; Vandewalle 2008, стр. 9; St. John 2012, стр. 134.
  47. ^ Harris 1986, стр. 15; Blundy & Lycett 1987, стр. 64; St. John 2012, стр. 134.
  48. ^ а б Blundy & Lycett 1987, стр. 91–92.
  49. ^ Harris 1986, стр. 17; Blundy & Lycett 1987, стр. 63.
  50. ^ Bearman 1986, стр. 71.
  51. ^ Kawczynski 2011, стр. 20.
  52. ^ Vandewalle 2006, стр. 79; Vandewalle 2008, стр. 9; St. John 2012, стр. 134.
  53. ^ Harris 1986, стр. 38; Vandewalle 2006, стр. 79; Vandewalle 2008, стр. 10; Kawczynski 2011, стр. 20.
  54. ^ Vandewalle 2008, стр. 11; Kawczynski 2011, стр. 21–23.
  55. ^ Bearman 1986, стр. 71; Harris 1986, стр. 16; Blundy & Lycett 1987, стр. 62.
  56. ^ Harris 1986, стр. 17.
  57. ^ Harris 1986, стр. 16.
  58. ^ Harris 1986, стр. 17; Blundy & Lycett 1987, стр. 63–64; Vandewalle 2008, стр. 11; St. John 2012, стр. 153.
  59. ^ Blundy & Lycett 1987, стр. 85.
  60. ^ „Radio 4 - Today Programme Iraq Report”. BBC. Приступљено 22. 2. 2011. 
  61. ^ „Africa | US to renew full ties with Libya”. BBC News. 15. 5. 2006. Приступљено 22. 2. 2011. 
  62. ^ „РТРС: Триполи: Прослава 40. годишњице револуције”. Rtrs.tv. Приступљено 1. 9. 2012. 
  63. ^ „РТРС: Гадафи уручио орден Тадићу”. Rtrs.tv. Приступљено 1. 9. 2012. 
  64. ^ „РТРС: Сусрет Гадафи-Тадић: Потврђено пријатељство са Либијом”. Rtrs.tv. Приступљено 1. 9. 2012. 
  65. ^ „Национална конференција либијске опозиције”. Libya-nclo.org. Архивирано из оригинала 9. 6. 2013. г. Приступљено 1. 9. 2012. 
  66. ^ „Национални фронт за спас Либије”. Nfsl-libya.com. Архивирано из оригинала 17. 5. 2014. г. Приступљено 1. 9. 2012. 
  67. ^ Комитет за либијску националну акцију у Европи Архивирано на сајту Wayback Machine (10. јун 2006), Приступљено 9. 4. 2013.
  68. ^ „at”. Stopgaddafi.org. Архивирано из оригинала 19. 1. 2012. г. Приступљено 22. 2. 2011. 
  69. ^ „РТРС: Погинуо Гадафијев син”. Rtrs.tv. Приступљено 1. 9. 2012. 
  70. ^ „Africa | Libya concert marks US bomb raids”. BBC News. 15. 4. 2006. Приступљено 22. 2. 2011. 
  71. ^ „In Pictures | In pictures: Gaddafi in Europe”. BBC News. 27. 4. 2004. Приступљено 22. 2. 2011. 
  72. ^ Гадафијеве милијарде у рукама Блеровог брата („Политика“, 4. март 2016)

Литература уреди

Спољашње везе уреди