Википедија

Музеј Гугенхајм (Њујорк)

музеј у САД

Гугенхајмов музеј (енгл. Guggenheim Museum) је музеј уметности у Њујорку (САД), Венецији (Италија), Берлину (Немачка) и Билбау (Шпанија). Гугенхајмов музеј апстрактне уметности утемељио је амерички индустријалац, сакупљач уметности Соломон Р. Гугенхајм.

Гугенхајм музеј
Solomon R. Guggenheim Museum


Поглед на музеј са Пете авеније у Њујорку
Оснивање1937.
ЛокацијаЊујорк
 САД
Врстауметнички музеј
Колекцијасавремена уметност
Посетиоци953.925 (2016)[1]
ДиректорРичард Армстронг
АрхитектаФранк Лојд Рајт
Веб-сајтwww.guggenheim.org/new-york
Поглед на Соломон Р. Гугенхајм музеј у Њујорку с 5. авеније.
Поглед у унутрашњост.

Музејска колекција је расла током осам деценија и заснива се на неколико важних приватних колекција, почевши од оне Соломона Р. Гугенхајма. Колекција се дели са сестринским музејима у Билбау, Шпанија и другде. Године 2013. скоро 1,2 милиона људи посетило је музеј, а у њему је била најпопуларнија изложба у Њујорку.[2]

Историја

уреди

Ране године и Хила Ребеј

уреди

Соломон Р. Гугенхајм, члан богате рударске породице, сакупљао је дела старих мајстора од 1890-их. Године 1926. упознао је уметницу Хилу фон Ребај,[3] која га је упознала са европском авангардном уметношћу, посебно са апстрактном уметношћу за коју је сматрала да има духовни и утопијски аспект (необјективна уметност).[3] Гугенхајм је у потпуности променио своју стратегију сакупљања, окрећући се, између осталих, делу Василија Кандинског. Почео је да излаже своју колекцију јавности у свом стану у хотелу Плаза у Њујорку.[3][4] Како је колекција расла, основао је Фондацију Соломон Р. Гугенхајм 1937. године, како би подстакао уважавање модерне уметности.[4]

Музеј необјективног сликарства

уреди

Прво место фондације за излагање уметности, „Музеј необјективног сликарства“, отворен је 1939. под управом Ребеја, у центру Менхетна.[5] Под Ребајевим вођством, Гугенхајм је настојао да у збирку укључи најважније примере необјективне уметности доступне у то време од стране раних модерниста као што су Рудолф Бауер, Ребеј, Кандински, Пит Мондријан, Марк Шагал, Роберт Делоне, Фернан Леже, Амедео Модиљани. и Пабло Пикасо.[3][4][6]

До раних 1940-их, фондација је акумулирала тако велику колекцију авангардних слика да је постала очигледна потреба за сталном зградом музеја.[7] Године 1943. Ребеј и Гугенхајм су написали писмо Франку Лојду Рајту тражећи од њега да дизајнира структуру за смештај и приказ колекције.[8] Рајт је прихватио прилику да експериментише са својим органским стилом у урбаном окружењу. Требало му је 15 година, 700 скица и шест комплета радних цртежа да створи музеј.[9]

Дизајн

уреди

Ребај је замислила простор као „храм духа” који би омогућио нови начин гледања на модерне комаде у колекцији. Написала је Рајту да „свако од ових великих ремек-дела треба да буде организовано у свемир, а само ви ... бисте тестирали могућности да то урадите. ... Желим храм духа, монумент!“[10][11] Критичар Пол Голдбергер је касније написао да су, пре Рајтове модернистичке зграде, „постојала само два уобичајена модела за дизајн музеја: Палата лепоте... и Павиљон међународног стила.“[12] Голдбергер је сматрао да је зграда катализатор промена, чинећи да је „друштвено и културно прихватљиво да архитекта дизајнира веома експресиван, интензивно лични музеј. У том смислу скоро сваки музеј нашег времена је дете Гугенхајма.“[12]

Од 1943. до почетка 1944, Рајт је направио четири различите скице за почетни дизајн. Док је један од планова (шема Ц) имао шестоугаони облик и равне подове за галерије, сви остали су имали кружне шеме и користили су рампу која се наставља око зграде. Експериментисао је са дизајном рампе 1948. у продавници поклона В. Ц. Морис у Сан Франциску и на кући коју је завршио за свог сина 1952. године, кући Дејвида и Гледис Рајт у Аризони.[13] Рајтов оригинални концепт је назван обрнутим „зигуратом“, јер је подсећао на стрме степенице на зигуратима изграђеним у древној Месопотамији.[14] Његов дизајн је одбацио конвенционални приступ изгледу музеја, у којем се посетиоци воде кроз низ међусобно повезаних просторија и приморани да се враћају својим стопама када излазе.[15] Рајтов план је био да се гости музеја до врха зграде довезу лифтом, да се лаганим кораком спусте уз благу падину непрекидне рампе и да посматрају атријум зграде као последње уметничко дело. Отворена ротонда је гледаоцима пружала јединствену могућност да истовремено виде неколико експоната на различитим нивоима, па чак и да комуницирају са гостима на другим нивоима.[16]

У исто време, пре него што су се сместили на локацију за музеј на углу 89. улице и дела Музејске миље у Петој авенији, са погледом на Централ парк, Рајт, Ребеј и Гугенхајм су размотрили бројне локације на Менхетну, као и у делу Ривердејла у Бронкса, са погледом на реку Хадсон.[17] Гугенхајм је сматрао да је близина места Централ парку важна; парк је пружио олакшање од буке, гужве и бетона града.[14] Природа је такође инспирисала музеј.[17] Зграда отелотворује Рајтове покушаје „да представи инхерентну пластичност органских форми у архитектури“.[15] Гугенхајм је требало да буде једини музеј који је дизајнирао Рајт. Локација града захтевала је од Рајта да дизајнира зграду у вертикалном, а не хоризонталном облику, што је далеко другачије од његових ранијих, руралних радова.[14][18]

 
Степениште у Ватиканским музејима које је дизајнирао Ђузепе Момо 1932

Спирални дизајн подсећао је на шкољку наутилуса, са непрекидним просторима који се слободно преливају један у други.[19] Чак и док је обухватао природу, Рајтов дизајн такође изражава његово схватање круте геометрије модернистичке архитектуре.[19] Рајт је приписао симболично значење облицима зграде. Он је објаснио да „ови геометријски облици сугеришу одређене људске идеје, расположења, осећања – као на пример: круг, бесконачност; троугао, структурно јединство; спирала, органски напредак; квадрат, интегритет.“[20] Форме одјекују једна на другу, свуда: стубови овалног облика, на пример, понављају геометрију фонтане. Кружни мотив је лајтмотив, од ротонде до интарзија подова од тераца.[17] Неколико професора архитектуре је спекулисало да су спирална рампа и стаклена купола степеништа Ђузепеа Мома из 1932. године у Ватиканским музејима били инспирација за Рајтову рампу и атријум.[21][22][23] Јарослав Јосеф Поливка је помогао Рајту у пројектовању конструкције и успео да дизајнира рампу за галерију без периметарских стубова.[24]

Гугенхајмова површина је направљена од бетона да би се смањила цена, инфериорно у односу на завршну обраду камена коју је Рајт желео.[25] Рајт је предложио екстеријер црвене боје, што никада није реализовано.[26] Мала ротонда (или „зграда монитора“, како ју је Рајт назвао) поред велике ротонде била је намењена за смештај станова за Ребај и Гугенхајма, али је уместо тога постала канцеларије и складишни простор.[27] Године 1965, реновиран је други спрат зграде Монитора како би се приказала растућа стална збирка музеја, а рестаурацијом музеја 1990–92, у потпуности је претворен у изложбени простор и назван Таннхаусер зграда, у част једног од најважнијих завештања музеју.[28] Рајтов првобитни план за суседну кулу, уметничке студије и станове остао је нереализован, углавном из финансијских разлога, све до реновирања и проширења.[16][29] Такође у оригиналној конструкцији, главни светларник галерије је био покривен, што је угрозило Рајтове пажљиво артикулисане светлосне ефекте. Ово се променило 1992. године када је кровни прозор враћен на првобитни дизајн.[25]

Гугенхајм музеј у Њујорку

уреди

Музеј на Петој авенији у Њујорку има збирку (више од 2.500) дела савремених сликара и вајара, укључујући највећу збирку дела Василија Кандинског.

Цилиндричну спиралну, армиранобетонску грађевину у Њујорку пројектирао је 1943. године Френк Лојд Рајт. У тој једној од посљедњих у његовој серији органских конструкција, Рајт је спојио сложено природан лик Гранд Кањона с урођеничком архитектуром Навајо Индијанаца. Организацију завојитих степеница слиједи спирално кретање према горе. Посетиоца до врха одвози лифт, а затим се пешке спуштају завојитим степеништем и уједно посматрају слике.

Галерија одабраних дела музеја

уреди

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ Visitor figures 2016, The Art Newspaper, April 2017[мртва веза]
  2. ^ "Top 100 Art Museum Attendance", The Art Newspaper, 2014, pp. 11 and 15, accessed July 8, 2014.
  3. ^ а б в г "Exhibition of Works Reflecting the Evolution of the Guggenheim's Collection Opens in Bilbao", artdaily.org, 2009. Retrieved April 18, 2012.
  4. ^ а б в "Biography: Solomon R. Guggenheim", Art of Tomorrow: Hilla Rebay and Solomon R. Guggenheim, Solomon R. Guggenheim Foundation. Retrieved March 8, 2012.
  5. ^ Vail 2009, стр. 25, 36.
  6. ^ Calnek, Anthony, et al. The Guggenheim Collection, pp. 39–40, New York: The Solomon R. Guggenheim Foundation, 2006
  7. ^ „Guggenheim Foundation History”. Guggenheim. 29. 2. 2016. Приступљено 21. 10. 2019. 
  8. ^ Vail 2009, стр. 333.
  9. ^ „Guggenheim Architecture”. Архивирано из оригинала 1. 5. 2016. г. Приступљено 13. 8. 2016. 
  10. ^ Levine 1996, стр. 299.
  11. ^ The Guggenheim: Frank Lloyd Wright and the Making of the Modern Museum, pp. 217–18, New York: Guggenheim Museum Publications, 2009
  12. ^ а б "The Secret Life of Buildings: New York Public Library and Guggenheim Museum"
  13. ^ Hitchcock, Henry-Russell (1981). Arquitectura de los siglos XIX y XX (6th изд.). Madrid: Ediciones Cátedra. стр. 477. ISBN 9788437624464. 
  14. ^ а б в Storrer 2002, стр. 400–01
  15. ^ а б Levine 1996, стр. 340.
  16. ^ а б Perez, Adelyn. "AD Classics: Solomon R. Guggenheim Museum", May 18, 2010. Retrieved March 21, 2012.
  17. ^ а б в Ballon 2009, стр. 22–27
  18. ^ Since Wright was not licensed as an architect in New York, he relied on Arthur Cort Holden, of the architectural firm Holden, McLaughlin & Associates, to deal with New York City's Board of Standards and Appeals. Dal Co, Francesco (2017). The Guggenheim: Frank Lloyd Wright's Iconoclastic Masterpiece. New Haven: Yale University Press. стр. 58. ISBN 978-0300226058. OCLC 969981835. 
  19. ^ а б Levine 1996, стр. 301.
  20. ^ Rudenstine, Angelica Zander. The Guggenheim Museum Collection: Paintings, 1880–1945, New York: Solomon R. Guggenheim Museum, 1976, p. 204
  21. ^ Tanzj, Daniela; Bentivegna, Andrea (23. 7. 2015). „The Vatican Museums and the Guggenheim: Two Ingenious Spirals of Art”. La Voce di New York. 
  22. ^ Hersey, George L. (1993). High Renaissance art in St. Peter's and the Vatican: an interpretative guide. Chicago: University of Chicago Press. стр. 128. ISBN 9780226327822. 
  23. ^ Mindel, Lee F. (28. 2. 2013). „Compares the Oculi at the Vatican and the Guggenheim Museum”. Architectural Digest. 
  24. ^ Jaroslav J. Polívka, "What it's Like to Work with Wright" in Tejada, Susana, ур. (2000). Engineering the Organic: The Partnership of Jaroslav J. Polivka and Frank Lloyd Wright. Buffalo: State University of New York. стр. 34—35. 
  25. ^ а б Sennott 2004, стр. 572–73
  26. ^ Bianchini, Riccardo. "The Guggenheim, an American revolution", inexhibit.com, 2014, accessed July 5, 2014.
  27. ^ Levine 1996, стр. 317.
  28. ^ Ballon 2009, стр. 59–61.
  29. ^ Overview of firm's history, projects, etc. Gwathmey Siegel website

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Музеј_Гугенхајм_(Њујорк)&oldid=29611367”