Википедија

Музеј Орсе

музеј у Француској

Музеј Орсе[3] (франц. Le musée d'Orsay), углавном погрешно транскрибован као Орсеј, француски је национални музеј у Паризу, на левој обали Сене, у 7. арондисману.

Музеј Орсе
Краљевска тачка и музеј Орсе, Париз 10. јула 2020.
Оснивање1986.
ЛокацијаПариз
 Француска
Врстауметнички музеј, музеј дизајна/текстила, историјска локација[1]
Посетиоци3 милиона (2009)[2]
ДиректорSerge Lemoine
Веб-сајтwww.musee-orsay.fr
Фасада музеја Орсе

Колекције музеја Орсе репрезентују западно сликарство и скулптуру из периода 1848—1914, али и декоративне уметности, фотографију и архитектуру. Париски Музеј Лувр излаже дела из периода пре 1848, док Музеј савремене уметности (Центар Жорж Помпиду) излаже новију уметност. Најзначајнији део колекције чини збирка импресионистичког сликарства, при чему овај музеј поседује највреднију колекцију ове уметности у свету. Музеј Орсе повремено организује специјалне изложбе које су посвећене појединим уметничким правцима, уметницима или питањима из теорије уметности.[4][5]

Зграда музеја Орсе некада је била железничка станица Орсе. Оригиналну грађевину из 1898. је пројектовао Виктор Лалу. Она је реконструисана 1983—1986. и адаптирана за потребе музеја. У згради је створено 20.000 m² изложбеног простора на 4 спрата. Нови музеј је отворио француски председник Франсоа Митеран 1. децембра 1986.

Музеј је 2022. имао 3,2 милиона посетилаца, у односу на 1,4 милиона у 2021. Био је шести најпосећенији музеј уметности у свету 2022. и други најпосећенији музеј уметности у Француској, после Лувра.[6][7]

Историја уреди

 
Музеј Орсе виђен са моста Леополда Седара Сенгора
 
Часовник Музеја Орсе, Виктор Лалу, главна дворана
 
Унутрашњост музеја.

Зграда музеја је првобитно била железничка станица, Гeар Орсe,[8] изграђена за Железницu од Париза до Орлеанса[9] и завршена на време за Светску изложбу 1900[10][11] према дизајну три архитекте: Лусјан Магне, Емил Бенард и Виктор Лалу. Дизајн станице Орсе сматрао се „анахронизмом“.[12] Будући да су возови били толико модерна иновација за то време, архитекте и дизајнери очекивали су зграду која ће отелотворити модерне особине овог новог начина превоза. Станица Орсе је уместо тога била прожета инспирацијом из прошлости за концепт фасаде до те мере да је то прикривало најсавременију технологију изнутра. То је био терминус железнице југозападне Француске до 1939. године.

До 1939. године кратке платформе станице постале су неприкладне за дуже возове који су почели да се користе за главне линије. Након 1939. године, станица је кориштена за приградски саобраћај, а део је постао поштански центар током Другог светског рата. Затим је кориштена као сет за неколико филмова, попут Кафкиног Суђења, који је адаптирао Орсон Велс, и као уточиште Позоришне компаније Рено-Баро и за одржавање аукција, док се Хотел Друро обнављао.[13][14]

Седамдесетих година започети су радови на изградњи тунела дужине 1 км испод станице као део стварања линије Ц Регионалне екпресне мреже[15] са новом станицом испод старе станице. Године 1970, издата је дозвола за рушење станице, али се Жак Дуамел, министар за културна питања, успротивио плановима да се уместо изгради нови хотел. Станица је стављена на допунску листу историјских споменика и коначно стављена на списак споменика 1978. године. Предлог да се станица претвори у музеј дошао је од дирекције Музеја Француске. Идеја је била да се изгради музеј који ће премостити јаз између Лувра и Националног музеја модерне уметности у Центру Жорж Помпиду. План је прихватио Жорж Помпиду и студија је наручена 1974. Године 1978, организовано је такмичење за дизајн новог музеја. АЦТ Архитектура, тим од троје младих архитеката (Пјер Колбол, Рено Бардон и Жан-Пол Пилипо), добио је уговор који је подразумевао стварање 20,000 m2 (215,28 sq ft) новог простора на четири спрата. Грађевинске радове је извело предузеће Буиг.[16] Године 1981, италијански архитекта Гае Ауленти је изабрана за дизајн ентеријера, укључујући унутрашњи распоред, декорацију, намештај и опрему музеја. У јулу 1986. музеј је био спреман да прими своје експонате. Требало је шест месеци да се постави око 2000 слика, 600 скулптура и других дела. Музеј је званично отворио у децембру 1986. године тадашњи председник Франсоа Митеран.

Од 2020. године, Музеј Орсе би требало да претрпи радикалну трансформацију током следеће деценије, коју делимично финансира анонимни амерички покровитељ који је донирао 20 милиона евра за пројекат зграде познат као Широм отворени Орсе (Orsay Grand Ouvert). Поклон је достављен преко Америчких пријатеља Музеја Орсе.[5]

 
Фестивалска дворана Музеја Орсе

Трг поред музеја приказује шест бронзаних алегоријских скулптуралних група у низу, првобитно произведених за Универзалну експозицију:[17]

Колекција уреди

Међу најпознатијим делима изложеним у Музеју Орсе су Манеова „Олимпија“ и „Доручак на трави“, Реноаров „Мулен де ла Галет“, Ван Гогов „Аутопортрет“, дела Родена, Монеа, Дегаа, Курбеа и других.

Заступљени уметнички правци уреди

Галерија уреди

Референце уреди

  1. ^ „Musée d'Orsay: About”. ARTINFO. 2008. Приступљено 30. 7. 2008. 
  2. ^ „Exhibition and museum attendance figures 2009” (PDF). The Art Newspaper. London. април 2010. Архивирано из оригинала (PDF) 02. 10. 2013. г. Приступљено 20. 5. 2010. 
  3. ^ Пешикан, Митар; Јерковић, Јован; Пижурица, Мато (2010). Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска. стр. 235, 401. ISBN 978-86-7946-079-0. 
  4. ^ „Paris facts”. Paris Digest. 2018. Приступљено 2018-09-16. 
  5. ^ а б Gareth Harris (March 6, 2020), Anonymous €20m donation kickstarts Musée d’Orsay transformation The Art Newspaper.
  6. ^ "The Art Newspaper", March 27, 2023
  7. ^ [1] Franceinfo Culture, 5 January 2023
  8. ^ „PRR Chronology” (PDF). март 2005. стр. 10. Приступљено 16. 7. 2010. 
  9. ^ „Compagnie du chemin de fer de Paris à Orléans et compagnies absorbées”. www.archivesnationales.culture.gouv.fr (на језику: French). Archives nationales (France). Архивирано из оригинала 27. 9. 2011. г. Приступљено 17. 7. 2011. 
  10. ^ Ageorges, Sylvain, Sur les traces des Exposition universelles (2006), pp. 12–15
  11. ^ Allwood, John (1977), The Great Exhibitions, Great Britain: Cassell & Collier Macmillan Publishers, pp. 7–107.
  12. ^ Mainardi, Patricia (1987). „Postmodern History at the Musée d'Orsay”. October. 41: 31—52. ISSN 0162-2870. JSTOR 778328. doi:10.2307/778328. 
  13. ^ „La Gazette Drouot - L'hebdo des ventes aux enchères”. gazette-drouot.com. 
  14. ^ „Stewart-Lockhart takes over the reins at SOFAA”. antiquestradegazette.com. Архивирано из оригинала 31. 03. 2016. г. Приступљено 19. 02. 2021. 
  15. ^ „Regional Rail for New York City – Part I”. 16. 7. 2009. 
  16. ^ „Bouygues website: Musée d'Orsay”. Bouygues.com. Архивирано из оригинала 5. 12. 2008. г. Приступљено 20. 6. 2012. 
  17. ^ David Oakes Woodbury (1949). A Measure for Greatness: A Short Biography of Edward Weston. McGraw-Hill. стр. 83. Приступљено 2009-01-04. 
  18. ^ „Aix, ville de Cézanne, office de tourisme d'Aix-en-Provence.” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 28. 9. 2007. г.   (2.21 MB)
  19. ^ „Achille Emperaire, musée d'Orsay.”. Архивирано из оригинала 29. 9. 2007. г. Приступљено 3. 7. 2007. 

Литература уреди

  • Ageorges, Sylvain (2006), Sur les traces des Expositions Universelles (in French), Parigramme. ISBN 978-28409-6444-5
  • Fahr-Becker, Gabriele (2015). L'Art Nouveau (in French). H.F. Ullmann. ISBN 978-3-8480-0857-5.
  • Lahor, Jean (2007) [1901]. L'Art nouveau (in French). Baseline Co. Ltd. ISBN 978-1-85995-667-0.
  • Mabire, Jean-Christophe, L'Exposition Universelle de 1900 (in French) (2019), L.Harmattan. ISBN 27384-9309-2
  • Sato, Tamako (2015). Alphonse Mucha - the Artist as Visionary (на језику: енглески). Cologne: Taschen. ISBN 978-3-8365-5009-3. 
  • Alexander C. T. Geppert: Fleeting Cities. Imperial Expositions in Fin-de-Siècle Europe, Basingstoke/New York: Palgrave Macmillan, 2010.
  • Richard D. Mandell, Paris 1900: The great world's fair (1967)
  • Grapard, Ulla (2003). „Trading Bodies, Trade in Bodies: The 1878 Paris World Exhibition as Economic Discourse”. Ур.: Zein-Elabdin, Eiman O.; Charusheela, S. Postcolonialism meets Economics. Routledge. стр. 91—112. ISBN 0-415-28726-X. 
  • Mackay, James, The Dictionary of Sculptors in Bronze, Antique Collectors Club, Woodbridge, Suffolk 1977.
  • Hermann Alexander Müller, Allgemeines Künstler-lexicon, Literarische Anstalt, Rütten & Loening, 1901, page 219.

Спољашње везе уреди

 
Музеј Орсе на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Музеј_Орсе&oldid=27554164”