Музеј ромске културе у Београду

Музеј ромске културе у Београду је први ромски музеј у југоисточној Европи, док се иначе тековине ромске културе најчешће приказују као сталне поставке у музејима другог типа.[1]

Музеј ромске културе
Музеј ромске културе у Београду
Оснивање2009.
ЛокацијаБеоград
 Србија
Координате44°29′53″ СГШ; 20°10′37″ ИГД / 44.498° СГШ; 20.177° ИГД / 44.498; 20.177
КолекцијаСпоменици ромске писмености
ДиректорДрагољуб Ацковић
Превозаутобуси 16, 23, 25 (до музеја)
трамваји 3, 12; аутобуси 25, 25P, 27, 32, 65, 66, 74, 77, 79; тролејбус 40 (до галерије)
АдресаХусињских рудара 31а (музеј)
Рузвелтова 41-43 (галерија)

ИсторијаУреди

Музеј ромске културе отворен је 21. октобра 2009. године, под покровитељством Града Београда, у приземљу зграде у Рузвелтовој улици 41-43 у Београду,[1] на простору од укупно 72 м2.[2]

Оснивач музеја је Roma community центар "8. април".[3] Музеј је започео рад отварањем изложбе „Алав е Роменго” („Реч Рома”[4]), аутора Драгољуба Ацковића, на којој је посетиоцима било доступно око 100.000 докумената из ромске културе као и копије оригиналних књига.[5]

Године 2011. музеј се из Рузвелтове преселио у већи простор у улици Хусинских рудара 31а на на Карабурми (београдска општина Палилула). Нови простор је донација организације „Српска православна слога”, а у опремању је учествовао и град Београд. Заузима површину од 180 м2,[2] а некадашњи простор је постао Галерија Рома арт (Roma Art Galery).[5]

У Музеју су изложени експонати материјалне и духовне културе Рома, а у Галерији своја дела излажу ликовни уметници Роми из Србије и света.[5]

Музејска поставкаУреди

Посетиоцима Музеја представљена је стална поставка “Материјална култура Рома у Србији”[4] - писана култура Рома, обичаји, историја страдања у холокаусту и друге чињенице из историје и културе Рома.[6]

Музејске колекцијеУреди

Експонати за Музеј сакупљани су деценијама, а последњих година и откупљивани. Поред сталне поставке, у десет рачунара похрањено је око 150 хиљада докумената ромске културе, што је предуслов за стварање виртуелног музеја, који би омогућио да свако ко жели да сазна о било ком елементу те културе може то да учини из било код дела света.[2]

У Музеју је, између осталог, изложено:

  • двадесетак речника ромског језика из различитих земаља света,
  • један уникатан српско-ромско-немачки речник, чији је аутор Светозар Симић, а који је састављен 1942. године за време Другог светског рата у немачком концентрационом логору, што се види по логорским печатима на неколико места,
  • прва књига о Ромима из 1803. године, чији су поједини делови написани на ромском језику, а чији је аутор Петар Аксибарковић,
  • прва Библија преведена на ромски језик у Србији 1938. године,
  • примерци листа „Романо лил”, који је у Београду излазио 1935. године,
  • први текст на ромском језику у свету, објављен 1537. године у Енглеској[1]

Остале активности на промовисању културе РомаУреди

Осим изложбе, у просторијама музеја се организују и предавања из области ромологије на којима заинтересовани могу боље да се упознају са ромском културом, историјом и језиком.[1]

Године 2019, на иницијативу Музеја ромске културе, ромски празник Теткица Бибија је уврштен у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије.[7]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Малиш, Б. (20. 10. 2009). „Сутра се отвара Музеј ромске културе”. Политика. Приступљено 26. 2. 2020. 
  2. 2,0 2,1 2,2 „Muzej romske kulture u novom prostoru na Karaburmi”. Zvanična prezentacija. Grad Beograd. Приступљено 27. 2. 2020. 
  3. ^ „Prvi Muzej romske kulture u Jugoistočnoj Evropi od 21. oktobra u Beogradu”. eKapija. 17. 10. 2009. Приступљено 27. 2. 2020. 
  4. 4,0 4,1 „Romski muzej na Karaburmi”. SEECult. 21. 10. 2011. Приступљено 27. 2. 2020. 
  5. 5,0 5,1 5,2 „Muzej Romske kulture slavi rođendan”. B92. 21. 10. 2012. Приступљено 27. 2. 2020. 
  6. ^ „Muzej romske kulture, Beograd”. Tamo daleko. Приступљено 27. 2. 2020. 
  7. ^ „Теткица Бибија”. Нематеријално културно наслеђе Србије. Министарство културе и информисања РС и Етнографски музеј у Београду. Приступљено 27. 2. 2020. 

ЛитератураУреди

Спољашњи извориУреди