Мухамед Панџа
Мухамед Панџа (1897—1962) био је муслимански теолог и један од челника Одбора народног спаса.
Биографија уреди
Мухамед Панџа рођен је у Сарајеву 1897. у богатој муслиманској породици ватрених вјерских вођа. Отац је био мудерис у Атмејданској медреси, члан Улема-меџлиса и ваиз у Беговој џамији.
Мухамед је предавао у школи, писао у новинама и преводио с арапског језика. Био је вјероучитељ у гимназији, а касније је постављен за ваиза у Беговој џамији. Изабран је једногласно (9 гласова) у Улема-меџлис 1938. и повјерен му је реферат баш-ваиза. У државној и вакуфској служби није службовао од 1930-их. Заједно са Муниром Сахиновићем је једно вријеме издавао лист Исламски свијет, а једно вријеме га је издавао сам. У сарадњи са бившим реис-ул-улемом Мехмедом Џемалудином Чаушевићем преводио је Куран. Превео је првих 20 џузова Курана, због чега је дошао у сукоб с тадашњом улемом окупљеном око Ел Хидаје, која га је напала због слободоумних тумачења одређених ајета.[1]
Сарајевским огранком Мерхамета је предсједавао дужи низ година.[2] На почетку Другог свјетског рата био је отворено и досљедно проњемачки оријентисан.[3] Када је 10. маја 1941. прошла прва манифестациона поворка кроз Сарајево, он је био једини имам у поворци. Приликом посједе јерусалимског муфтије Мухамеда Амина ел Хусеинија Сарајеву,[1] отворено је заговарао оснивање СС дивизије сачињене од Муслимана[2] и отворено је агитовао међу муслиманским официрима у Домобранству да се добровољно пријављују у ту СС дивизију.[1]
Главни је аутор меморандума Адолфу Хитлеру, али вјероватније је да је меморандум резултат заједничких напора групе Муслимана. Послије је промијенио ставове и основао Муслимански ослободилачки покрет и накратко приступио партизанима.[2] СС-овци су га заробили код Тузле и једва се изборио да га предају хрватским властима, које су га затим затворила на Савској цести. Бројни Муслимани су интервенисали за њега, па је ослобођен али уз услов да живи у Загребу. Био је пријатељ Адемагом Мешићем.[1]
У прољеће 1945. речено му је да пређе на територију под контролом партизана или ће бити ликвидиран. Преко Лике и Херцеговине стигао је у Сарајево у априлу 1945. године. Поново је био ваз у Беговој џамији. Притворен је 3. маја 1945. године. Суд части га је осудио на десет година. Преминуо је 1962, а покопан је на Грличића брду.[1]
Референце уреди
- ^ а б в г д Nametak 1994.
- ^ а б в Tomasevich & Biličić 2010, стр. 43.
- ^ Tomasevich & Biličić 2010, стр. 31.
Литература уреди
- Nametak, Alija (1994). Sarajevski nekrologij (на језику: хрватски). Bošnjački institut. ISBN 978-3-905211-00-9. Приступљено 15. 8. 2021.
- Tomasevich, Jozo; Biličić, Damir (2010). Rat i revolucija u Jugoslaviji, 1941-1945: okupacija i kolaboracija. EPH : Liber. ISBN 978-953-300-147-0. Приступљено 15. 8. 2021.