Википедија

Мехитаристички манастир у Бечу

(преусмерено са Мхитаристички манастир у Бечу)

Мехитаристички манастир у Бечу (јерм. Վիեննայի Մխիթարեան վանք, Viennayi Mkhit′arean vank′; њем. Wiener Mechitaristenkloster[5]) један је од два манастира Јерменске католичке мехитаристичке конгрегације у Бечу, главном граду Аустрије. Главно средиште реда налази се у Сан Лацару дељи Армени у Венецији, од којег се бечки огранак одвојио 1773. године. Огранак се у почетку налазио у Трсту, а у Беч се преселио 1805. године. Послије вјековне раздвојености, оба огранка су се ујединила 2000. године. Бечки манастир је проглашен њиховом примарном опатијом.[6] Све до почетка 20. вијека био је важна научна институција. Сада садржи велики број јерменских рукописа, западнојерменских часописа, новчића и других предмета.

Мехитаристички манастир у Бечу
Главни улаз у манастир.
Мехитаристички манастир у Бечу на карти Беча
Мехитаристички манастир у Бечу
Мехитаристички манастир у Бечу
Локација на мапи Беча
Основне информације
ЛокацијаMechitaristengasse 2-4, Нојбау, Беч, Аустрија[1]
Координате48° 12′ 20″ С; 16° 21′ 16″ И / 48.205653° С; 16.354447° И / 48.205653; 16.354447
Религијахришћанство
Веб-сајтhttps://mechitharisten.org/
Архитектонски опис
Архитект(и)Јозеф Корнхојзел (манастир)[1]
Камило Зите (унутрашњост цркве)[2]
Оснивање1811.[3]
обнова: 1835.[1]
Завршетак изградње1874.[4]

Бечки мехитаристи производе биљни ликер познат као Мхитарин — популаран у Аустрији[7] — који продају у својој радњи.[8][9] Производе га од 1889. и то им је главни извор примања.[10] Остали извори прихода укључују изнајмљивање некретнина и обиласке с водичем.[8]

Историја конгрегације уреди

Мехитаристичка конгрегација у Бечу[а] настала је 1773. када је група монаха напустила острво Сан Лацаро у Венецији и настанила се у Трсту, који тада био под аустријском (хабзбуршком) влашћу. Надвојвоткиња Марија Терезија им је пожељела добродошлицу и 30. маја 1775. дозволила да оснују манастир и цркву и оперативну штампарију. Послије Наполеонове инвазије и заузимања Трста, мехитаристи су се 1805, пошто су били хабзбуршки поданици, преселили у пријестоницу Аустријског царства — Беч. Населили су се у Ам Плацл 1811, напуштеном капуцинерском самостану одмах изван градских зидина, у околини цркве Светог Урлиха.[4] Конгрегација је стекла право на имовину 1814. године.[1]

Аустријски канцелар Игнац Зајпел је 1925. описао мехитаристе као „прве пионире аустријске културе на Истоку.”[7]

Према Католичкој енциклопедији из 1912. у Бечу је живјело од укупно 2.004.493 становника било 125 католика јерменског обреда.[12] Од 1901. манастир је имао 10 мехитаристичких свештеника, у поређењу са 16 свештеника у Сан Лацару.[13] Почетком 2010. број отаца који су боравили у манастиру био је 5—6[8] или 7.[14]

Данас уреди

Данас је један од мање познатих богомоља у Бечу, упркос томе што се налази у центру града.[9] Око 4000 људи годишње посјети манастир, укључујући пензионере, ученике, туристе, нарочито оне јерменског поријекла.[8] Посљедњих година, политичари и званичници као што су јерменски предсједник Серж Саргсјан,[15] српски предсједник Томислав Николић,[16] аустријски посланици, амбасадори у Аустрији[17][18] и аустријске дипломате,[19] били су у посјети манастиру. Недјељној миси присуствује 30—50 људи, како Јермена (укључујући некатолике) тако и нејерменских католика.[14]

Манастир уреди

 
Унутрашњост манастирске цркве.

Садашње манастирско здање пројектовао је Јозеф Корнхојзел. Под покровитељством цара Фердинанда I и царице Марије Ане, пројектовање је почео 1835, а камен темељац[1] је положен 18. октобра 1837. године.[20] Зграда која се протеже дуж Мехитаристенгасеа, има четири спрата.[1] Зидна слика из 1839. која приказује Засићење мноштва народа њемачког сликара романтичара Лудвига Фердинанда Шнора фон Каролсфелда налази се у трпезарији, која је изграђена по Корнхојзеловом пројекту.[1][2]

Манастиру су 1874. додата два крила и нова црква, што је била посљедња велика преправка у комплексу.[4] Манастир је значајно порастао у односу на првобитну величину и сада заузима скоро читаву дужину Мехитаристенгасеа.[9] Унутрашњост цркве, познате као Кирхе Марија Шутц,[8] дизајнирао је Камило Зите у неоренесансном стилу. Освећена је 15. августа 1874. године.[21] Олтар задржи слику коју је Зите именовао као Света Марија заштитница Јерменије од оца и сина Шнор фон Каролсфелда.[1] Бочни олтар, посвећен Григорију Просветитељу, дизајнирао је Теофил Ханзен, неокласични архитекта рођен у Данској, познат по Згради Парламента Аустрије.[2] Црква је обновљена 1901. и поново 1958. године.[21] Црква је посљедњи пут обновљена 2011. године. У дворишту манастира 2015. је свечано постављен хачкар посвећен жртвама геноцида над Јерменима.[22]

Збирке уреди

 
Манастирска библиотека.

Манастир чува значај број старовјековних и средњовјековних рукописа, новчића, народних ношњи, ћилима, књига, периодика и других предмета.[23]3

…чувари изузетне и свеобухватне библиотеке са највећом свјетском збирком јерменске периодике и новина, сјајном збирком рукописа и музејом са непроцјенљивим ризницама јерменске умјетности, све што је каталогизовано је рестауирано и научно описано. Без претјеривања се може описати као „Јерменска национална библиотека”, јер су у њој сакупљене све јерменске публикације до данас. То је, да тако кажем, симбол значајног интелектуалног средишта изван матичне земље.

Чланак Austria Today из 1984. о мехитарисима у Бечу.[7]

Према Бернарду Кулију, манастир чува око 2800 јерменских рукописа, што га чини четвртом по обиму збирком на свијету послије Матенадарана, јерменске Јерусалимске патријаршије и Сан Лацара деље Армени.[24] Према Рубену Полу Адалијану и веб-станици конгрегације број рукописа је 2600.[25][26]

Конгрегација тврди да садржи највећу збирку јерменских часописа — од око 70.000 томова.[26] Гиа Аивазиан, књижевник, примјетио је 1981. да бечки мехитаристи држе најбољу збирку ретроспективних издања западнојерменске периодике.[27] Манастирска збирка има око 120.000 књига на јерменском и 15.000 књига на другим језицима о јерменској историји, језику и другим областима.[26]

Нумизматичар Пол З. Бедукијан је у својој књизи из 1973. примјетио да Мехитаристички манастир у Бечу посједује око 3200 јерменских новчића (укључујући стотине из Јерменског краљевства Киликије),[28] што је највећа збирка јерменског новца на свијету.[29] Најстарији новчићи потичу из 4. вијека п. н. е. Ту су и други јерменски културни предмети, као што су ћилими, керамика, сребрни прибор, слике Нагаша Овнатана и Ивана Ајвазовског.[26]

Научни рад и публикације уреди

Мехитаристи у Бечу су постали посебно познати у области филологије и језика под утицајем њемачке склоности ка рационалном мишљењу.[30] Публикације мехитариста, како у Сан Лацару, тако и у Бечу, умногоме су допринијеле префињености западнојерменског књижевног језика.[31]

Манастир је имао сопствену штампарију до око 2000. године. Његова издања се од тада штампају у Јеревану.[14] Почетком 20. вијека издавачка кућа бечких мехитариста је садржала 70 јерменских фонтова, више него било која друга.[32] Једна енглеска публикација из 1839. писала је да је њихова „одлична штампарија издала мноштво побожних и корисних публикација.”[33]

Научни периодикал Handes Amsorya („Мјесечни преглед”) бечки мехитаристи објављују од 1887. године. То је други најстарији јерменски часопис који се и данас штампа.[34] Поред бројних јерменских научника, у часопису су објављени и радови страних научника, као што су Хајнрих Хибшман и Николај Мар. Служио је као средњи круг између јерменских и европских стипендија.[35]

У штампарији мехитаристичког манастира у Бечу штампана су дјела Вука Стафановића Караџића, Петра II Петровића Његоша, Антуна Мажуранића и Јосипа Јураја Штросмајера. Њихова дјела су на својеврстан начин образовала српску или хрватску културу.[36]

Види још уреди

Напомене уреди

  1. ^ јерм. Վիեննայի Մխիթարեան միաբանութիւն, Viennayi Mkhit′arean miabanut′iun; лат. Ordo Mechitaristarum Vindobonensis, OMechVd;[11] њем. Wiener Mechitaristen Kongregation

Референце уреди

  1. ^ а б в г д ђ е ж „Mechitaristenkirche”. www.geschichtewiki.wien.gv.at (на језику: немачки). Приступљено 23. 3. 2023. 
  2. ^ а б в „Church And Monastery”. mechitharisten.org (на језику: енглески). Mekhitarist Congregation of Vienna. Приступљено 23. 3. 2023. 
  3. ^ Adalian 2010, стр. 428.
  4. ^ а б в „History Of The Congregation”. mechitharisten.org (на језику: енглески). Mekhitarist Congregation of Vienna. Приступљено 23. 3. 2023. 
  5. ^ Klemm, Elisabeth (1972). „Die Kanontafeln der armenischen Handschrift Cod. 697 im Wiener Mechitaristenkloster. Otto Pächt zum 70. Geburtstag”. Zeitschrift für Kunstgeschichte. 35 (1/2): 69—99. ISSN 0044-2992. doi:10.2307/1481884. Приступљено 23. 3. 2023. 
  6. ^ „In Historic Move Venice and Vienna Mekhitarist Orders Unite – Asbarez.com”. Asbarez. 24. 7. 2000. Приступљено 23. 3. 2023. 
  7. ^ а б в „The Spirit of Armenia: An ancient people find a cultural home in Vienna”. Austria Today (на језику: енглески). 84 (1): 34—37. 1984. Приступљено 23. 3. 2023. 
  8. ^ а б в г д Kocina, Erich (22. 4. 2011). „Kloster: Die armenischen Mönche aus der Neustiftgasse”. Die Presse (на језику: немачки). Приступљено 23. 3. 2023. 
  9. ^ а б в Smith, Duncan J. D. (19. 2. 2013). „Forgotten Armenian Treasures”. The Vienna Review (на језику: енглески). Приступљено 23. 3. 2023. 
  10. ^ Innerhofer, Judith E. (9. 1. 2018). „Die vergessene Formel”. www.zeit.de. Приступљено 23. 3. 2023. 
  11. ^ El-Hayek, E. (2003). „Mechitarists”. New Catholic Encyclopedia (на језику: енглески). 9. Thomson/Gale. стр. 422. ISBN 978-0-7876-4013-2. Приступљено 23. 3. 2023. 
  12. ^ Lins, Joseph (1912). „Vienna”. The Catholic Encyclopedia (на језику: енглески). 15. New York: Robert Appleton Company. Приступљено 24. 3. 2023. 
  13. ^ Jackson, Samuel Macauley; Loetscher, Lefferts Augustine (1955). Twentieth Century Encyclopedia of Religious Knowledge: An Extension of The New Schaff-Herzog Encyclopedia of Religious Knowledge (на језику: енглески). Baker. стр. 294. Приступљено 23. 3. 2023. 
  14. ^ а б в „Վիեննայի Մխիթարյանները և «անձերի պակասը»”. Hetq.am (на језику: јерменски). 22. 5. 2014. Приступљено 23. 3. 2023. 
  15. ^ Ghazanchyan, Siranush (13. 6. 2014). „Armenian President meets Austrian Chancellor, visits Mekhitarist Congregation”. Public Radio of Armenia. Приступљено 23. 3. 2023. 
  16. ^ „President of Republic of Serbia Visited Mekhitarist Congregation of Vienna”. armenpress.am (на језику: енглески). 28. 3. 2014. Приступљено 23. 3. 2023. 
  17. ^ „Austrian MPs and heads of diplomatic corps visit Vienna’s Mekhitarist Congregation”. armenpress.am (на језику: енглески). 8. 6. 2017. Приступљено 23. 3. 2023. 
  18. ^ „Austrian parliamentarians and heads of diplomatic corps visited Vienna‘s Mekhitarist Congregation”. austria.mfa.am (на језику: јерменски). 6. 6. 2017. Приступљено 23. 3. 2023. 
  19. ^ „Austrian diplomats visit Mekhitarist Congregation in Vienna”. www.panorama.am (на језику: енглески). 31. 7. 2018. Приступљено 23. 3. 2023. 
  20. ^ Adalian 2010, стр. 427–428.
  21. ^ а б „Mechitaristenkirche”. www.geschichtewiki.wien.gv.at. Приступљено 26. 3. 2023. 
  22. ^ Ասատրյան, Հակոբ (1. 5. 2015). „ՎԻԵՆՆԱՅԻ ՄԽԻԹԱՐՅԱՆ ՄԻԱԲԱՆՈՒԹՅՈՒՆՈՒՄ ՕԾՎԵՑ ՀԱՅԿԱԿԱՆ ԽԱՉՔԱՐԸ, ԲԱՑՎԵՑԻՆ ՎԵՐԱՆՈՐՈԳՎԱԾ ՄԱՏՈՒՌՆ ՈՒ ԹԱՆԳԱՐԱՆԸ”. Ազգ (на језику: јерменски). Приступљено 26. 3. 2023. 
  23. ^ „Մխիթարյան միաբանության գանձերը՝ Վիեննայում”. Azatutyun (на језику: јерменски). 7. 12. 2012. Приступљено 26. 3. 2023. 
  24. ^ Coulie, Bernard (2014). „Collections and Catalogues of Armenian Manuscripts”. Ур.: Calzolari, Valentina. Armenian Philology in the Modern Era: From Manuscript to Digital Text (на језику: енглески). Brill. стр. 26. ISBN 978-90-04-25994-2. Приступљено 26. 3. 2023. 
  25. ^ Adalian 2010, стр. 429.
  26. ^ а б в г „Academic Work – Publishing”. mechitharisten.org (на језику: енглески). Mekhitarist Congregation of Vienna. Приступљено 26. 3. 2023. 
  27. ^ Aivasian, Gia (1981). Occasional Papers in Middle Eastern Librarianship (на језику: енглески) (1 изд.). The Association. Приступљено 26. 3. 2023. 
  28. ^ Bedoukian, Paul Z. (1979). Coinage of Cilician Armenia (на језику: енглески). Bedoukian. стр. xxxv. Приступљено 26. 3. 2023. „Several hundred coins of the last four kings of Cilician Armenia found in the Mekhitarist Museum of Vienna were published...” 
  29. ^ Bedoukian, Paul Z. (1981). Selected numismatic studies of Paul Z. Bedoukian: Dramagitakan ashkhatank'neru zh'oghovatsu (на језику: јерменски). Rosekeer Company. Приступљено 26. 3. 2023. 
  30. ^ Hacikyan et al. 2000, стр. 52.
  31. ^ Hacikyan et al. 2000, стр. 55.
  32. ^ Pashayan 2011, стр. 30.
  33. ^ „Statistics of the Catholic Church in the Austrian Dominions”. The Catholic Directory and Annual Register (на језику: енглески). Simpkin and Marshall. 1839. стр. 166. Приступљено 26. 3. 2023. 
  34. ^ Adalian 2010, стр. 431.
  35. ^ Pashayan 2011, стр. 32.
  36. ^ Numanović, Emir (10. 6. 2013). „Nestanak štamparije Vuka Karadžića – DW – 10. 6. 2013.”. dw.com (на језику: српски). Приступљено 26. 3. 2023. 

Литература уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мехитаристички_манастир_у_Бечу&oldid=25693694”