Википедија

Наука и технологија у Бугарској

Наука и технологија у Бугарској спроводе се у различитим институцијама, којима углавном управљају Бугарска академија наука и неколико универзитета.

Преглед уреди

Издвајање за истраживање и развој је мало и износи 0,78% БДП-а, [1] а највећи део финансирања јавних истраживања и развоја одлази Бугарској академији наука.[2] Приватна предузећа улажу више од 73% трошкова за истраживање и развој и запошљавају 42% од 22.000 бугарских истраживача у 2015. години.[3] Исте године, Бугарска је заузела 39. место од 50 земаља у Блумберговом индексу иновација, са највишим резултатом у образовању (24. место), а најнижим у производњи са додатом вредношћу (48. место).[4]

Хронично недовољно улагање у истраживање од 1990. године присилило је многе стручњаке из науке и инжењерства да напусте Бугарску.[5] Упркос недостатку финансирања, истраживања из хемије, науке о материјалима и физике и даље су снажна.[2]

Висок ниво учешћа жена у науци и инжењерству, наслеђе из доба социјализма, карактеристичан је за све области истраживања.[6]

Поља истраживања уреди

ICT уреди

Три процента економског учинка ствара сектор информационих и комуникационих технологија (ICT) у коме је запослено 40.000[7] до 51.000 софтверских инжењера.[8] Више од четвртине бугарских ICT стручњака чине жене, што је највећи проценат жена у ICT у било којој земљи ЕУ.[9] Компјутерска технологија гради се на темељима из доба социјализма, када је земља била позната као "Комунистичка Силицијумска долина" због своје кључне улоге у СЕВ компјутерској технолошкој производњи.[10] Рачунари Правец били су главна масовна рачунарска серија дизајнирана и произведена у Бугарској у то време.

Бугарска је такође регионални лидер у компјутерима високе перформансе (суперрачунари). Институт за рачунарске и комуникационе системе у Бугарској академији наука користи Авитохол, најмоћнији суперрачунар у југоисточној Европи. Четири мања суперкомпјутерска кластера која не представљају праве суперрачунаре функционишу у Софији: неименована машина у Бугарској академији наука, PHYSON на Физичком факултету Универзитета у Софији, Мадара на Институту за органску хемију при академији и Нестум у Софија Тех Парку. IBM Blue Gene/Р у Националном центру за суперкомпјутерске апликације престао је са радом 2015. године.[11]

Физика уреди

Иван Странски (1897–1979) је развио молекуларно-кинетичку теорију формирања кристала и раста кристала. Резултати његовог рада на кристалној структури и понашању имали су широку примену у областима физичке хемије, металургије и рударства. Георги Наджаков је био међу главним бугарским физичарима, а постао је познат по експериментима са фотоелектричним ефектом и најважније, по открићу фотоелектрета. Наджакова открића данас се широко користе у фотокопирним машинама.

Бугарска је активна чланица CERN-а (Европска организација за нуклеарна истраживања) а и допринела је својим активностима са готово 200 научника од свог приступања 1999. године.[12] [13] Бугарски научници учествовали су у експерименту Large Electron–Positron Collider (LEP)1980-их.[14]

Медицина уреди

Домаћа фармацеутска индустрија брзо је расла након што је касних четрдесетих година примењена економија планирана у совјетском стилу. Цитизин, средство за престанак пушења и галантамин, лек који је синтетизовао Димитар Пасков и који се користи за лечење когнитивних оштећења код Алцхајмерове болести, неки су од лекова које су развили бугарски истраживачи. [15] [16] Генерички лекови чине окосницу индустрије, мада иновативни лекови чине 75% тржишта по вредности. Постоји добро развијена база за истраживање лекова у болницама, заједно са високо квалификованим истраживачима и производњом лекова по стандардима ЕУ, али недостатак представља слабо финансирање и ограничено искуство у клиничким испитивањима у раној фази.[17] Софарма АД је лидер у фармацеутском истраживању од 1950-их.

Универзитетска болница др Георги Странски у Плевену била је прва болница која је применила хируршки систем Да Винчи у земљи и има два система.[18] Две друге болнице у Софији, Токуда болница Ацибадем градске клинике и Доверие, поседују по један Да Винчијев систем.[19]

Нуклеарна енергија уреди

Бугарска је почела да проучава нуклеарну енергију ради производње електричне енергије већ 1956.[20] Споразум са Совјетским Савезом о почетку градње нуклеарних реактора индустријског обима постигнут је десет година касније,1966. Данас нуклеарни реактори у нуклеарној електрани Козлодуј производе више од трећине (34,8%)[21] електричне енергије у националној мрежи. Комерцијална производња електричне енергије из две јединице ВВЕР-1000 подржана је различитим истраживачким, образовним и инжењерским капацитетима из неколико институција. Софијски универзитет и Технички универзитет у Софији обучавају инжењере на одељењу за нуклеарно инжењерство и термалну и нуклеарну енергију.[22] [23]

Институт за нуклеарна истраживања и нуклеарну енергију Бугарске академије наука углавном је фокусиран на истраживање и развој. Тренутно се гради највећи акцелератор у Југоисточној Европи, циклотрон за који се очекује да ће да производи до 25.000 доза за радиотерапију, када буде завршен. Уређај је завршен 2016, али зграда је још у изградњи.[24] Институт такође има један IRT-2000 истражни реактор који је већ постигао нормалне радне услове 1961, али је затворен 1999. и од тада чека реконструкцију.[25]

До 1992, када је влада Филипа Димитрова наредила престанак ископавања уранијума, Бугарска је извлачила 645 тона уранијума годишње, и производила жути колач. Материјал је превожен у СССР ради прераде, а онда се враћао у Бугарску као гориво за нуклеарну електрану Козлодуј .[26]

Истраживање свемира уреди

 
Скафандер Сокол који је користио космонаут Александар Александров

Бугарска је имала бројне доприносе у испитивању свемира. Они укључују два научна сателита, Бугарска 1300 и Бугарска 1300-II, више од 200 корисних терета и 300 експеримената у Земљиној орбити, као и два космонаута од 1971. године. Бугарска је била прва земља која је узгајала пшеницу и поврће у свемиру у својим Свет стакленим баштама на свемирској станици Мир.[27][28] Била је укључена у развој Granat опсерваторије гама-зрака (гама астрономије)[29] и Вега програма, посебно у моделирању трајекторија и управљачким алгоритмима за обе Вега пробе. Суперрачунар који је развио ИЗОТ за ову мисију касније је коршћен у Совјетском савезу за симулације нуклеарне фузије.[30][31]

Бугарски инструменти су коришћени при истраживању Марса, укључујући ВСК спектрометар који је обезбедио прве високо-квалитетне спектроскопске слике Марсовог сателита Фобос сондом Фобос 2.[32][29] Космичко зрачење уз и око планете је приказано помоћу дозиметра Лиулин-МЛ на Егзомарс орбитеру. РАДОМ-7, инструмент класе Лиулин, постављен је на лунарну сонду Шандрајан-1, док остале верзије Лиулина делују на Међународној свемирској станици.[33][34] Први бугарски сателит за геостационарну комуникацију, БулгариаСат-1, лансирао је Спејс екс у јуну 2017.[35] Ендуросат Један је постао први бугарски Кубсат који је у орбиту уведен у јулу 2018. године.

Опсерваторија Рожен, највећа у југоисточној Европи, опсерваторија Белоградчик и опсерваторија Шуменског универзитета, главне су бугарске астрономске опсерваторије. Неколико мањих „јавних опсерваторија“ са планетаријумом, фокусираних на образовне и помоћне активности, налази се у разним градовима широм земље. Астроном Георги Мандушев водио је тим научника који су открили планету ТрЕС-4б.[36][37]

Авијација уреди

На аеродрому Софија налази се један од 12 објеката за одржавање и поправке ваздухоплова компаније Луфтханза (Lufthansa Technik) у Европи. Знатно проширење у вредности од 42 милиона долара завршено је 2017. године, уз повећање броја особља на 1.300 инжењера и механичара, нову вишенаменску зграду, хангар и радионице и повећање капацитета на осам производних и сервисних линија.[38] Објекат углавном сервисира авионе Ербас А320, Боинг 737 и Ембраер.[39]

Асен Јорданов (1896-1967), оснивач ваздухопловног инжењерства у Бугарској, радио је као авио-инжењер, инжењер и изумитељ; такође је допринео развоју ваздухопловства у Сједињеним Државама. Играо је значајну улогу у развоју авиона у САД (углавном бомбардера и авиона на бази носача) и учествовао у многим другим пројектима. Јорданов је створио први бугарски авион, „Диплан Јорданов-1“, 1915. године. Капетан Симеон Петров из бугарског ратног ваздухопловства пронашао је прву светску наменску бомбу „ваздух-површина“, која је укључивала иновације, попут аеродинамички стабилизујућег x-репа и детонатора удара. До данас, већина авионских бомби у свету следи Петров дизајн из 1912. године. Бугарске ваздухопловне снаге развиле су оригинални прототип, постајући тако прва војна сила на свету која је извршила тактичке врсте бомбардовања авиона током рата у пуној размери (1912. године).[40]

Истраживање Антарктика уреди

Од 1980-их, Бугарска одржава активни истраживачки програм регије Антарктик. Након неуспешног покушаја слетања код рта Восток на северозападном острву Александровог острва, две монтажне колибе су монтиране на острву Ливингстон између 26. и 29. априла 1988. године за четворочлану бугарску посаду коју је логистички подржао совјетски истраживачки брод Михаил Сомов. Објекти су касније обновљени и отворени као стална база 11. децембра 1993. године. Програм проширења у Светом Клименту Охридском, укључујући изградњу нове вишенаменске зграде, изведен је између 1996. и 1998. године.

Неке од експедиција резултирале су 2009. године објављивањем свеобухватне топографске мапе, укључујући Гринвич, Сноу, Роберт и Смит острва.

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ NSI Brochure 2018, стр. 19.
  2. ^ а б „EU Presidency Puts Lagging Bulgarian Science in the Spotlight”. Novinite. 22. 3. 2018. Приступљено 14. 7. 2018. 
  3. ^ „R&D Spending in Bulgaria Up in 2015, Mostly Driven by Businesses”. Novinite. 31. 10. 2016. Приступљено 14. 7. 2018. 
  4. ^ „The 2015 Bloomberg Innovation Index”. Bloomberg. Приступљено 14. 7. 2018. 
  5. ^ Shopov, V. (2007). „The impact of the European scientific area on the 'Brain leaking' problem in the Balkan countries”. Nauka (1/2007). 
  6. ^ Hope, Kerin (9. 3. 2018). „Bulgaria builds on legacy of female engineering elite”. The Financial Times. Приступљено 15. 7. 2018. 
  7. ^ Hope, Kerin (17. 10. 2016). „Bulgaria strives to become tech capital of the Balkans”. The Financial Times. Приступљено 15. 7. 2018. 
  8. ^ „Bulgaria's ICT Sector Turnover Trebled over Last Seven Years – Deputy Economy Minister”. Bulgarian Telegraph Agency. 12. 3. 2018. Приступљено 15. 7. 2018. 
  9. ^ „Girls and women under-represented in ICT”. Eurostat. 25. 4. 2018. Приступљено 15. 7. 2018. 
  10. ^ McMullin, David (2. 10. 2003). „The Great Bulgarian BrainDrain”. Delft Technical University. Приступљено 15. 7. 2018. 
  11. ^ Zapryanov, Yoan (22. 6. 2018). „Малката изчислителна армия на България” [Bulgaria's small computing army] (на језику: Bulgarian). Kapital Daily. Приступљено 15. 7. 2018. 
  12. ^ „Bulgaria is CERN's 20th Member State”. CERN press office. 18. 6. 1999. Приступљено 18. 3. 2013. 
  13. ^ „199 български учители посетили CERN”. BNews. 15. 12. 2012. Приступљено 18. 3. 2013. 
  14. ^ „International Relations - Bulgaria”. CERN. Приступљено 27. 11. 2018. 
  15. ^ Heinrich, M.; Teoh, H.L. (2004). „Galanthamine from snowdrop – the development of a modern drug against Alzheimer's disease from local Caucasian knowledge”. Journal of Ethnopharmacology. 92 (2-3): 147—162. PMID 15137996. doi:10.1016/j.jep.2004.02.012. 
  16. ^ Scott, LJ; Goa, KL (новембар 2000). „Galantamine: a review of its use in Alzheimer's disease”. Drugs. 60 (5): 1095—122. PMID 11129124. doi:10.2165/00003495-200060050-00008. 
  17. ^ „Bulgaria – Pharmaceuticals”. International Trade Administration. Приступљено 25. 11. 2018. 
  18. ^ „Medical University in Pleven Implements 2-nd Da Vinci Robot”. Novinite. 29. 4. 2014. Приступљено 18. 7. 2018. 
  19. ^ „Hospitals argue how Da Vinci robots should be used”. Kapital Daily. 1. 2. 2018. Приступљено 18. 7. 2018. 
  20. ^ „Nuclear Power in Bulgaria”. World-nuclear.org. Приступљено 25. 11. 2018. 
  21. ^ NSI Brochure 2018, стр. 47.
  22. ^ „About the Department”. Sofia University. Архивирано из оригинала 26. 11. 2018. г. Приступљено 25. 11. 2018. 
  23. ^ „Thermal and Nuclear Power Department”. Technical University of Sofia. Архивирано из оригинала 26. 11. 2018. г. Приступљено 25. 11. 2018. 
  24. ^ „Bulgaria Receives Equipment to Build the Balkans' Biggest Particles Accelerator for Nuclear Medicine”. Bulgarian Telegraph Agency. 12. 1. 2016. Приступљено 25. 11. 2018. 
  25. ^ „Research Reactor”. Nuclear Oversight Agency. Архивирано из оригинала 26. 11. 2018. г. Приступљено 26. 11. 2018. 
  26. ^ „Uranium production in Bulgaria”. Darik News. 20. 11. 2006. Приступљено 25. 11. 2018. 
  27. ^ „Cosmonauts Eager, Hopeful for Reboot of Bulgaria's Space Program”. Novinite. 17. 4. 2011. Приступљено 15. 7. 2018. 
  28. ^ Ivanova, Tanya (1998). „Six-month space greenhouse experiments—a step to creation of future biological life support systems”. Acta Astronautica. 42 (1–8): 11—23. Bibcode:1998AcAau..42...11I. PMID 11541596. doi:10.1016/S0094-5765(98)00102-7. 
  29. ^ а б Harland, David M.; Ulivi, Paolo (2009). Robotic Exploration of the Solar System: Part 2: Hiatus and Renewal, 1983–1996. Springer. стр. 155. ISBN 978-0-387-78904-0. 
  30. ^ Dimitrova, Milena (2008). Златните десятилетия на българската електроника [The Golden Decades of Bulgarian Electronics]. Trud. стр. 257—258. ISBN 9789545288456. 
  31. ^ Badescu, Viorel; Zacny, Kris (2015). Inner Solar System: Prospective Energy and Material Resources. Springer. стр. 276. ISBN 978-3-319-19568-1. Приступљено 28. 7. 2018. 
  32. ^ Burgess, Colin; Vis, Bert (2016). Interkosmos: The Eastern Bloc's Early Space Program. Springer. стр. 247—250. ISBN 978-3-319-24161-6. 
  33. ^ „Radiation Dose Monitor Experiment (RADOM)”. ISRO. Архивирано из оригинала 19. 1. 2012. г. Приступљено 20. 12. 2011. 
  34. ^ Dachev, Yu.; Dimitrov, F.; Tomov, O.; Matviichuk; Spurny; Ploc (2011). „Liulin-type spectrometry-dosimetry instruments”. Radiation Protection Dosimetry. 144 (1–4): 675—679. ISSN 1742-3406. PMID 21177270. doi:10.1093/rpd/ncq506. 
  35. ^ „BulgariaSat-1 Mission”. SpaceX. Архивирано из оригинала 17. 11. 2019. г. Приступљено 15. 7. 2018. 
  36. ^ Mandushev, Georgi; et al. (2007). „TrES-4: A Transiting Hot Jupiter of Very Low Density”. The Astrophysical Journal Letters. 667 (2): L195—L198. Bibcode:2007ApJ...667L.195M. arXiv:0708.0834  . doi:10.1086/522115. 
  37. ^ Daemgen; Hormuth, F.; Brandner, W.; Bergfors, C.; Janson, M.; Hippler, S.; Henning, T.; et al. (2009). „Binarity of transit host stars - Implications for planetary parameters” (PDF). Astronomy and Astrophysics. 498 (2): 567—574. Bibcode:2009A&A...498..567D. arXiv:0902.2179  . doi:10.1051/0004-6361/200810988. 
  38. ^ „Lufthansa Technik Now Operates Eight Production Lines in Bulgaria”. Investor. 23. 11. 2018. Приступљено 27. 11. 2018. 
  39. ^ „Bulgaria: Lufthansa Technik announces large expansion in Sofia”. The Sofia Globe. 27. 10. 2017. Архивирано из оригинала 28. 11. 2018. г. Приступљено 27. 11. 2018. 
  40. ^ „A Brief History of Air Force Scientific and Technical Intelligence”. airforcehistory.hq.af.mil. 30. 12. 2008. Архивирано из оригинала 30. 12. 2008. г. Приступљено 18. 10. 2017. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Наука_и_технологија_у_Бугарској&oldid=26948000”