Википедија

Национални парк Сапо

Национални парк Сапо је национални парк у Либерији, стациониран у Синое округу.[1] Представља највеће заштићено подручје области прашуме у целом свету. Једини је национални парк на коме се налазе тропске кишне шуме у западној Африци, укључујући Национални парк Таи у суседној Обали Слоноваче.[2][3][4] Бављене пољопривредом, зидање, риболов, лов и насељавање забрањени су на овом подручју.[5][6]
Парк је стациониран у екосистему виших гвинејским шума и у пределу западних гвинејских шума, према шеми квалификације за заштиту животне средине.[7][8][9][10]

Национални парк Сапо
IUCN категорија II (национални парк)
Мапа са локацијом заштићене области Национални парк Сапо
Мапа са локацијом заштићене области Национални парк Сапо
МјестоСиное округ  Либерија
Најближи градГринвил
Координате5° 24′ 40.01″ N 8° 24′ 52.65″ W / 5.4111139° С; 8.4146250° З / 5.4111139; -8.4146250
Површина1,804 km²
Основано1983. године
Управљачко тијелоУправа за развој шумарства

Историја уреди

Стварање и рана историја уреди

Године 1976. успостављена је Управа за развој шумарства у Либерији, која управља и чува шумске ресурсе земље. Годину дана касније, 1977. године формирано је Одељење за дивље животиње и националне паркове под вођством Александра Пеја, који је био на челу до 1990. године.[11] До 1982. године у Либерији је предложено седам заштићених подручја, укључујући три национална парка.[12] Од свих, 1983. године, Национални парк Сапо, назван по локалном Сапо (или Сао) племену формално је створен од стране Народног одбора за спас природе.[13][14][15][16] Од оснивања и наредних двадесет година покривао је површину од 1,308 km² источно до реке Синое и јужно од планина Путу.
Првобитне границе Парка постављене су и њен план управљања израдило је Одељење за дивље животиње и националне паркове, у сарадњи са Светском фондацијом за природу, Међународном унијом за заштиту природе и Мировним корпусом.[11][14]

Током историје парк је био често угрожен због илегалне сече, лова, пољопривреде и рударства.[17] Међутим, почетком деведесетих година 20. века, Светски центар за очување природе извештавао је да пројекти руралног развоја око парка и генерално прихватање његовог постојања помажу у смањењу потенцијалних сукоба.[15] До деведесетих година, лов је био ограничен због различитих иницијатива, које је финансирала Агенција Сједињених Америчких Држава за међународни развој, па су се локални мештани заинтересовани за очување парка.[12][17]

Грађански рат у Либерији уреди

Током Првог либеријског грађанског рата Сапо парк је пао у руке побуњеничких снага, а велики део инфраструктуре и опреме парка је оштећен или уништен, укључујући рехабилитационе објекте и објекат за животиње сирочиће, изграђен 1989. године и подржан од стране организације Пријатељи животиња.[12][13][18] Од 33 радника парка, најмање тројица су погинула, а седам њих постали избеглице.[12][18] Број незаконитих извлачења ресурса из унутрашњости парка током периода контроле побуњеника је споран. Џон Терборх, професор науке животне средине и биологије на Универзитету Дјук, пише да је велики део ресурса националног парка искоришћен.[19] Ипак, постоје извештаји да је сечење било ограничени, а пољопривреда и лов минимални.[6][18][20] Вилијам Павер, службеник за пружање помоћи у Либерији од 1999. до 2001. године, истакао је да је парк био дом за мале групе људи који су ловили говеда како би преживели.[21] Илегална сеча и лов били су чешћи након завршетка рата, 1996. године.[6]

Године 2002. наводи се да је председник Чарлс Тејлор продао делове парка за сечу, вредне неколико милиона америчких долара људима из дрвне индустрије у Хонг Конгу.[22][23] Либеријски министар за информисање Региналд Гудриџ демантовао је ове наводе, наглашавајући да се у току двонедељне посете националном географском друштву у парку нису нашли никакви докази.[24]

Послератно стање уреди

Светски фонд за заштиту дивљине, флоре и фауне радио је са либеријскм органима за развој шумарства и Друштвом за заштиту природе Либерије, како би покренули иницијативу за поновно управљање парком. Углавном финансиран од стране Одељења за животну средину, храну и руралне послове Уједињеног Краљевства и Светског фонда за дивље животиње од 2000. до 2002. године, циљеви организације били су поновно успостављање управљања парком, сарадња са локалним становништвом и изградња објеката у парку за његове потребе. Ову иницијативу подржала је и Витлеј фондација, која је донирала новац за започињање програма праћења великих сисара у парку.[25] Постигнут је веома спор напредак у успостављању заштићених подручја у Либерији. Ипак, Национални парк Сапо, уједно и први национални парк Либерије добио је одобрење о проширењу, 10. октобра 2003. године, па је његова површина након проширења била 1,804 km².[26][27][28][29]

Мир који је уследио након завршетка Другог Либеријског грађанског рата изазвао је нове претње парку. Групе бораца и цивила преселиле су се у парк током последњих месеци сукоба. Неки су се овде настанили бежећи од рата, а други да би се бавили пољопривредом или тражили злато.[30] Прилив људи у парк наставио се након завршетка рата. Велики број ловаца били су бивши борци који су убијали животиње парка и продавали их као храну избеглицама.[31] До марта 2005. године, према подацима Мисије Уједињених нација у Либерији, у парку је живело око 5.000 људи.[30] Иако су либеријска Влада и мировне снаге Уједињених нација уложиле велике напоре да раселе све људе из парка, у њему је и 2005. године у септембру и даље било људи.[30][31] Улазак у парк је забрањен без одобрења Управе за развој шумарства.[32][32][33]

Географија и клима уреди

Смештен у округу Синое у југозападној Либерији, Национални парк Сапо покрива површину од 1,804 km².[26] Границе парка чине планине Путу на северу, док западну границу чини река Синое.[17] Потпуно хомогено, равно и влажно земљите у парку покрива велика површина нетакнутих шума.[34] Југоисточна подручја налазе се на нижим надморским висинама до 100 m, док се северни предели налазе на око 400 м висине. Између гребена у вишим пределима постоји велики број потока и река, а највећа у парку је река Синое. Планински венац Путу висине је 640 метара и највиша је тачка парка.[27]

У парку преовлађује тропска клима са температурама између 22-28 °C. Просечна релативна влажност шуме је 91%. Годишње падавине на Басинтовну, 4 km јужно од седишта парка, у просеку су износиле 2596 мм, према податица из осамдесетих година 20. века.

Сушна сезона у парку траје од новембра до априла, а кишна од маја до октобра. Јануар и децембар су месеци са најмање падавина, а мај и август са највише. Током сушне сезоне многи мањи потоци пресуше, а на рекама опадне водостај. У кишној сезони ниво река може се повећати и до 4 метра током ноћи, када преплави шуме у њиховој близини.[тражи се извор]

Флора уреди

Либерија има највећи преостали део шумског екоститема виших гвинејских шума, 42%. Остатак њих налазе се у Обали Слоноваче (28%), Гани (16%), Гвинеји (8%), Сијери Леоне (5%) и Тогоу (1%).[34][35][35] Шуме националног парка Сапо једне су од последњих трошских ниских шума на свету.[35] На овом подручју налазе се највеће тропске кишне шуме у западној Африци, после подручја националног парка Таи у Обали Слоноваче.[4][12][14][17]

На простору парка налази се највише цветних врста него било где у Либерији, са бројним ендемским врстама.[36] Истраживање парка из 1983. године утврдило је да се састоји од 63% примарне и зреле секундарне шуме, 13% мочвара, 13% сезонско преплављених шума и 11% младих секундарних шума. Шума је богата, са дрвећем која може расти висине до 70 м. Висина шумске надстрешнице се креће од 12-32 м, са просечном висином од 25 м. Биљне врсте пронађене у парку укључују махунарке, Brachystegia и врсту Gilbertiodendron splendidum.[тражи се извор]

Фауна уреди

Национални парл Сапо је регионални центар ендемских врста, на његовом простору налази се 125 врста сисара и 590 врста птица, укључујући афричку златну мачку, дрила, Malimbus ballmanni, либеријанског мунгоса, Agelastes meleagrides, Picathartes gymnocephalus и многе друге.[16][37][38] Парк је такође дом за врсте као што су Civettictis civetta, Haliaeetus vocifer, Psittacus erithacus, Hylochoerus meinertzhagen, Corythaeola cristata, белогрла видра, водени јеленчић, три врсте љускавца, седам врста мајмуна, крокодиле, леопарде, роде, Bucerotidae, водомаре, модровране и сунчане птице.[16][21][32][39][40]
Пре формалног оснивања националног парка Сапо 1983. године није било систематског истраживања популације шимпанзе у Либерији". Од тада су различита истраживања потврдила постојање заједничке шимпанзе Pan troglodytes првенствено у центру парка и западним подручјима, са процјенама популације у распону од 500. до 1.640 примерака.[21][41]
На простору парка пописано је седам врста дујкера, а неке од њих су џентинков дујкер, зебрасти дујкер, црнолеђи дујкер и максвелов дујкер.[14][17][34]
У оквиру парка налази се значајна популација патуљастог нилског коња који је угрожена врста и заштићен законом у Либерији.[2][42][43] У фебруару 2008. године, аутоматске камере сензора за топлоту и кретање, постављене у националном парку Сапо, направиле су прве фотографије патуљастог нилског коња у Либерији.[42][44] Фотографије су потврдиле континуирано присуство врсте унутар граница парка; раније, научници нису знали да ли је популација преживела грађанске ратове и каснији лов.[44][45]
У парку је пописан и афрички слон, угрожена врста, а процењује се да их је осамдесетих година 20. века било чак 500, а данас их има доста мање.[12][20][46][47][48][49]

Референце уреди

  1. ^ Outram, Quentin (2003). „Liberia”. Africa South of the Sahara 2004. Europa Publications. стр. 611—18. ISBN 978-1-85743-183-4. Приступљено 11. 12. 2007. 
  2. ^ а б „Hexaprotodon liberiensis”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2007. International Union for Conservation of Nature. 2006. Приступљено 2007-12-11. 
  3. ^ Eltringham, S.K. (1993). „The Pygmy Hippopotamus (Hexaprotodon liberiensis)”. Ур.: William L. R. Oliver. Pigs, Peccaries, and Hippos: Status Survey and Conservation Action Plan. Gland, Switzerland: World Conservation Union. стр. 55—60. ISBN 978-2-8317-0141-7. Архивирано из оригинала 14. 10. 2007. г. Приступљено 12. 12. 2007. 
  4. ^ а б Boesch, Christophe & Hedwige Boesch-Achermann (2000). The Chimpanzees of the Tai Forest: Behavioural Ecology and Evolution. Oxford University Press. стр. 10. ISBN 978-0-19-850507-5. Приступљено 11. 12. 2007. 
  5. ^ Streissguth, Tom (2006). Liberia in Pictures. Twenty-First Century Books. стр. 15. ISBN 978-0-8225-2465-6. Приступљено 11. 12. 2007. 
  6. ^ а б в Kahler, Peter (29. 3. 1999). „Liberia; Massive Logging and Hunting Worry Liberian Conservationist”. Africa News. AllAfrica, Inc. 
  7. ^ „Upper Guinea Forest Ecosystem”. Conservation Priority-Setting Workshop. Приступљено 11. 12. 2007. 
  8. ^ Powers, William (10. 1. 2005). „Seeing the Forest for the Peace”. The New York Times. Приступљено 22. 2. 2008. 
  9. ^ „Guinean Forests of West Africa”. Biodiversity Hotspots. Conservation International. Архивирано из оригинала 23. 2. 2008. г. Приступљено 22. 2. 2008. 
  10. ^ „Western Guinean lowland forests”. Terrestrial Ecoregions. World Wildlife Fund. Приступљено 4. 6. 2008. 
  11. ^ а б „Alexander Peal”. The Goldman Environmental Prize. Goldman Environmental Foundation. Архивирано из оригинала 1. 1. 2008. г. Приступљено 11. 12. 2007. 
  12. ^ а б в г д ђ LaRue, Steve (12. 10. 1994). „Return to Sapo: First a founding, then a rescue of an African national park”. The San Diego Union-Tribune. стр. E—1. 
  13. ^ а б Nisbett, Richard A.; Alexander L. Peal; Reginald A. Hoyt & Janis Carter (2003). „Liberia”. Ур.: Rebecca Kormos; Christophe Boesch; Mohamed I. Bakarr & Thomas M. Butynski. West African Chimpanzees: Status Survey and Conservation Action Plan (PDF). the IUCN/SSC Primate Specialist Group. IUCN. стр. 89—98. ISBN 978-2-8317-0733-4. Архивирано из оригинала (PDF) 16. 11. 2009. г. Приступљено 11. 12. 2007. 
  14. ^ а б в г Oates, John F. (2002). „West Africa: Tropical Forest Parks on the Brink”. Ур.: Terborgh, John; Schaik, Carel van; Davenport, Lisa; Madhu Rao. Making Parks Work: Strategies for Preserving Tropical Nature. Island Press. стр. 57—75. ISBN 978-1-55963-905-7. Приступљено 11. 12. 2007. 
  15. ^ а б World Conservation Monitoring Centre (1991). Protected Areas of the World: A review of national systems, Volume 3: Afrotropical. Gland, Switzerland and Cambridge: IUCN. стр. 143. ISBN 978-2-8317-0092-2. Приступљено 11. 12. 2007. 
  16. ^ а б в Kahler, Peter (13. 11. 2000). „Liberia; Liberia's Lone National Park Under Post-war Assessment”. Africa News. AllAfrica, Inc. 
  17. ^ а б в г д Riley, Laura & Riley, William (2005). Nature's Strongholds: The World's Great Wildlife Reserves. Princeton, New Jersey: Princeton University Press. стр. 92. ISBN 978-0-691-12219-9. Приступљено 11. 12. 2007. 
  18. ^ а б в Jaffe, Mark (15. 10. 1994). „Phila. Zoo officials head for rain forest; they will visit West Africa with a Liberian conservationist on a mission”. The Philadelphia Inquirer. стр. B01. 
  19. ^ Terborgh, John (1999). Requiem for Nature. Washington, D.C.: Island Press. стр. 77. ISBN 978-1-55963-588-2. Приступљено 13. 12. 2007. 
  20. ^ а б LaRue, Steve (9. 11. 1994). „Strife prevents Temecula man from checking up on Liberia park”. The San Diego Union-Tribune. стр. E—5. 
  21. ^ а б в Powers, William (2005). Blue Clay People: Seasons on Africa's Fragile Edge. New York and London: Bloomsbury Publishing. стр. 147-49. ISBN 978-1-58234-532-1. 
  22. ^ Farah, Douglas (4. 6. 2002). „Liberian Leader Again Finds Means to Hang On; Taylor Exploits Timber to Keep Power”. The Washington Post. 
  23. ^ „Parks for sale”. Earth Island Journal. 17 (4): 6. 22. 12. 2002. ISSN 1041-0406. 
  24. ^ Goodridge, Reginald (5. 6. 2002). „Interview with Goodridge Reginald”. Q&A (интервју). Интервју са Jim Clancy. Washington, D.C.: CNN. 
  25. ^ „Liberia's National Biodiversity Strategy and Action Plan” (PDF). Convention on Biological Diversity. стр. 47. Приступљено 4. 6. 2008. 
  26. ^ а б „An Act for the extension of the Sapo National Park” (PDF). Ministry of Foreign Affairs. 24. 10. 2003. Приступљено 11. 12. 2007. 
  27. ^ а б „Liberia's National Biodiversity Strategy and Action Plan” (PDF). Convention on Biological Diversity. стр. xv. Приступљено 4. 6. 2008. 
  28. ^ Sesay, Terence (13. 11. 2003). „War-torn Liberia goes green with forest protection laws”. Agence France-Presse. 
  29. ^ „Liberia's National Biodiversity Strategy and Action Plan” (PDF). Convention on Biological Diversity. стр. 46. Приступљено 4. 6. 2008. 
  30. ^ а б в „LIBERIA: Poachers, miners, squatters leave Sapo National Park”. IRIN. 2. 9. 2005. Приступљено 2. 8. 2008. 
  31. ^ а б Smucker, Philip (2. 3. 2005). „Liberian gold rush threatens forest preserve”. International Herald Tribune. Приступљено 2. 8. 2008. 
  32. ^ а б в Clark, Matthew (16. 11. 2006). „Backstory: Entering Liberia's national park”. The Christian Science Monitor. Приступљено 12. 12. 2007. 
  33. ^ „Liberia”. ECOWAS.info. Приступљено 12. 12. 2007. 
  34. ^ а б в Peal, A. L. & K.R. Kranz (1990). „Liberia”. Ур.: Rod East. Antelopes: Global Survey and Regional Action Plans, Part 3. West and Central Africa. Gland, Switzerland: World Conservation Union. стр. 47—50. ISBN 978-2-8317-0016-8. Приступљено 12. 12. 2007. 
  35. ^ а б в Russell, Diane; Skye Sieber (21. 11. 2005). „Preliminary Biodiversity and Tropical Forest Conservation Assessment for USAID/Liberia” (doc). Приступљено 3. 8. 2008. 
  36. ^ „Liberia's National Biodiversity Strategy and Action Plan” (PDF). Convention on Biological Diversity. стр. 36. Приступљено 4. 6. 2008. 
  37. ^ Beentje, H.J. (1996). „Centres of plant diversity in Africa”. Ур.: L.J.G. van der Maesen; X.M. van der Burgt; J.M. van Medenbach de Rooy. The Biodiversity of African Plants: Proceedings, XIVth AETFAT Congress, 22–27 August 1994, Wageningen, The Netherlands. Kluwer Academic Publishers. стр. 101—09. ISBN 978-0-7923-4095-9. Приступљено 11. 12. 2007. 
  38. ^ Stuart, Simon N.; Richard J. Adams, ур. (1990). Biodiversity in Sub-Saharan Africa and its Islands: Conservation, Management and Sustainable Use. Gland, Switzerland: World Conservation Union. стр. 123. ISBN 978-2-8317-0021-2. Приступљено 11. 12. 2007. 
  39. ^ Irish, Paul (14. 3. 1989). „Otters to get deluxe suite”. Toronto Star. стр. E2. 
  40. ^ Shiner, Cindy (1. 12. 1992). „Large Weapons Stockpiles Could Prolong Liberia War”. The Christian Science Monitor. стр. 5. 
  41. ^ Howard, Robert (8. 5. 2007). „Sapo National Park”. EDGE of Existence programme. Zoological Society of London. Приступљено 6. 3. 2008. 
  42. ^ а б Owen, James (11. 3. 2008). „Pygmy Hippo Caught on Camera”. National Geographic News. Приступљено 2. 8. 2008. 
  43. ^ Eltringham, S.K. (1993). „Review of Priorities for Conservation Action and Future Research on Hippopotamuses”. Ур.: William L. R. Oliver. Pigs, Peccaries, and Hippos: Status Survey and Conservation Action Plan. Gland, Switzerland: World Conservation Union. стр. 61—65. ISBN 978-2-8317-0141-7. Архивирано из оригинала 14. 10. 2007. г. Приступљено 12. 12. 2007. 
  44. ^ а б Connor, Steve (10. 3. 2008). „Mysterious pygmy hippo caught on camera at last”. The Independent. London. Приступљено 2. 8. 2008.  [мртва веза]
  45. ^ Fumera Jr., Orlando (20. 3. 2008). „Rare Pygmy Hippo Found In Africa”. All Headline News. Приступљено 2. 8. 2008. 
  46. ^ Blanc, J. J.; R.F.W. Barnes; G.C. Craig; H.T. Dublin; C.R. Thouless; I. Douglas-Hamilton & J.A. Hart (2007). African Elephant Status Report 2007: An update from the African Elephant Database (PDF). Occasional Paper of the IUCN Species Survival Commission No. 33. Gland, Switzerland: IUCN. стр. 198. ISBN 978-2-8317-0970-3. Архивирано из оригинала (PDF) 01. 12. 2007. г. Приступљено 14. 12. 2007. 
  47. ^ Barnes, R.F.W.; G.C. Craig; H.T. Dublin; G. Overton; W. Simons & C.R. Thouless (1999). African Elephant Database 1998 (PDF). Occasional Paper of the IUCN Species Survival Commission No. 22. Gland, Switzerland: IUCN. стр. 196. ISBN 978-2-8317-0492-0. Архивирано из оригинала (PDF) 11. 12. 2006. г. Приступљено 14. 12. 2007. 
  48. ^ Anstey, S. & Dunn, A. (март 1991). „Forest elephants in Liberia: status and conservation”. Unpublished report to WWF. 
  49. ^ Barnes, R.F.W. & Dunn, A. (2002). „Estimating forest elephant density in Sapo National Park (Liberia) with a rainfall model”. African Journal of Ecology. 40 (2): 159—63. doi:10.1046/j.1365-2028.2002.00362.x. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Национални_парк_Сапо&oldid=26948325”