Википедија

Нацрт:Банатски божур


Банатски божур је зељаста биљка, а врсте су двојно,тројно или вишеструко дељени и наизменично распоређени.

Божури имају средње до тамнозелено, понекад сребрно, плавкасто или сиво зелено лишће и различито, дубоко раздељене лисне површине које су само понекад меке и длакаве изразито код месних жила. Мезофил има у себи  кристале калцијум оксалата и кристалне друзе[1]. Цветови ове врсте су крупни, терминални, појединачни, асиметрични и обојени у љубичасту боју. Чашичних листића има 5, а понекад и више, док круничних има од 5 до 8. Прашника у цвету има много и при основи су сви заједно срасли у прстенасту творевину. Уколико сваки крапел гради по један тучак, онда је та врста апокрапна као што је у овом случају и тучак је саграђен са 2 до 5 оплодна листића. Цветови су усправно постављени и и појединачно постављени, а некада су у облику цвасти. Сваки цвет ове врсте има 5-10 јарко обојених латица, а ова врста у изразито љубичасту боју. Већина божура има средину која је испуњена крем или жутим прашницима. Цветови личе на свет анемоне. Цветни омотач је скуп свих прашника који је ацикличан(праволинијски) и латице су заобљене. Банатски божур је дугогодишња цветница која цвета од априла до маја.[2]

Плод је у облику мешка са великим бројем семенки који је обавијен опном која је љубичасте боје.

Ареал врсте уреди

Paeonia officinalis subsp. banatica (Банатски божур) је распрострањен у панонском региону: Банат у Војводини, југозападна Мађарска, источна Румунија. [3]

Распрострањеност у Србији уреди

У Србији се банатски божур јавља у заједници храста лужњака и степског лужњака у Делиблатској пешчари, а ако се прихвати гледиште Hong et al. (2008) за Тару онда се среће и у честарима и ливадама контактне зоне храстових и букових шума. Према тумачењу Hong et al. (2008) осим поменутих области распрострањен је и у западној Србији (Тара и Мокра гора). Са Фрушке горе је ишчезао

Примерци банатског божура у Румунији са локалитете Базјаш имају доста веће и шире листове од оних који се срећу у Делиблатској пешчари[4]. У флори Румуније је код описа  Paeonia officinalis дата опширно стање флоре, посебно то да је присуство банатског божура у Румунији чудно и да се њихове биљке са локалитета Базјаш никако не слажу са божуром из Делиблатске пешчаре. За Базјаш се наводе врсте Paeonia coralina вар. tupica и вар. tratenatiformis и то заједно на истом локалитету што је веома сумњиво. Божур са Базјаша личи на Paeonia mascula[5] који је висок до 1,5 метара и да је ова друга врста у Базјашу веома променљива са јајастим и издуженим листовима који су до 2 пута дужи од ширине чиме подсећа на дату врсту.

Одлике станишта Банатског божура уреди

У југоисточном делу панонске низије, у Банату налази се највећа европска континентална пешчара која обухвата 35.000 хектара површине. Настала је у периоду леденог доба од моћних наслага карбонатно-силкатног песка и представља једини локалитет банатског божура.

Земљиште под банатским божуром садржи пет фенолних киселина које су у везаном стању где има највише кумаринске и ванилинске киселине. Разлика у количини везаних фенолних киселина у површини и дубини земље не постоји јер су потпуно равномерно распоређене у подлози која се састоји од разложеног лишћа и гранчица трепетљике, глога, беле тополе, храста лужњака. Она садржи пет фенолних киселина при чему преовлађују везани облици, међу њима највише има кумаринске, ванилинске и сирингинске киселине. Делиблатску пешчару карактеришу пешчарске, степске, шумске, мочварне и водене заједнице. [6]

У Делиблатској пешчари се преплићу утицају степске умерено-континенталне климе која влада Панонском низијом и климе јужних делова Карпата. Највећа надморска висина Делиблатске пешчаре је 193 метара, а најмања 75 метара. Средишњи део Делиблатске пешчаре између Фламунде и Шушаре је најхладнији у целој области са темературом која годишње износи од – 33 °C до + 40°C што је чини врло специфичном у нашој земљи. Температура ваздуха у пешчари је јанураска око -1°C, а  јулска око +23°C. У овим пределима су регистровани ветрови свих правца, а источни и западни ветрови су мало чешћи за разлику од осталих. Најпознатјији и најистакнутији ветар овог подручја је Кошава који представља фактор који је одлучујући за климу и као еколошки фактор за биљни покривач Делиблатске пешчаре. Као ветар који има разорну моћ на печшану подлогу и вегетацију и као хладан и сув ветар она најчешће дува у току зиме, раног пролећа и позне јесени. Главну карактеристику рељефа Делиблатске печшаре представљају дине и међудолинске удолине. Постојање дина се везује за рад ветра. (Кошава[7] која је специфична за ово подручје)

 
Делиблатска пешчара - песак / Уметник: Исидора Филиповић

Педолошки састав пешчаре је врло хетероген: боја песка варира од жуте до црне боје у југоисточном делу,а понегде у средњем доминира жут песак који је јаче и слабије обојен хумусом, Различите боје песка су у вези са разним врстама вегетацијских типова. Жбунови имају велики утицај на божуре, што потврђују резултати истраживања на овом станишту.[8] За опстанак ове ендемичне и реликтне врсте, потребно је на непоредној близини од банатског божура (3-4 метара) уклањати све врсте које на било какав начин могу лоше утицати на ову врсту.

Резерват је дом многих врста као што су: јелени, срне, мале дивље свиње, као и степских сисата попут слепог кучета, степског скочимиша. [9]

Угроженост врсте уреди

Код нас је божур поред типске форме и са реликтном подврстом subsp.banatica коју многи аутори сматрају сматрају засебном врстом – банатски божур – и као таква врста улази у Црвену књигу флоре Србије на прелиминарној листи најугроженијих биљака према правилима IUCN, Као критично угрожена врста процењује се на мање од 40 зрелих јединки. Сматра се да 90% преживљава у јужној Мађарској, где се налазе сва њена станишта Natura 2000 и где се предузимају велики напори да се ова врста спаси од изчезавања. Један од начина за то, јесте да туристи који дођу тамо, посећују овај простор искључиво уз пратњу водича што утиче на опстанак ове врсте.

Главни фактори угрожавања у Србији: природна сукцесија, сеча шуме и сакупљање. У нашој земљи постоји стални мониторинг ове врсте[10] при чему је утврђено да ова врста има опстанак захваљујући активним мерама унапређења станишта као што су: чишћење шуме, просветљавање шуме. У циљу обнове и очувања банатског божура постављен је оглед са уклањањем дрвећа  и жбунова који је спроведен од 1994 до 1996 године јер спрат жбунова утиче негативно на брјност популације банатског божура. Број јединки се са просветљавањем шуме од 1998 године удвостручио јер је смањена светлост негативно утицала на бројност популације банатског божура као и жбунови. О овој врсти се стара Покрајински завод за заштиту природе и једино станиште је заштићено 1977 године.




 
Делиблатска пешчара - Уметник: Јелена Продановић

Референце уреди

  1. ^ Тодоровић, М. (2014). Еколошке и фитогеографске особености представника рода Paeonia у Србији. Београд: Географски факултет Универзитета у Београду. 
  2. ^ „Банатски божур”. 
  3. ^ Boža, P., Stojšić, V (1999). Paeonia officinalis L. subsp. banatica/Rochel/Soó) In: Стевановић, Б. (eд.) (1999): Црвена књига флоре Србије 1. Ишчезли и крајње угрожени таксони. Београд, Министраство за заштиту животне средине Републике Србије. 
  4. ^ Лазаревић, П., Стојановић, В (2012). Дивљи божури (Paeonia L.) у Србији– распрострањењe, стање популација, угроженост и заштита. 
  5. ^ „Мушки божур”. 
  6. ^ „Flora i vegetacija « Deliblatska pescara”. www.deliblatskapescara.rs. Приступљено 2020-01-29. 
  7. ^ „Кошава”. 
  8. ^ Динић, A., Стојишић, В., Ђурђевић, Л (2002). Утицај спратова жбуњева у деградованоj лужњаковој шуми на бројност популације банатског божура (Paeonia officinalis subsp. banatica/Rochel/ Soó) на Делиблатској пешчари. Заштита природе. 
  9. ^ vosume2017. „SRP Deliblatska peščara"”. Vojvodinasume (на језику: српски). Приступљено 2020-01-29. 
  10. ^ Стојшић, В (1995). Унапређење популације банатског божура на Делиблатској пешчари. Завод за заштиту природе Србије, одељење у Новом Саду. 

Спољашње везе уреди


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Нацрт:Банатски_божур&oldid=26428966”