Отворите главни мени

Нацрт:Толеранција у комуникацији

ТОЛЕРАНЦИЈА У КОМУНИКАЦИЈИУреди

Толеранција подразумева признавање туђих убеђења. „Толеранција је способност да се саслуша човек који има другачије мишљење о истој ствари. Толеранција није, и не треба да буде само компромис, али увек морамо имати на уму да је све што у култури постоји рођено сусретом различитих идеја. Противника у разговору треба поштовати, чак и када је оно што он заступа потпуно погрешно или чак бесмислено.“.[1]

Из претходно реченог произилази да толеранција подразумева неслагање. Не можемо бити толерантни према онима који мисле исто као ми. Толерантан се може бити само према онима који мисле различито, чак супротно. Човек који делује на основу својих убеђења мора да пронађе праву меру између трпељивости и нетрпељивости. Мора да призна и другима право да делују на основу својих убеђења. Још је Аристотел говорио да је врлина средина између две крајности. У овом случају две крајности би биле: трпељивост према свему и нетрпељивост према свему. На челу трпељивости је један облик начела слободе. Људи су слободни да живе свој живот онако како им одговара али под условом да њихов избор не угрожава слободу и права других. „Ако угрожава, онда таквом избору не треба пружити подршку, већ га треба сузбијати... нико не може бити слободан, ако пориче право на слободу неком другом. Највиши степен слободе подразумева да су неке слободе ускраћене: на пример слобода да се уништи слобода... Само тако можемо се надати дану добрих вести.“ (Шушњић, 1999:204)[2].

Дијалог и толеранцијаУреди

Дијалог и толеранција су основни захтеви модерног друштва јер је свет подељен на све могуће начине (верске, културне, расне, политичке). Не постоји јединствени поглед на свет. Савремени човек је, због вртоглаво брзог процеса глобализције, приморан да буде прво човек а тек онда припадник своје вере, нације, класе или странке. Неминовност толеранције произилази из различитих култура, историјског развоја и неизвесности и несавршености људског знања. Због тога толеранција представља неизоставан услов за развој људског друштва. Сваки затворен систем неизбежно ће се распасти. То је систем без будућности. Он не подноси ништа што је ново и другачије. Кад нема противуречја, нема ни развоја.

Значај толеранције у комуникацијиУреди

У савременом свету степен толеранције једног друштва показује заправо до ког је степена у свом демократском развоју дошло то друштво. „Данас се степен толеранције може мерити границама толеранције и начином вођења дијалога.“[3] (Шушњић, 1999:212). Дијалог је један од основних облика комуникације међју људима у свакодневном животу, а квалитетног дијалога нема без равноправности, учтивости, одговорности и толеранције. Реч комуникација често чујемо и употребљавамо у свакодневном животу. Ипак, комуникација има различито значење и смисао, у зависности од контекста у коме се користи. Порекло речи комуникација је латинско comunicatio значи општење, везу која подразумева пошиљиоца, поруку (вест), канал или средство пренишења поруке и примаоца. У складу са темом којом се овде бавимо, важно је рећи да комуникација подразумева и интеракцију то јест; међудејство које истиче сложеност и динамичност процеса комуникације. Дакле, пошиљалац поруке је истовремено и прималац и обрнуто – прималац сукцесивно постаје пошиљалац или иницијатор поруке;(Божиловић,1996:35)[4].

Друштвени карактер комуникацијеУреди

Са становишта социологије реч социјални подразумева друштвени карактек комуникације, као и значај толеранције за успешну комуникацију. Комуникација је пре свега социјални чин; Комуникација се може разматрати као важно средство социјализације, социјалне адаптације, као битна компонента неке људске заједничке активности, начин функционисања друштвене свести и као посебан вид делатности која представља у њеним развијеним формама, одређену људску потребу; (према Божиловић, 1996:35) Од културе која се развија и негује у одређеном друштву, зависи и квалитет комуникације који ће се у том друштву остварити. Постојање или не постојање толеранције у друштву резултат је дејства бројних фактора, а пре свега социјализације која се одвија кроз породицу, школу, и друге институције у друштву. Стога можемо рећи, да ако неко друштво подстиче толеранцију, трпељивост и недискриминацију и комуникација међу члановима тог друштва ће бити таква. Насупрот томе, ако се негује антагонизам, нетрпељивост и искључивост, ту је тешко наићи на разумевање и толеранцију за оно што није владајућа култура. Утицај културе на ниво толеранције можемо посматрати и на примеру земаља где постоји плурализам. Младе треба васпитавати да увиђају вредности које проистичу из разлика. Задатак сваке друштвене заједнице, требало би да буде да преноси културно наслеђе на млађе генерације, али и да их оспособи да прихватају новине и различитости и да из њих селекцијом усвоје оно што је добро и што може допринети развоју културе и друштва у целини. Ђуро Шушњић истиче да је веома битно за развој толерранције, да ли ћемо као методу одабрати говор или разговор. Разговором стварамо појединца који ће и мислити и деловати разумно и трпељиво и бити спреман да саслуша другог са другачијим мишљењем. У супротном стварамо нетрпељивог и самоувереног појединца. (Шушњић, 1999)

РеференцеУреди

  1. ^ Шушњић, Ђуро (1999). Дијалог и толеранција. Сремски Карловци и Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Сојановића. стр. 199.  line feed character у |location= на позицији 8 (помоћ)
  2. ^ Шушњић, Ђуро (1999). Дијалог и толеранција. Сремски Карловци и Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Сојановића,. стр. 204.  line feed character у |location= на позицији 8 (помоћ)
  3. ^ Шушњић, Ђуро (1999). Дијалог и толеранција. Сремски Карловци и Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Сојановића Сремски Карловци и Нови Сад. стр. 212.  line feed character у |publisher= на позицији 47 (помоћ); line feed character у |location= на позицији 8 (помоћ)
  4. ^ Божиловић, Никола (1996). Филмска комуникација. Пирот: Графика.