Недо Зец (Мостар, 1899Сарајево, 17. новембар 1971) био је лекар специјалиста за неуропсихијатрију, оснивач и професор Медицинског факултета у Сарајеву, члан Академија наука и умјетности Босне и Херцеговине,[1] први послератни министар здравља у Народној Републици БиХ, оснивач је и први шеф Клинике за нервне и душевне болести у оквиру Медицинског одељења Универзитета у Сарајеву, која је једно време носила његово име. Оснивач је психијатријских установа на Јагомиру (1948) и Соколцу - Сокоцу (1958), као и других здравствених установа у Босни и Херцеговини. Аутор је преко 80 научних и стручних радова. Преживели је заточеник у Логору Јасеновац у периоду (1942—1943), о чему је оставио сведочанство под насловом „Ради ти, дијете, свој посао!“ (1961).

Недо Зец
Датум рођења1899.
Место рођењаМостар
 Аустроугарска
Датум смрти(1971-11-17)17. новембар 1971.
Место смртиСарајево
 СФРЈ

Биографија уреди

Дипломирао је на Медицинском факултету Универзитета у Бечу.[1] Још као студент је радио у Неуропсихијатарској клиници професора Вангерјаурега (нем. Julius Wagner-Jauregg). [2]

Због политичке неподобности, као отворени левичар у Краљевини Југославији[3] уместо усавршавања, осам година је радио као срески лекар по забаченим местима у Македонији и Босни и Херцеговини.[1] Након тога је завршио специјализацију из неуропсхијатрије[2] и положио специјалистички испит 1934. године на Клиници за душевне болести у Београду, где је изабран за асистента.[4]

Од 1940. године је радио на неуропсихијатарском одељењу Опште државне болнице у Сарајеву (Кошевска боница). Међутим, убрзо је успостављена НДХ.[3]

Након што је 16. јула 1942. године из болнице успела да побегне ухапшена Олга Марасовић, секретар Месног комитета КПЈ Сарајево, у другој половини истог месеца, ухапшен је на потказивање болничара, шпијуна Усташке надзорне службе, заједно са тридесетак здравствених радника (између 32 и 35 болничара, лекара и службеника управе болнице), као активиста НОП. Цела група је током наредне две недеље мучена, а затим отпремљена у Логор Јасеновац (већина) или у Стару Градишку. Недо Зец је био један од петоро преживелих логораша из те групе.[5] Налазио се у делу логора са радионицама.[5] У логору је био у периоду 1942—1943.[1] Успео је да се спасе и за собом је оставио драгоцена сведочанства о животу у логору и усташким злочинима.[3]

На великом митингу у тек ослобођеном Сарајеву, организованом 8. априла 1945. године, са свечане трибине је поздравио ослободиоце града у име истакнутих патриота, као представник Срба. Десетак дана касније (19. април) нашао се у привременом градском народном одбору, који је обављао функцију власти до наредних избора.[6]

Након Другог светског рата, 1945. већ као искусан представник здравствене службе, постао је први министар народног здравља Народне Републике Босне и Херцеговине. У току 1945. године Министарство народног здравља је покренуло велику акцију сузбијања пегавог тифуса, која је била успешно завршена. Значајне су и здравствене екипе с великим бројем стручњака из других република, које су обишле целу БиХ, са циљем установљавања здравственог стања становништва после рата и пружњања специјалистичке помоћи на терену. Оснивач је Института за дерматовенерологију, пуерикултуру, Института за туберкулозу и Института за здравствено просвећивање, а отворене су и две школе: Средња медицинска и Средња зубарска и зубнотехничка школа у Сарајеву. [2]

Године 1946. као министар народног здравља је званично отворио Медицински факултет у Сарајеву.[2] Почетком 1947. године је именован за редовног професора Медицинског факултета у Сарајеву и постављен за шефа катедре за неуропсихијатрију и за шефа Клинике за нервне и душевне болести.[1] Био је продекан школске 1947/48.[7] и декан школске 1950/51. Медицинског факултета.[1]

Објавио је око 80 научних и стручних радова, који су обајвљени у домаћим и страним часописима. Још као студент је почео да проучава шизофренију.[3] Први је у тадашњој Југославији увео у то време модерну терапију ове болести кардијазолским шоковима. Детаљно је обрадио проблем неуроеулитичких обољења код ендемичног сифилиса раширеног у Босни и Херцеговини[2] и чије је сузбијање започело још током аустроугарске окупације, а завршено у Социјалистичкој Југославији.[3] Дао је оригинална тумачења и изнео нове научне поставке о абортивној природи тих обољења.[2]

Интензивно се бавио и проблемом миопатија и поремећајима функција мишића, о чему је објавио низ радова. Од општег значаја је његова метода лечења улкусне болести инсулиским шоковима, која је дала добре резултате. Посебно интересовање је имао за психологију деце, а значајна је и његова концепција о псеудошизофренији.[8]

Дао је значајан допринос развоју психијатрије у Босни и Херцеговини. Оснивач је и први је водитељ Неуропсихијатријске клинике у оквиру Медицинског одељења Универзитета у Сарајеву (1947), као и психијатријских установа на Јагомиру (1948) и Соколцу - Сокоцу (1958).[3] Оснивач је и неколико пута је обављао функцију председника Секције неуропсихијатара и Друштва љекара БиХ, те председник Удружења неуропсихијатара Југославије 1960.[7]

Дневна психијтарска болница у оквиру Клиничког центра Универзитета у Сарајеву је носила његово имес до 1990-тих.[1]

Један је од покретача часописа „Живот и здравље“.[4] Био је члан „Просвјете“, просветног и културног друштва Срба у Босни и Херцеговини, до забране друштва 1949. Друштво је након обновитељске скупштине јула 1945. формирало секцију за народно просвећивање, чији је био члан. На основу овог пројекта, штампан је „Буквар“ у 40.000 примерака.[9]

За свој плодоносни рад је неколико пута одликован. Добитник је Ордена рада другог реда, два пута, Оредна рада првог реда,[7] Ордена Републике са златним венцем,[1] Двадесетседмојулске награде БиХ, као и низа других признања.[8]

Био је члан Научног друштва Босне и Херцеговине од његовог оснивања (1952),[8] а пред смрт је постао редовни члан Академије науке и уметности БиХ (1971).[3] Такође је обављао функцију секретара Одељења медицинских наука и био члан председништва Академије.[8]

Радови уреди

Значајнији стручни радови[8]:

  • „О психологији дјетињства и проблемима васпитања“, „Свјетлост“, Сарајево (1950)
  • „Основи медицинске психологије и психопатије“, Завод за издавање уџбеника, Сарајево (1970)
  • „Neuropsychiatrie Affections and Endemie Syphilis in BiH“
  • „Инсулинска терапија улкусне болести“
  • „Neurosenin der Eisenhütte Zenica“
  • „Das pseudoschizophrenie Syndrom“
  • „Биогени амини у експерименталној и клиничкој миотонији“ (с П. Штерном)
  • „Health Protection in Adolescence“
  • „Strokes and the Weather“

Сведочанство из Логора Јасеновац:

  • „Ради ти, дијете, свој посао!“, објављено у[10]:
    • „Да се не заборави“, Сарајево, „Веселин Маслеша“ (1961)
    • „Отпор у жицама сећање заточеника“ 1, Београд ВИЗ (1969)
    • „Поруке“, 1 (4.7.1970)
    • „Ослобођење“ (1971)
    • „Ријечи које нису заклане, свједочанства преживјелих заточеника Логора Јасеновац“, књига I, у издању Спомен-подручја Јасеновац (1973)
    • „Catena mundi“, I Београд-Краљево(1992)

Извори уреди

  1. ^ а б в г д ђ е ж Лексикон 2016, стр. 19.
  2. ^ а б в г д ђ Споменица 2011, стр. 344.
  3. ^ а б в г д ђ е Јерговић & 1. 6. 2014.
  4. ^ а б Машић 2006, стр. 89.
  5. ^ а б Рамадановић 1981.
  6. ^ Косовац 1981.
  7. ^ а б в Машић 2006, стр. 90.
  8. ^ а б в г д Споменица 2011, стр. 345.
  9. ^ Просвјета & 1902 - 1949.
  10. ^ Мирковић 2005, стр. 511.

Литература уреди