Хир (Вермахт)

копнени огранак Војске Немачке (1935—1945)
(преусмерено са Немачка армија (Вермахт))

Хир, Немачка армија или само Армија (нем. Heer, дословно „армија”) — копнена војска Вермахта,[а] оружаних снага Нацистичке Немачке, од 1935. до 1945. године.[2] Током Другог светског рата, око 13,6 милиона војника служило је у Немачкој армији.

Хир
Немачка армија
нем. Heer
Balkenkreuz.svg
Balkenkreuz, стилизована верзија гвозвеног крста био је амблем Хира
Постојање1935—1945.
Укидање1946.
Земља Нацистичка Немачка
Типкопнене снаге
Величинаукупно служило: 13.600.000 војника[1]
ДеоВермахта
Гарнизон (седиште)Мејбах I, Винсдорф
МотоGott mit uns („Бог с нама”)
БојеFeldgrau (зеленкасто сива)
Ангажовање
Команданти
Врховни командантАдолф Хитлер
Значајни
команданти
Валтер фон Браухич
Ерих фон Манштајн
Ервин Ромел
Фридрих Паулус
Херман Хот
Герд фон Рундштет
Федор фон Бок
Евалд фон Клајст
Хајнц Гудеријан
Инсигније
Ознаке на шлемовима ХираInsignias casco.svg
Застава јединица ХираHeeresfahne Infanterie.svg

Само 17 месеци након што је Адолф Хитлер најавио програм поновног немачког наоружавања 1935, тиме кршећи одредбе Версајског мира из 1919, Хир је достигао свој жељени циљ у оснивању 36 дивизија. Током јесени 1937, основана су још два корпуса, а годину дана касније настала су четири додатна корпуса укључујући и нових пет дивизија које су припадале Аустријским оружаним снагама након извршеног Аншлуса у марту.[3]

Захваљујући новом начину ратовања познатом као блицкриг, немачка војска је долазила до брзих и ефикасних победа у почетним годинама Другог светског рата.[4]

Хир је такође водио „рат до истребљења” на Источном фронту и био је одговаран за мноштво ратних злочина заједно с Вафен-СС-ом и Алгемајне-СС-ом.

Наоружање и опремаУреди

НапоменеУреди

  1. ^ Иако се „Вермахт” често (нетачно) користи као назив само за копнене снаге Трећег рајха, он обухвата и Кригсмарине (немачку морнарицу) и Луфтвафе (немачке ваздушне снаге).

РеференцеУреди

  1. ^ Overmans 2000, стр. 257.
  2. ^ Large 1996, стр. 25.
  3. ^ Haskew 2011, стр. 28.
  4. ^ Haskew 2011, стр. 61–62.

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди