Немачка конфедерација

Немачки савез (нем. Deutscher Bund) била је конфедерација немачких држава[1] образована на Бечком конгресу (1815) на основу Савезног документа (нем. Bundesakte) од 8. јуна 1815.[2] У Немачки савез је ушло 35 немачких државица и слободни градови Либек, Бремен, Франкфурт на Мајни и Хамбург. По Фридриху Енгелсу, државице укључене својим територијама у Немачки савез биле су под диктатуром Аустрије и Прусије, две највеће државе чланице, које су једна другој оспоравале превласт у конфедерацији, што је довело до аустро-пруског рата и распуштања Савеза 24. августа 1866.[3]

Немачка конфедерација
Deutscher Bund
Немачка конфедерација
Немачка конфедерација
Географија
Континент Европа
Главни град Франкфурт
Историја
Постојање  
 — Оснивање 1815.
 — Укидање 1866.
 — Статус бивша држава
Догађаји  
 — Оснивање 8. јун 1815.

Конфедерација је била ослабљена ривалством између Пруске краљевине и Аустријског царства, и немогућношћу више њених чланова да направе компромис. Немачке револуције 1848–49, мотивисане либералним, демократским, социјалистичким и националистичким осећањима, покушале су да трансформишу Конфедерацију у јединствену немачку савезну државу са либералним уставом (често званим Уставом из Франкфурта). Владајуће тело конфедерације, Конфедеративни савет, распуштено је 12. јула 1848. године, али је поново успостављено 1850. године након што су револуцију сломиле Аустрија, Пруска и друге државе.[4]

ИсторијаУреди

Немачка конфедерација (18151866) је имала мирнији политички живот од Светог римског царства, мада је своје постојање окончала ратом. Настанак ове конфедерације везује се за Бечки конгрес на коме су донете одлуке да се не успоставља старо царство на тлу Немачке, већ да сваки од политичких субјеката добије пун суверенитет. Број држава и државица је из војних или политичких разлога спао на око тридесет. У конфедерацију улази Аустрија а из ње је издвојена осамостаљена Белгија. Конфедерација је успостављена као веза и спој ових немачких територија.[5]

Надлежности конфедерације су биле мале. Политички субјекти су се обавезали на заједничку одбрану и одржавали су известан број заједничких тврђава. Било је предвиђено и да се у случају рата формирају одређени заједнички војни контингенти. То се десило само једном током рата са Данском око Шлезвиг-Холштајна.

Заједнички орган је била Диета, која се састајала у Франкфурту под номиналним председништвом аустријског цара који је још носио царску титулу, изведену из статуса у старој Немачкој. Закони које је Диета доносила били су углавном везани за одбрану. Мешање у унутрашње послове држава-чланица нити је било остварљиво, нити се покушавало. Ову конфедерацију је донекле одржавала и царинска унија (Zollverein) која је настала 1834. године на иницијативу Пруске.

Најбурнији моменат овог одбрамбено-економског савеза била је револуција 1848. године када су делегати у Франкфурту, у националном заносу, планирали преображај конфедерације у ново, либерално-грађанско немачко царство. Тај покрет, током кога је иначе настала данашња немачка застава, угушен је од стране пруског краља који је имао другачије планове за уједињење Немачке.[4]

Управо остваривање тих планова довешће до краја конфедерације. Борећи се за превласт у немачком свету Пруска и Аустрија ће 1866. године заратити, што ће означити и крај конфедерације. После пруске победе, настаће Севернонемачки савез, под пруском доминацијом, који ће послужити као непосредни увод за коначно уједињење Немачке пет година касније.

Показало се да циљ ове конфедерације није ни био постизање неког чвршћег јединства преко усаглашавања интереса. Желело се да се продужи нека традиција заједничке немачке државе, а да се притом не мења фактичко стање које је карактерисала независност конституенса. Разлози су били историјски и привредни јер је несметана трговина између земаља-чланица била је од великог значаја, посебно за грађанску класу у успону.[6]

ОрганизацијаУреди

 
Немачка конфедерација 1820. Аустријско царство и Пруска су делом и у саставу Немачке конфедерације

Циљ Немачког савеза, како је дефинисано у члану 2. Савезног документа, био је да се обезбеди унутрашња и спољна безбедност и независност појединих немачких држава, које су имале потпуни суверенитет у својим унутрашњим пословима. Образована је Савезна скупштина (нем. Bundestag) са седиштем у Франкфурту на Мајни, која није била парламент државе, већ дипломатска конференција, чији су делегати били представници немачких владара. Скупштини је председавао представник Аустрије. На Пленуму скупштине, од укупно 70 гласова, Аустрија, Прусија, Баварска, Саксонија, Хановер и Виртемберг имали су по 4 гласа, Баден, Хесен, Луксембург, Холштајн и Лимбург по 3, а остали по 1 глас. За обављање текућих послова састајала се Мала скупштина, у којој је ових 11 већих држава имало по 1 глас, а остале 6 (укупно 17 гласова). [3]

НедостациУреди

Одлуке Савезне Скупштине нису биле обавезне за државе чланице, па она није имала ни извршну, ни законодавну власт. Спољну политику Немачког савеза заступале су, углавном, Аустрија и Прусија. Планови о заједничкој војсци пропали су због узајамног неповерења. Војска Немачког савеза није никада јединствено наступила на бојишту. У немачко-данском рату 1848-1850. делови савезне војске употребљени су у Шлезвиг-Холштајну. 1859. мобилисана су 4 савезна корпуса за помоћ Аустрији у Италији, али нису употребљени. У немачко-данском рату 1864. учествовале су само аустријске и пруске снаге. Најзад, у пруско-аустријском рату 1866. Савезна скупштина је на предлог Аустрије, већином гласова решила да се снаге Немачког савеза мобилишу против Прусије, али се то није остварило јер се Савез распао.[3]

РаспадУреди

У првој половини 19. века талас револуционарних покрета захватио је и државе Немачког савеза, који је, као оруђе Свете Алијансе, послужио у борби против револуционарних покрета у немачким државама. Борба између Прусије и Аустрије у оквиру Немачког савеза за превласт у Немачкој временом се заоштравала. Под вођством Прусије формиран је 1833. од 18 држава (без Аустрије) царински савез који је постао економска основа за будуће уједињење Немачке 1871. По Фридриху Енгелсу, тај успех Прусије привукао је на њену страну сву буржоазију малих и средњих немачких држава.[3]

После мартовске револуције 1848. распуштена је 28. јуна Савезна скупштина, али је већ 29. новембра 1850. у Оломуцу посредством Русије, обновљен Немачки савез под супремацијом Аустрије. Савезна скупштина је у вези са сукобом око Шлезвиг-Холштајна на предлог Аустрије 14. јуна 1866. искључила већином гласова Прусију из Немачког савеза. Савезна скупштина се 14. јула преселила у Аугсбург, где је 24. августа одржала последњу седницу.[3]

После победе Пруске над Аустријом 1866. основан је Севернонемачки савез.[3]

РеференцеУреди

  1. ^ The German Confederation did not include German-speaking lands in the eastern portion of the Kingdom of Prussia (East Prussia and parts of West Prussia and Posen), the German-speaking cantons of Switzerland (including a third of majority francophone Fribourg and Valais), Alsace and a north-eastern strip of Lorraine in France, and southern portions of Schleswig (Kingdom of Denmark).
  2. ^ „German Confederation”. Encyclopædia Britannica. 
  3. ^ а б в г д ђ Никола Гажевић, Војна енциклопедија (књига 6), Војноиздавачки завод, Београд (1973), стр. 47-48.
  4. ^ а б Deutsche Geschichte 1848/49, Meyers Konversationslexikon 1885–1892
  5. ^ „German Confederation”. Encyclopædia Britannica. 
  6. ^ Lee, Loyd E. (1985). „The German Confederation and the Consolidation of State Power in the South German States, 1815–1848”. Consortium on Revolutionary Europe, 1750–1850: Proceedings. 15: 332—346. ISSN 0093-2574. 

ЛитератураУреди

  • Westermann, Großer Atlas zur Weltgeschichte (in German, detailed maps)
  • WorldStatesmen- here Germany; also links to a map on rootsweb.com
  • Barrington Moore, Jr. 1993 [1966]. Social Origins of Dictatorship and Democracy. Boston: Beacon Press.
  • Blackbourn, David. The Long Nineteenth Century: A History of Germany, 1780–1918 (1998) excerpt and text search
  • Blackbourn, David, and Geoff Eley. The Peculiarities of German History: Bourgeois Society and Politics in Nineteenth-Century Germany (1984) online edition
  • Brose, Eric Dorn. German History, 1789–1871: From the Holy Roman Empire to the Bismarckian Reich. (1997) online edition
  • Evans, Richard J., and W. R. Lee, eds. The German Peasantry: Conflict and Community from the Eighteenth to the Twentieth Centuries (1986)
  • Nipperdey, Thomas. Germany from Napoleon to Bismarck (1996), very dense coverage of every aspect of German society, economy and government
  • Pflanze, Otto. Bismarck and the Development of Germany, Vol. 1: The Period of Unification, 1815-1871 (1971)
  • Ramm, Agatha. Germany, 1789–1919 (1967)
  • Sagarra, Eda (1977). A Social History of Germany: 1648–1914. New York: Holmes & Meier. стр. 37–55, 183–202. ISBN 0841903328. 
  • Sagarra, Eda. Introduction to Nineteenth Century Germany (1980)
  • Sheehan, James J. German History, 1770–1866 (1993), 969pp; the major survey in English
  • Werner, George S. (1977). Bavaria in the German Confederation 1820–1848. 
  • Wolf D. Gruner (2010). Der Deutsche Bund: 1815–1866. C.H. Beck. München. ISBN 978-3-406-58795-5. 
  • Werner Frotscher; Bodo Pieroth (2013). Verfassungsgeschichte. 12., überarbeitete Auflage, C.H. Beck. München. ISBN 978-3-406-65302-5. 
  • Jürgen Müller (2001). Deutscher Bund und deutsche Nation 1848–1866. Vandenhoeck & Ruprecht, Göttingen 2005. (zugl. Habilitationsschrift Johann Wolfgang Goethe-Universität. Frankfurt am Mai. ISBN 978-3-525-36064-4. 
  • Jürgen Angelow (2003). Der Deutsche Bund. Wissenschaftliche Buchgesellschaft. Darmstadt. ISBN 978-3-534-15152-3. 
  • Jochen Lengemann (2000). Das Deutsche Parlament (Erfurter Unionsparlament) von 1850. Ein Handbuch: Mitglieder, Amtsträger, Lebensdaten, Fraktionen. Urban & Fischer. München. ISBN 978-3-437-31128-4. 
  • Harm-Hinrich Brandt (1999). Deutsche Geschichte 1850–1870 – Entscheidung über die Nation. Kohlhammer. Stuttgart. ISBN 978-3-17-009412-3. 
  • Thomas Nipperdey (1998). Deutsche Geschichte 1800–1866. Bürgerwelt und starker Staat. C.H. Beck. München. ISBN 978-3-406-44038-0. 
  • Jürgen Angelow (1996). Von Wien nach Königgrätz – Die Sicherheitspolitik des Deutschen Bundes im europäischen Gleichgewicht 1815–1866. Oldenbourg. München. ISBN 978-3-486-56143-2. 
  • Wolfram Siemann (1995). Vom Staatenbund zum Nationalstaat. Deutschland 1807–1871. C.H. Beck. München. ISBN 978-3-406-30819-2. 
  • Toni Pierenkemper. Gewerbe und Industrie im 19. und 20. Jahrhundert. Oldenbourg, München 1994. ISBN 978-3-486-55015-3. 
  • Peter Burg (1993). Der Wiener Kongress: der Deutsche Bund im europäischen Staatensystem. 3. Auflage, dtv. München. ISBN 978-3-423-04501-8. 
  • Wolfram Siemann (1990). Gesellschaft im Aufbruch. Deutschland 1849–1871. Suhrkamp. Frankfurt am Main. ISBN 978-3-518-11537-4. 

Спољашње везеУреди