Ненад Ракочевић
Ненад Ракочевић (Горња Штитарица, код Мојковца, 1915 – Мрежица, код Билеће, јун 1943) био је учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
| ненад ракочевић | |
|---|---|
 Ненад Ракочевић | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1915. |
| Место рођења | Горња Штитарица, код Мојковца, Краљевина Црна Гора |
| Датум смрти | јун 1943. |
| Место смрти | Мрежица, код Билеће, НДХ |
| Деловање | |
| Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба |
| Служба | НОВ и ПО Југославије |
| Херој | |
| Народни херој од | 20. децембра 1951. |
Биографија уреди
Родио се у селу Горња Штитарица, код Мојковца у сељачкој породици. Отац му је погинуо почетком Првог светског рата 1914. године, а Ненад се родио након тога. Основну школу је завршио у родном месту са одличним успехом. Због лоше материјалне ситуације није могао да настави школовање. Постао је члан КПЈ 1938. године. Учествовао је у свим партијским акцијама у Штитарицама. Нарочито је био активан на изборима 1935. и 1938. године.[1]
Уочи рата налазио се у Колашину у артиљеирјском дивизиону, а капитулацију је дочекао на албанској граници. У устанку 13. јула се истакао у борби код Врлоступа као водник вода у чијем саставу су се налазили борци села Штитарице и Сјерогошта. Од јула до новембра био је командир вода и чете, а до маја 1942. године командант Пољског партизанског одреда који је касније назван „Алекса Ђилас Бећо”. Учествује у ослобађању Колашина и у још неколико борби против окупатора и четника на подручју среза колашинског и бјелопољског. У свим борбама истакао се великом храброшћу. Касније прелази за комесара Комског партизанског одреда.[1]
Одлуком војнополитичког руководства крајем маја 1942. године враћен је на партијски рад у позадину. У септембру 1942. је постао члан Среског комитета КПЈ за Колашин. Приликом продора групе дивизија Врховног штаба у мају 1943. године у Црну Гору, ступа у Четврту пролетерску црногорску бригаду. Његова јединица напушта Црну Гору и учествује у бици на Сутјесци. У борби у селу Мрежице у јуну 1943. тешко је рањен и после неколико дана подлегао је ранама.[2]
Указом Президијума Народне скупштине ФНР Југославије, 20. децембра 1951. године, проглашен је за народног хероја.[3]
Референце уреди
- ^ а б Народни хероји Југославије 1982, стр. 159.
- ^ Народни хероји Југославије 1982, стр. 159-160.
- ^ Народни хероји Југославије 1982, стр. 160.
Литература уреди
- Народни хероји Југославије том II. Београд: Народна књига. 1982.
