Википедија

Ненад Чанак

српски политичар
Уколико сте тражили кошаркаша, погледајте чланак Ненад Чанак (кошаркаш).

Ненад Чанак (Панчево, 2. новембар 1959) српски је политичар. Садашњи је покрајински посланик у Скупштини АП Војводине и бивши народни посланик у Народној скупштини Републике Србије. Такође, био је председник Скупштине АП Војводине од 2000. до 2004. године и председник Лиге социјалдемократа Војводине од њеног оснивања 1990. до 2022. године.

Ненад Чанак
Чанак 2012.
Лични подаци
Пуно имеНенад Чанак
Датум рођења(1959-11-02)2. новембар 1959. (63 год.)
Место рођењаПанчево, ФНР Југославија
ПребивалиштеНови Сад
ДржављанствоРепублика Србија
НародностСрбин[1]
ПореклоЛички Србин
Религијаправославац
УниверзитетЕкономски факултет у Суботици
ПрофесијаЕкономиста и политичар
Породица
ДецаМилан
РодитељиМилан Чанак
Босиљка Чанак
Политичка каријера
Политичка
странка		Лига социјалдемократа Војводине (од 1990)
Савез комуниста Југославије (1977—1990)
Тренутна функција
Функцију обавља од 31. јул 2020.
Избори21. јун 2020.
Председник владеИгор Мировић
Председник Покрајинске скупштине АП Војводине
24. октобар 2000. — 2004.
Председник владеЂорђе Ђукић
ПретходникЖиворад Смиљанић
НаследникБојан Костреш

Биографија Уреди

 
Говор Ненада Чанка

Порекло породице Чанак води из Зрмања тј. из Лике. Прадеда Ненада Чанка у Војводину је дошао након 1918. године.[2][3] Док је отац, Милан професор универзитета (биолог) био је градоначелник Новог Сада и члан Председништва САП Војводине, а мајка Босиљка професор Универзитета у Новом Саду.

Гимназију „Јован Јовановић Змај“ и Средњу музичку школу завршио је у Новом Саду, а Економски факултет у Суботици.

Почео је као професионални музичар – флаутиста, свирајући по кафанама.[4] Касније се запослио у Нафтагас промету, у области спољне трговине, 80-их година 20. века. Поред редовних послова радног места, Чанак је био и члан Комисије за решавање стамбених питања у ОУР-у Спољне трговине. После тога, током деведесетих, радио је у YUTEL-у. Специјализовао је на кратком курсу у Крању 1989. године микрорачунарске мреже и глобални маркетинг.

Политичка и јавна каријера Уреди

Чанак је 1990. године основао Лигу социјалдемократа Војводине. Током рата у Хрватској, Чанак је био мобилисан у ЈНА и учествовао је у бици за Вуковар.[5]

На парламентарним изборима 1997. године био је изабран за посланика у Народној скупштини Републике Србије на листи Коалиције Војводина. Доживео је тешку саобраћајну несрећу 13. маја 2000. године када је пао са мотора и задобио повреде кука и прелом бутне кости.

Током 1999. залагао се и промовисао је програм Република Војводина.[6]

У периоду од 2000. до 2004. године био је председник Скупштине АП Војводине. Пре тога је био посланик у Већу република Скупштине Савезне Републике Југославије и Државне заједнице Србије и Црне Горе. Незадовољан чињеницом да је Управни одбор Радио-телевизије Србије именовао кандидата ког нису предложиле војвођанске партије, Чанак је упао у регионално представништво РТС-а у Новом Саду и разбио таблу са њеним ознакама.[7]

Током 2005. основао је покрет „5. октобар“ са Весном Пешић, Владаном Батићем и Дејаном Булатовићем, а блиско сарађује и са Чедомиром Јовановићем са којим дели став да је Косово и Метохија фактички независно од Србије и да ће врло брзо доћи до осамостаљења Косова и Метохије. Са овим политичарима је водио кампању против усвајања новог устава Србије током октобра 2006.

На парламентарним изборима у Србији 2007., Лига социјалдемократа Војводине је била у коалицији са Либерално-демократском партијом и добила је 4 мандата, а Чанак је изабран за народног посланика.

Чанак и Јовановић су учествовали на маршу антифашиста 7. октобра 2007. у Новом Саду, који је био одговор на забрањени скуп неонацистичке организације Национални строј.

Учествовао у ријалити серијалу Велики Брат VIP All Stars 2009, који се емитовао на Телевизији Пинк.

Често у својим изјавама говори о неопходној денацификацији Србије, као и да је Србија клерикализована и фашизована.[8]

Године 2015. додељен му је Орден црногорске заставе првог реда.[9]

Године 2020. и 2021. јавно је подржао Демократску партију социјалиста Мила Ђукановића пред свеопште изборе у Црној Гори и локалне изборе у Никшићу. Он је такође потписао Апел 88 против наводнога мешања српских власти у црногорске изборе.[10]

Контроверзе Уреди

 
Немачки уметник Хуберт Ланцингер је 1938. године симболично приказао Адолфа Хитлера као коњаника у оклопу. Овај портрет је копиран са ликом Ненада Чанка који се налазио у канцеларији Ненада Чанка у седишту ЛСВ-а у Новом Саду.

Критичари Чанку замерају сарадњу са Ненадом Опачићем, приликом организовања вишемесечних антирежимских демонстрација у Новом Саду 1999. године.[11][12] који је осуђен као главни организатор продаје дроге у Новом Саду, повезан са Земунским кланом.[11][13][14] Чанак је те наводе демантовао, тврдећи да је Опачића познавао само у својству организатора обезбеђења опозиционих митинга 1999.[15]

Чанак је 4. децембра 2002. године присуствовао концерту контроверзног назива "Сријем Хрватској" у дворани Ватрослав Лисински у Загребу, а Мато Јурић, председник „Удруге протјераних Хрвата из Сријема, Бачке и Баната”, затражио је од присутних да поздраве Ненада Чанка, јер је Чанак: "У оним тешким временима прогона Хрвата штитио хрватски народ у Војводини“.[16] Назив ове манифестације је изазвао реакцију код одређених група људи, а Српска радикална странка је искористила овај догађај у предизборној кампањи за председника Србије 2008.[17]

Марија Васић, бивша супруга га је оптужила да јој је путем својих веза у органима власти отео сина.[18][19]

Оптужен је 2012. године за наношење тешких телесних повреда Павлу Лешановићу у Новом Саду испред кафане „Тако је суђено“. На самом суђењу правио је инциденте, претио суду и реметио нормални ток суђења. На крају уз своје мафијашко-политичке везе бива ослобођен оптужби.[20][21][22][23]

Српска православна црква је повремено мета напада Ненада Чанка, па ју је оптужио за нарушавање војвођанске културе, градњом цркава с куполама, иако су Срби у Војводини у време владавине Аустроугарске морали градити цркве у барокном стилу, да би их се лакше касније поунијатило. Сматра да је СПЦ у Црној Гори 1918. отела храмове Црногорској цркви и да их треба вратити држави Црној Гори.[24] Током 2020. године у јеку пандемије корона вируса оптужио је СПЦ да чини акт биотероризма и подрива стабилност његове земље. Црква му је одговорила да су то два парадокса: бити антитеиста заинтересован за деловање Цркве и бити сецесиониста, забринут за стабилност своје земље.[25]

Књиге Уреди

  • „Ратови тек долазе“ (1993)
  • „Пет година самоће“ (1995)
  • „Године расплета“ (1996)
  • „Луна“ (1998)
  • „Као и сва равница“ (2002)

Референце Уреди

  1. ^ „Radio 021 Čanak:Izjasnio sam se kao Srbin”. Архивирано из оригинала 12. 02. 2015. г. Приступљено 11. 02. 2015. 
  2. ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 19. 09. 2020. г. Приступљено 19. 02. 2020. 
  3. ^ https://www.biografija.org/politika/nenad-canak/
  4. ^ „Lik i delo”. Vreme.com. Архивирано из оригинала 06. 06. 2011. г. Приступљено 10. 11. 2010. 
  5. ^ Harden, Blaine (27. 11. 1991). „Serbian Toughs Harass Republic's Antiwar Activists” (на језику: енглески). Вашингтон пост. Приступљено 23. 3. 2023. 
  6. ^ Програм Војводина Република http://lsv.rs/o-nama/dokumenti/vojvodina-republika-put-mira-razvoja-i-stabilnosti-107/
  7. ^ „Serbia: Vojvodina Backlash - IWPR Institute for War & Peace Reporting”. Iwpr.net. Архивирано из оригинала 10. 07. 2020. г. Приступљено 10. 11. 2010. 
  8. ^ Прича још није завршена („Данас“, 26-27. август 2006)
  9. ^ „Orden za DPS laskavca”. vijesti.me (на језику: српски). Приступљено 2021-09-10. 
  10. ^ „Helsinški odbor za ljudska prava: Srbija strateg nemira u Crnoj Gori”. N1 (на језику: српски). 2019-12-30. Приступљено 2021-03-14. 
  11. ^ а б „Опачић хвалио Спасојевића и Легију као хероје промена”. Архивирано из оригинала 6. 5. 2008. г. Приступљено 6. 5. 2008. 
  12. ^ „Коштуница се 57 пута тајно састајао са Марковићем”. Архивирано из оригинала 6. 5. 2008. г. Приступљено 6. 5. 2008. 
  13. ^ „Опачић је био наш саборац”. Архивирано из оригинала 13. 5. 2008. г. Приступљено 13. 5. 2008. 
  14. ^ Прљави капитал
  15. ^ Pisma Luciliju, Приступљено 5. 4. 2013.
  16. ^ “” (4. 12. 2002). „Ненад Чанак на концерту ''"Сријем Хрватској"''”. Youtube.com. Приступљено 10. 11. 2010. 
  17. ^ Радикално на културу (Радио 021, 30. јануар 2008)
  18. ^ Press Online :: Marija Vasić, bivša supruga lidera LSV-a: Čanak mi oteo dete! Архивирано на сајту Wayback Machine (3. август 2021), Приступљено 5. 4. 2013.
  19. ^ Press Online :: Nenad Čanak: Novinaru Pressa, sklonite se odmah od mene! Архивирано на сајту Wayback Machine (5. март 2021), Приступљено 5. 4. 2013.
  20. ^ Извор: Интернет новине "Еспресо", Изјава Павла Лешановића
  21. ^ Извор: Дневне новине "021", Чанак признао да је тукао Лешановића
  22. ^ Извор: Дневне новине "Блиц", Инцидент у судници, Чанак викао и ударао штапом, ускочила и судска стража
  23. ^ Извор: Дневне новине "Дневник", Чанак ослобођен оптужби за тучу
  24. ^ Čanak o crkvama SPC: Crnoj Gori vratiti sve oteto 1918. 
  25. ^ Илић, Живко (2020). Подривање државне стабилности није у природи Цркве. Београд: СПЦ. стр. 15. Архивирано из оригинала 23. 06. 2020. г. Приступљено 20. 06. 2020. 

Спољашње везе Уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ненад_Чанак&oldid=26117335”