Нервно ткиво је врста ткива која обезбеђује реакције организма на промене у спољашњој средини у којој организам живи и промене у бројним срединама унутар организма. Функција овог ткива је комуникација организма са спољашњом средином, и комуникација између делова организма, тако да ово ткиво у ствари има улогу да прима информације и да их спроводи до различитих делова тела. Добијене информације, нервни систем доводи у везу, комбинује и обезбеђује одговарајући одговор на њих.

Нервно ткиво
Пример нервног ткива
Ћелија нервног ткива
Идентификатори
MeSHD009417
Анатомска терминологија

Нервно ткиво je главна компонента ткива нервног система. Нервни систем регулише и контролише телесне функције и активности. Он се састоји од два дела: централног нервног система (ЦНС) који се састоји од мозга и кичмене мождине, и периферног нервног система (ПНС) који се састоји од гранања периферних нерава. Састоји се од неурона, такође познатих као нервне ћелије, које примају и преносе импулсе, и неуроглија, такође познатих као глијалне ћелије или глија, које помажу у ширењу нервног импулса, као и обезбеђују хранљиве материје неуронима.[1]

Неурони и глијске ћелије уреди

 
Пирамидални неурон хипокампуса

Нервно ткиво се састоји из две групе ћелија:

  • основних ћелија, нервних ћелија (неурона), врпчастих ћелија које преносе информацију, и
  • пратећих ћелија глије (гр. glia= лепак), изграђена од неколико врста разгранатих ћелија које потпомажу неуронима у обављању функције и исхрањују их.

Нервна ћелија уреди

Неурон је високоспецијализована ћелија која има :

  • карактеристичан облик
  • способност примања, преношења и стварања нервног импулса
  • способност образовања синапси преко којих се врши пренос нервног импулса са једне нервне ћелије на другу или на ћелију ефекторног органа
  • способност стварања неуротрансмитера.

Нервне ћелије имају тело (перикарион) са кога полазе две врсте цитоплазматских наставака помоћу којих су обавештене како о промени у спољашњој средини тако и томе како на ту промену треба да одреагују :

  • дендрите који допиру до различитих органа; примају и преносе надражаје којима се виши центри у нервном систему обавештавају о дешавањима у спољашњој и унутрашњој средини;
  • аксони који допиру до мишића (глатких или попречно-пругастих).

Синапсе уреди

 
Шема хемијске синапсе: А - пресинаптички неурон, Б - синаптичка пукотина, Ц - постсинаптички неурон

Синпсе представљају додирна места аксона једног неурона са аксоном, дендритом или телом другог неурона. Свака синапса се састоји од:

Синапсе могу бити:

Хемијска синапса образована између моторног неурона и попречно-пригасте мишићне ћелије назива се моторна плоча или нервно-мишићна синапса.

Глијалне ћелије уреди

 
Астроцити

Пратеће ћелије, ћелије неуроглије називају се још и потпорне ћелије јер се пореде са ћелијама везивног ткива. Међусобно се разликују зависно од тога коме делу нервног система припадају, централном или периферном, као и по ембрионалном пореклу.

Потпорне ћелије ЦНС-а називају се заједнички неуроглија и припадају им:

Глијске ћелије ПНС су:

Подела нервног ткива уреди

Нервно ткиво чини морфолошку основу нервног система. Према хисто-анатомском и физиолошком гледишту могуће је разликовати:

Хистолошке структуре ЦНС-а уреди

У ЦНС-у долази до удруживања нервних ћелија и ћелије неуроглије са елементима везивног ткива у сиву и белу масу, а површина овог дела нервног система покривена је можданим овојницама.

Мождане овојнице (можданице) су везивни омотачи изграђени од растреситог и густог везивног ткива који покривају површину ЦНС-а и имају заштитну и метаболичку улогу. Код сисара постоје три можданице:

  • тврда можданица (dura mater);
  • паучинаста можданица(arachnoidea)
  • мека можданица (pia mater)

Сива и бела маса ЦНС-а

Сиву масу ЦНС-а граде тела нервних ћелија, дендрити и одређене глијске ћелије, док се бела маса одликује аксонима којима су придодате одређене глијске ћелије. Разлике постоје и у положају који заузимају у ЦНС-у. У свим анатомским деловима мозга сива маса заузима површински положај и назива се кора (cortex), док се бела налази испод ње. У продуженој и кичменој мождини то није случај већ је сива маса у облику латиничног слова Х, а бела се налази око ње.

Неурони који граде кору мозга су међусобно веома различити како по функцијама тако и по морфолошким особинама (облику, величини) и распоређене су у слојевима. Иако распоређене у слојевима све ове ћелије су међусобно повезане преко наставака, дендрита и аксона.

Крвно-мождана баријера

За ефикасно функционисање ЦНС-а неопходна је стабилна унутрашња средина коју обезбеђује крвно-мождана (хемато-енцефалитична) баријера. Она се остварује на три нивоа:

  • функционалном, особином ендотелских ћелија капилара мозга да спрече кретање молекула између артеријске крви и неурона;
  • морфолошком, ендотелске ћелије су у директном контакту са глијалним ћелијама;
  • биохемијском, у крвним судовима мозга је присутна велика количина ензима који разлажу неуротрансмитере и тако спречавају да они из крви пређу у мождано ткиво.

Ова баријера не постоји код новорођенчади већ се образује у току прве године живота што се временски пиклапа са појавом глијалних ћелија.

Хистолошке структуре ПНС-а уреди

Нервне ћелије ПНС-а организоване су у две врсте структура нерве и ганглије и успостављају везе између нервног система и осталих делова организма.

Нерви

Нерви су снопови нервних влакана (аксона) обавијени везивним омотачима. Хистолошки посматрано нерви се састоје од:

  • мијелинизираних или немијелинизираних аксона
  • Шванових ћелија
  • амфицита
  • структурних компоненти везивног ткива: фибробласта и колагених влакана
  • придружених капилара.

Мијелизирана влакна (бела влакна) састоје се од једног аксона окруженог мијелинским омотачем, док су немијелизована (сива) влакна изграђена од неколико аксона уметнутих у цитоплазму Шванове ћелије. Мијелински омотач у ЦНС стварају олигодендроцити, а у ПНС-у Шванове ћелије.

Компоненте везивног ткива образују троструке омотаче:

Ганглије

Ганглије су изграђене од тела неурона, почетних делова аксона и свих осталих пратећих ћелија и ћелија других ткива које су већ наведена као важеће за нерве. Обавијене су троструким омотачима као и нерви.

Посматрано анатомско-функционално ганглије могу бити:

  • спиналне
  • вегетативне (ганглије аутономног система).

Хистогенеза нервног ткива уреди

Целокупно нервно ткиво човека потиче од дела ектодерма који се назива неуроектодерм који првобитно у облику плоче процесом неурулације постаје нервна цев од које потиче већи део нервног ткива:

  • од главених две трећине постаће мозак;
  • од каудалне трећине настаје кичмена мождина;
  • од нервног канала (шупљине нервне цеви) настаће мождане коморе и централни канал кичмене мождине;
  • од неуроепителних ћелија које задржавају способност деобе и дају две основне врсте ћелија:

Функција уреди

 
Мијелинизовани аксони (десно) проводе импулс брже од немијелинизираних аксона.

Функција нервног ткива је да формира комуникациону мрежу нервног система проводећи електричне сигнале кроз ткиво.[2] У ЦНС-у, сива материја, која садржи синапсе, важна је за обраду информација. Бела материја, која садржи мијелинизоване аксоне, повезује и олакшава нервни импулс између области сиве материје у ЦНС.[3] У ПНС-у, ганглијско ткиво, које садржи ћелијска тела и дендрите, садржи релејне тачке за импулсе нервног ткива. Нервно ткиво, које садржи снопове мијелинизованих аксона, носи нервне импулсе акционог потенцијала.[4]

Клинички значај уреди

Неоплазме (тумори) у нервном ткиву укључују:[5][6][7][8]

Глиоматоза церебри, олигоастроцитом, папилома хороидног плексуса, епендимома, астроцитом (пилоцитни астроцитом, мултиформни глиобластом), дисембриопластични неуроепителни тумор, олигодендроглиом, медулобластектодерни тумор, примитивни тумор
Ганглионеурома, неуробластом, атипични тератоидни рабдоидни тумор, ретинобластом, естезионеуробластом
Неурофиброма (неурофибросарком, неурофиброматоза), шваном, неурином, акустична неурома, неурома

Референце уреди

  1. ^ „Nervous Tissue | SEER Training”. training.seer.cancer.gov. Приступљено 5. 2. 2020. 
  2. ^ „Nervous Tissue”. Sidwell School. Архивирано из оригинала 12. 6. 2016. г. Приступљено 27. 1. 2015. 
  3. ^ Robertson, Sally (новембар 2010). „What is Grey Matter”. News Medical. AZo Network. Приступљено 30. 1. 2015. 
  4. ^ „Neurons and Support Cells”. SIU Med. Southern Illinois University School of Medicine. Приступљено 31. 1. 2015. 
  5. ^ Birbrair A, Zhang T, Wang ZM, Messi ML, Olson JD, Mintz A, Delbono O (јул 2014). „Type-2 pericytes participate in normal and tumoral angiogenesis”. Am. J. Physiol., Cell Physiol. 307 (1): C25—38. PMC 4080181 . PMID 24788248. doi:10.1152/ajpcell.00084.2014. 
  6. ^ Cooper GM (1992). Elements of human cancer. Boston: Jones and Bartlett Publishers. стр. 16. ISBN 978-0-86720-191-8. 
  7. ^ Taylor, Elizabeth J. (2000). Dorland's Illustrated medical dictionary. (29th изд.). Philadelphia: Saunders. стр. 1184. ISBN 978-0721662541. 
  8. ^ Stedman's medical dictionary  (28th изд.). Philadelphia: Lippincott Williams & Wilkins. 2006. стр. Neoplasm. ISBN 978-0781733908. 
  9. ^ Mamelak AN, Jacoby DB (март 2007). „Targeted delivery of antitumoral therapy to glioma and other malignancies with synthetic chlorotoxin (TM-601)”. Expert Opinion on Drug Delivery. 4 (2): 175—86. PMID 17335414. S2CID 20356267. doi:10.1517/17425247.4.2.175. 
  10. ^ Goodenberger ML, Jenkins RB (децембар 2012). „Genetics of adult glioma”. Cancer Genetics. 205 (12): 613—21. PMID 23238284. doi:10.1016/j.cancergen.2012.10.009. 
  11. ^ Sadler, T (2006). Langman's medical embryology. (11th. изд.). Lippincott William & Wilkins. стр. 295—299. ISBN 9780781790697. 
  12. ^ „Spinal Cord Tumors -- Nerve Sheath Tumors (Schwannomas and Neurofibromas)”. Mayo Clinic. Приступљено 2007-08-06. 
  13. ^ Slomiany MG, Dai L, Bomar PA, Knackstedt TJ, Kranc DA, Tolliver L, Maria BL, Toole BP. Abrogating drug resistance in malignant peripheral nerve sheath tumors by disrupting hyaluronan-CD44 interactions with small hyaluronan oligosaccharides. Cancer Res. 2009; 69:4992–4998. [PubMed: 19470767]

Литература уреди

  • Guyton, Arthur C.; Hall, John E. (1999). Medicinska fiziologija. Beograd: Savremena administracija. ISBN 978-86-387-0778-2. 
  • Давидовић, Вукосава: Упоредна физиологија, ЗУНС, Београд, 2003.
  • Ћурчић, Б: Развиће животиња, Научна књига, Београд, 1990.
  • Маричек, Магдалена; Ћурчић, Б; Радовић, И: Специјална зоологија, Научна књига, Београд, 1996.
  • Милин Ј. и сарадници: Ембриологија, Универзитет у Новом Саду, 1997.
  • Пантић, В:Биологија ћелије, Универзитет у Београду, Београд, 1997.
  • Пантић, В: Ембриологија, Научна књига, Београд, 1989.
  • Петровић, В. М, Радојчић, Р, М: Упоредна физиологија (други део), ЗУНС, Београд, 1994.
  • Поповић С: Ембриологија човека, Дечје новине, Београд, 1990.
  • Трпинац, Д: Хистологија, Кућа штампе, Београд, 2001.
  • Шербан, М, Нада: Покретне и непокретне ћелије - увод у хистологију, Савремена администрација, Београд, 1995.
  • Tammela, Tuomas; Sage, Julien (2020). „Investigating Tumor Heterogeneity in Mouse Models”. Annual Review of Cancer Biology. 4 (1): 99—119. doi:10.1146/annurev-cancerbio-030419-033413 . 
  • Asashima M, Oinuma T, Meyer-Rochow VB (1987). „Tumors in amphibia”. Zoological Science. 4: 411—425. 
  • Ambrosi D, Mollica F (2002). „On the mechanics of a growing tumor”. International Journal of Engineering Science. 40 (12): 1297—316. doi:10.1016/S0020-7225(02)00014-9. 
  • Volokh KY (септембар 2006). „Stresses in growing soft tissues”. Acta Biomater. 2 (5): 493—504. PMID 16793355. doi:10.1016/j.actbio.2006.04.002. 
  • Kastan MB (2008). „DNA damage responses: mechanisms and roles in human disease: 2007 G.H.A. Clowes Memorial Award Lecture”. Mol. Cancer Res. 6 (4): 517—24. PMID 18403632. doi:10.1158/1541-7786.MCR-08-0020 . 
  • Cunningham FH, Fiebelkorn S, Johnson M, Meredith C (новембар 2011). „A novel application of the Margin of Exposure approach: segregation of tobacco smoke toxicants”. Food Chem. Toxicol. 49 (11): 2921—33. PMID 21802474. doi:10.1016/j.fct.2011.07.019. 
  • Kanavy HE, Gerstenblith MR (децембар 2011). „Ultraviolet radiation and melanoma”. Semin Cutan Med Surg. 30 (4): 222—8. PMID 22123420. doi:10.1016/j.sder.2011.08.003. 
  • Handa O, Naito Y, Yoshikawa T (2011). „Redox biology and gastric carcinogenesis: the role of Helicobacter pylori”. Redox Rep. 16 (1): 1—7. PMC 6837368 . PMID 21605492. doi:10.1179/174329211X12968219310756 . 
  • Bernstein C, Holubec H, Bhattacharyya AK, Nguyen H, Payne CM, Zaitlin B, Bernstein H (август 2011). „Carcinogenicity of deoxycholate, a secondary bile acid”. Arch. Toxicol. 85 (8): 863—71. PMC 3149672 . PMID 21267546. doi:10.1007/s00204-011-0648-7. 
  • Katsurano M, Niwa T, Yasui Y, Shigematsu Y, Yamashita S, Takeshima H, Lee MS, Kim YJ, Tanaka T, Ushijima T (јануар 2012). „Early-stage formation of an epigenetic field defect in a mouse colitis model, and non-essential roles of T- and B-cells in DNA methylation induction”. Oncogene. 31 (3): 342—51. PMID 21685942. doi:10.1038/onc.2011.241 . 

Спољашње везе уреди