Николај Гамалеја

совјетски лекар, научник и пионир у микробиологији и истраживању цепива

Николај Фјодорович Гамалеја (рус. Никола́й Фёдорович Гамале́я, укр. Мико́ла Фе́дорович Гамалі́я; 17. фебруар 185929. март 1949) био је совјетски лекар, научник и пионир у микробиологији и истраживању цепива.

Николај Гамалеја
Гамалея Николай Фёдорович.jpg
Гамалеја 1940-их
Пуно имеНиколај Фјодорович Гамалеја
Рођење(1859-02-17)17. фебруар 1859.
Одеса, Руска Империја
Смрт29. март 1949.(1949-03-29) (90 год.)
Москва, Руска ССР, Совјетски Савез
ДржављанствоРуска Империја
СССР
Пољемикробиологија, етиологија, епидемиологија
ОбразовањеНоворусијски универзитет у Одеси
Петроградска војно-медицинска академија
ИнституцијаСвезавезно друштво микробиолога, епидемиолога и инфектолога
АкадемијаАкадемија наука СССР
Совјетска академија медициснких наука
Познат поразвоју цепива
НаградеОрден Лењина (2)
Орден Црвене радничке заставе
Државна награда „Стаљин”

ШколовањеУреди

Гамалеја је рођен у Одеси, у Руској Империји (данашња Украјина). Дипломирао је на Новорусијском универзитету у Одеси (данас Универзитет у Одеси) 1880. године и на Петроградској војно-медицинској академији 1883. године. Касније је постао угледни локални одески лекар.

Доприноси науци и јавноме здрављуУреди

Радио је у лабораторији Луја Пастера у Француској 1886. године. Када се вратио у Одесу, пратио је Пастеров модел када придружио Иљи Мечникову у организацији бактериолошке станице у Одеси за студије цепљења против беснила и научних истраживања за борбу против куге и колере код говеда, дијагностиковању испљувака за јектике и припремању вакцина против антракса.[1] Одески бактериолошки институт је постао прва бактериолошка посматрачка страница у целој Империји.

Упркос лошој инфраструктури и малом броју особља, научници су успели да схвате услове под којима би вакцинација против беснила била најефикаснија.[1] Гамалејин предлог за коришћење убијених бацила у вакцинама против колере је касније успешно примењиван у широм обиму цепљења.[1] Сличне истраживачке станцице су убрзо основане у Кијеву (1886), Дњепру (1897) и Чернигову (1897).[2]

После одбране дисертације о етиологији колере 1892. године (објављена је годину дана доцније), Гамалеја је био директор Одескога бактериолошког института (1896-1908). После проучавања лизије бактерије Bacillus anthracis, Гамалеја је 1898. године открио антитела која уништавају бактерија која су данас познатија као бактериолизини.[3]

Гамалеја је покренуо јавноздравствену кампању истребљења пацова у борби против куге у својој родној Одеси, као и упозоравајући да су ваши преносиоци тифуса.[4] У периоду од 1910. до 1913. године је уређивао научни часопис Хигијена и санитарије.[3][5]

Гамалејин каснији рад, укључујући организовање снабдевања и дистрибуције вакцина против малих богиња за Црвену армију, направио је један од кључних корака ка коначном искорењивању малих богиња у СССР-у.[6]

Гамалеја је аутор више од 300 академских публикација о бактериологији, био је члан Академија наука СССР-а и Совјетске академије медициснких наука. Био је такође шеф Свезавезног друштва микробиолога, епидемиолога и инфектолога.

НаградеУреди

Добио је висока признања Совјетскога Савеза међу којима су и два Лењинова ордена, Орден Црвене радничке заставе и 1943. године Државну награду Стаљин.

Високо цењене Гамалејине државне почасти укључивале су два Лењинова ордена, Орден Црвене заставе рада и Државну Стаљинову награду 1943. године.

Смрт и наслеђеУреди

Гамалеја је умро 29. марта у Москви, сахрањен је на гробљу Новодевичје у том граду.

Федерални истраживачки центар за епидемиологију и микробиологију у Москви, у Руској Федерацији носи његово име.

ИзвориУреди

  1. ^ а б в Zalkind, Semyon (2001). Ilya Mechnikov: His Life and Work. Honolulu, Hawaii: University Press of the Pacific. pp. 96-98. ISBN 978-0-89875-622-7.
  2. ^ Melikishvili, Alexander (2006). "Genesis of the Anti-Plague System: The Tsarist Period". Critical Reviews in Microbiology 32, pp. 19–31. ISSN 1040-841X.
  3. ^ а б Melikishvili, Alexander (2008). "Annex: Biosketches of Scientists and Other Public Figures Who Played Important Roles in the Evolution of Tsarist Russia’s Anti-Plague System". In Sonia Ben Ouagrham-Gormley, Alexander Melikishvili, and Raymond A. Zilinskas, The Soviet Anti-Plague System, James Martin Center for Nonproliferation Studies. Retrieved 26 February 2011.
  4. ^ Podolsky, Edward (1972). Red Miracle: The Story of Soviet Medicine. New York: Beechhurst Press. p. 222. ISBN 0-8369-2818-0.
  5. ^ „Hygiene and sanitation”. Izdatelstvo Meditsina. 
  6. ^ Podolsky, Edward (1972). Red Miracle: The Story of Soviet Medicine. New York: Beechhurst Press. p. 224. ISBN 0-8369-2818-0.

Додатна литератураУреди