Никола Алексић

Никола Алексић (1808 — 1873), српски сликар

Никола Алексић (Стари Бечеј, 1808Арад, 1. јануар 1873) био је српски сликар.

Никола Алексић
Никола Алексић сликар
Лични подаци
Датум рођења1808
Место рођењаСтари Бечеј, Аустријско царство
Датум смрти1. јануар 1873.(1873-01-01) (64/65 год.)
Место смртиАрад, Аустроугарска
Породица
ДецаДушан Алексић
Уметнички рад
ПољеСликарство
ПравацБидермајер

Биографија

уреди

Потиче из занатлијске породице у Старом Бечеју. Син је Ане и Јована Алексића бечејског кројача. Родитеље је рано изгубио па га је ишколовао старији брат Алекса, учитељ у Ђурђеву. Брат га је, уочивши његов таленат за сликарство, одвео у Нови Сад. Сликање је почео да учи у атељеу Арсена Теодоровића у Новом Саду (до 1826).

Када је умро мајстор Арса, он се још две године мучио са ситним поруџбинама. Решен да живи од сликања, одлази 1828. године у Беч, и студира на Академији до 1830. године. Почиње у класи антике, а наставља историјско сликарство. Путује у Италију, где остаје три године упознајући уметност назарена, живећи од израде портрета. Копирао је старе мајсторе по галеријама и сликао портрете аустријских официра српског порекла. После Италије 1834. године борави у Новом Саду, а затим у Сремским Карловцима, где копира портрет митрополита Стефана Стратимировића.

Након три године бављења у Кнежевини Србији, где је радио портрете, мамио га је завичај. Године 1837. настањује се у Кикинди где отвара радионицу, да би 1840. године прешао у Темишвар, па у Арад где остаје до краја живота. У Темишвару се оженио са Маријом Станкић из Вероне.[1] Николини наследници, син Душан и унуци Стеван и Иван такође су били познати сликари и иконописци[2].

Радови

уреди
 
Галерија портрета Николе Алексића, Народни музеј Кикинда

Био је плодан сликар. Радио је углавном иконе, зидне слике и портрете. Насликао је:

1837. зидне слике и неколико икона у Молу
1838. иконостас румунске цркве у Фибишу (Fibiş) у Румунији
1839. иконостас и зидне слике у Банатском Аранђелову
1841. иконостас румунске цркве у Кувину (Cuvin) у Румунији, премазан 1864.
1844. иконостас и зидне слике румунске цркве у Симбетерију (Simbăteru) u Румунији
1845. иконостас у Српском Семартону (Sânmartinu Sârbesc) Румунија
18451846. зидне слике у српској цркви у Араду
1846. иконостас у Српском Светом Петру
1847. иконостас у Елемиру
1848. зидне слике у Новом Кнежевцу
1854. иконостас и зидне слике у Куманима
1855. иконостасу у Новом Милошеву
1857. зидне слике у Мокрину
1858. иконостас у Радојеву
1859. зидне слике у цркви у Меленцима
1861. иконостас у Малом Бечкереку (Becicherecu Mic) (Румунија)
1862. иконостас у Варјашу (Variaş) (Румунија)
1863. иконостас у румунској цркви у Араду
18651866. иконостас у српској цркви у Араду
1867. иконостас и цркви у Микалаки (Micălaca) (Арад)
18681869. иконостас у српској цркви у Госпођинцима и
18701871. иконостас и зидне слике у Остојићеву

Радио је и за цркве у Каполнашу (Румунија), Сабатхази (Румунија), Великом Св. Николи. Са старошћу долази код њега до "опадања" у квалитету, услед прекомерног рада и замора. Ипак, поједини радови су му и у старости необично успели, попут Богородице или Усековања из арадске цркве.[3]

Портрети су му необично верни, и умео је увек да изрази карактеристичну црту лица неке особе. Оставио је неколико узорних портрета међу којима су Портрет синова (Матица српска), Јелисавета Нинковић, Човек у плавом, Девојчица са ружом (Народни музеј у Београду), Мала Кенгелчева, Портрет жене у плавом (Галерија Матице српске) и др.

Типичан је представник бидермајера. У црквеном сликарству је под утицајем назарена, са искреним осећањем за монументалност. У портретима је осећајан колориста и вешт цртач карактера.

Имао је више ученика, као што су Новак Радонић, Аксентије Мародић и Љубомир Александровић.

Галерија

уреди

Референце

уреди
  1. ^ "Гласник Историјског друштва у Новом Саду", Нови Сад 1936.
  2. ^ "Политика", Београд 1937. године
  3. ^ "Време", Београд 1940. године

Литература

уреди
  • И. Алексић, Никола Алексић, Календар Кикинђанин, Кикинда 1896
  • О. Микић, Никола Алексић, Нови Сад 1974
  • Текст др Миодраг Коларић, саветник, Народни музеј, Београд, за Енциклопедију Југославије ЈЛЗ 1980.
  • О. Микић,. “АЛЕКСИЋ, Нкола”, Српска енциклопедија Том 1. књига 1. (на ((sr))). Нови Сад, Београд: Матица српска Нови Сад, САНУ Београд, Завод за уџбенике Београд, 161. страна. 2010. ISBN 978-86-7946-078-3.
  • С. Николић, Садашњи србски врсни живописци, Седмица, бр. 15, Нови Сад, 1852, 116
  • Вељко Петровић, Милан Кашанин, Српска уметност у Војводини, Нови Сад 1927
  • I. Berkeszi, Temesvari Mu(umlaut)veszek, Temesvar, 1909, 64-68
  • A. Cosma, Nikola Alexici, Pictura Romaneasca din Banat, Timisoara 1940
  • Миодраг Коларић, Класицизам код Срба, књ. 1, Београд 1965, 125-130
  • Миливој Николајевић, Олга Микић, Дело Николе Алексића, Нови Сад 1974
  • Миодраг Јовановић, Српско сликарство у доба романтизма, Нови Сад 1976, 65-67
  • Дејан Медаковић, Српска уметност у XIX веку, Београд 1981, 82-86
  • Лепосава Шелмић, Збирка Јоце Вујића, Београд 1989, 15
  • Миодраг Јовановић, Сликарство Темишварске епархије, Нови Сад 1997, 242-252

Види још

уреди

Спољашње везе

уреди