Википедија

Никола Алексић

Никола Алексић (1808 — 1873), српски сликар

Никола Алексић (Стари Бечеј, 1808 — Арад, 1. јануар 1873) био је српски сликар.

Никола Алексић
Никола Алексић сликар
Лични подаци
Датум рођења1808
Место рођењаСтари Бечеј, Аустријско царство
Датум смрти1. јануар 1873.(1873-01-01) (64/65 год.)
Место смртиАрад, Аустроугарска
Породица
ДецаДушан Алексић
Уметнички рад
ПољеСликарство
ПравацБидермајер

Биографија уреди

Потиче из занатлијске породице у Старом Бечеју. Син је Ане и Јована Алексића бечејског кројача. Родитеље је рано изгубио па га је ишколовао старији брат Алекса, учитељ у Ђурђеву. Брат га је, уочивши његов таленат за сликарство, одвео у Нови Сад. Сликање је почео да учи у атељеу Арсена Теодоровића у Новом Саду (до 1826).

Када је умро мајстор Арса, он се још две године мучио са ситним поруџбинама. Решен да живи од сликања, одлази 1828. године у Беч, и студира на Академији до 1830. године. Почиње у класи антике, а наставља историјско сликарство. Путује у Италију, где остаје три године упознајући уметност назарена, живећи од израде портрета. Копирао је старе мајсторе по галеријама и сликао портрете аустријских официра српског порекла. После Италије 1834. године борави у Новом Саду, а затим у Сремским Карловцима, где копира портрет митрополита Стефана Стратимировића.

Након три године бављења у Кнежевини Србији, где је радио портрете, мамио га је завичај. Године 1837. настањује се у Кикинди где отвара радионицу, да би 1840. године прешао у Темишвар, па у Арад где остаје до краја живота. У Темишвару се оженио са Маријом Станкић из Вероне.[1] Николини наследници, син Душан и унуци Стеван и Иван такође су били познати сликари и иконописци[2].

Радови уреди

 
Галерија портрета Николе Алексића, Народни музеј Кикинда

Био је плодан сликар. Радио је углавном иконе, зидне слике и портрете. Насликао је:

1837. зидне слике и неколико икона у Молу
1838. иконостас румунске цркве у Фибишу (Fibiş) у Румунији
1839. иконостас и зидне слике у Банатском Аранђелову
1841. иконостас румунске цркве у Кувину (Cuvin) у Румунији, премазан 1864.
1844. иконостас и зидне слике румунске цркве у Симбетерију (Simbăteru) u Румунији
1845. иконостас у Српском Семартону (Sânmartinu Sârbesc) Румунија
1845—1846. зидне слике у српској цркви у Араду
1846. иконостас у Српском Светом Петру
1847. иконостас у Елемиру
1848. зидне слике у Новом Кнежевцу
1854. иконостас и зидне слике у Куманима
1855. иконостасу у Новом Милошеву
1857. зидне слике у Мокрину
1858. иконостас у Радојеву
1859. зидне слике у цркви у Меленцима
1861. иконостас у Малом Бечкереку (Becicherecu Mic) (Румунија)
1862. иконостас у Варјашу (Variaş) (Румунија)
1863. иконостас у румунској цркви у Араду
1865—1866. иконостас у српској цркви у Араду
1867. иконостас и цркви у Микалаки (Micălaca) (Арад)
1868—1869. иконостас у српској цркви у Госпођинцима и
1870—1871. иконостас и зидне слике у Остојићеву

Радио је и за цркве у Каполнашу (Румунија), Сабатхази (Румунија), Великом Св. Николи. Са старошћу долази код њега до "опадања" у квалитету, услед прекомерног рада и замора. Ипак, поједини радови су му и у старости необично успели, попут Богородице или Усековања из арадске цркве.[3]

Портрети су му необично верни, и умео је увек да изрази карактеристичну црту лица неке особе. Оставио је неколико узорних портрета међу којима су Портрет синова (Матица српска), Јелисавета Нинковић, Човек у плавом, Девојчица са ружом (Народни музеј у Београду), Мала Кенгелчева, Портрет жене у плавом (Галерија Матице српске) и др.

Типичан је представник бидермајера. У црквеном сликарству је под утицајем назарена, са искреним осећањем за монументалност. У портретима је осећајан колориста и вешт цртач карактера.

Имао је више ученика, као што су Новак Радонић, Аксентије Мародић и Љубомир Александровић.

Галерија уреди

  •  
    Никола Алексић: Портрет мајора Јована Виловског (око 1850)
  •  
    Никола Алексић: Портрет Јелене Виловски (око 1850)
  •  
    Никола Алексић: Дама у белом (1851)
  •  
    Никола Алексић: Портрет
  •  
    Никола Алексић: Портрет Димитрија Бибић (1865)
  •  
    Никола Алексић: Лазар Арсенијевић око 1855. (Народни музеј у Београду)
  •  
    Портрет грађанке из 19. века
  •  
    Портрет официра, средина 19. века
  •  
    Портрет Валовског
  •  
    Григорије Радак, Галерија Матице српске
  •  
    Милан Савић

Референце уреди

  1. ^ "Гласник Историјског друштва у Новом Саду", Нови Сад 1936.
  2. ^ "Политика", Београд 1937. године
  3. ^ "Време", Београд 1940. године

Литература уреди

  • И. Алексић, Никола Алексић, Календар Кикинђанин, Кикинда 1896
  • О. Микић, Никола Алексић, Нови Сад 1974
  • Текст др Миодраг Коларић, саветник, Народни музеј, Београд, за Енциклопедију Југославије ЈЛЗ 1980.
  • О. Микић,. “АЛЕКСИЋ, Нкола”, Српска енциклопедија Том 1. књига 1. (на ((sr))). Нови Сад, Београд: Матица српска Нови Сад, САНУ Београд, Завод за уџбенике Београд, 161. страна. 2010. ISBN 978-86-7946-078-3.
  • С. Николић, Садашњи србски врсни живописци, Седмица, бр. 15, Нови Сад, 1852, 116
  • Вељко Петровић, Милан Кашанин, Српска уметност у Војводини, Нови Сад 1927
  • I. Berkeszi, Temesvari Mu(umlaut)veszek, Temesvar, 1909, 64-68
  • A. Cosma, Nikola Alexici, Pictura Romaneasca din Banat, Timisoara 1940
  • Миодраг Коларић, Класицизам код Срба, књ. 1, Београд 1965, 125-130
  • Миливој Николајевић, Олга Микић, Дело Николе Алексића, Нови Сад 1974
  • Миодраг Јовановић, Српско сликарство у доба романтизма, Нови Сад 1976, 65-67
  • Дејан Медаковић, Српска уметност у XIX веку, Београд 1981, 82-86
  • Лепосава Шелмић, Збирка Јоце Вујића, Београд 1989, 15
  • Миодраг Јовановић, Сликарство Темишварске епархије, Нови Сад 1997, 242-252

Види још уреди

Спољашње везе уреди

 
Никола Алексић на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Никола_Алексић&oldid=27685201”