Отворите главни мени

Никола Коле Рашић (Ниш, 1839 — Ниш, 6. август 1898[1]) је нишки четнички војвода и један од руководилаца организације Нишког комитета (одбора) из периода Српско-турских ратова (1876—1878), а касније и политичар у време мира.

Никола Рашић
Portrait of Kole Rašić with medals.jpg
Никола Коле Рашић
Биографија
Датум рођења1839
Место рођењаНиш
Османско царство
Датум смрти6. август 1898.
Место смртиНиш
Краљевина Србија

Нишки комитет и завераУреди

Као нишки трговац, имао је добре трговачке везе у Србији и Нишком ејалету, што му је помогло у деловању на просторима под Турцима као представнику Одбора. На подручју Доње Топлице, Добрича и око Мораве је обилазио села, успостављао контакте и припремао сељаке на устанак. Након одлуке Светоандрејске скупштине у становништву су се појавиле наде за скоро ослобођење. Иако је устанак темељито припреман, ипак није дошло до оружаног народног отпора 1860. године.[2]

Био је вођа и један од организатора завере 1874. године заједно са Тодором Станковићем, Таском и Ђорђем Узуновићем, Михајлом Божидарцем, Петром Икономовићем и другима. Они су купили заставу под којом је 24. фебруара 1874. године нишки парох Петар Икономовић извршио заклетву завереника у кући Михајла Божидарца са вером на скоро ослобађање, како би се победоносна застава развила на Нишкој тврђави.[3]

Коле Рашић и завереници нису помагали само борбу за ослобођење и уједињење са Србијом у Нишу и околини, него и лесковачком[4], у пиротском, врањском, брезничком и трнском крају, све у договору са националним радником Милошем Милојевићем.[5]

Српско-турски ратови 1876/1878.Уреди

Пре рата био је трговац, а у рату руководио је четама између Ниша и Лесковца при чему је сам образовао чету од 300 људи. Његов задатак је био да пробије пут војсци и олакша даље продирање на југ. У Првом српско-турском рату, заједно је са Тодором Станковићем и неким другим истакнутијим руководиоцима Нишког Комитета помогао српској војсци.[6]

У Другом српско-турском рату, најпре је 9. децембра на челу комбинованог одреда српске војске и добровољаца ослободио села Кочане, Пуковац и мост на Морави код Чечине, што је било од великог стратешког значаја, јер је тиме Ниш био одсечен према југу.[7]

Привремена управа Лесковца је преко делегације успостовила везе са Колетом Рашићем, након чега је уговорен улазак његовог добровољачко-устаничког одреда[4].

Први је, са својим одредом и претходницом српске војске, ушао 11. децембра 1877. године у Лесковац[4] и држао говор ослобођеном народу. По налогу Врховне команде наставио је са организовањем устанка у правцу Власотинца, Рудара и Турековца. Кола Рашића, који је са добровољцима кренуо из ослобођеног Лесковца, дочекали су власотиначки устаници који су претходно разоружали 170 Турака.[4]

Варошко представништво Лесковца послало је 31. децембра 1877. године депутацију кнезу Милану која је требало да га поздрави када први пут уђе у Ниш. Депутацију су чинили четовођа Коле Рашић, пет Лесковчанина и један Власотинчанин.[8]

Током вишенедељних борби за ослобођење Ниша, поред Војске Кнежевине Србије, учествовало је и 6.000 добровољаца и устаника са тек заузетих територија од Османског царства. Њих је преводио Коле Рашић.[9]

Послератни периодУреди

Након српско-турских ратова, укључио се у политички живот Ниша. Као представник Либералне странке, победио је на првим изборима за Народну скупштину вароши Ниша и постао посланик вароши Ниш.[10] Такође је победио на трећим скупштинским изборима, 7. септембра 1883. године, али је након поништења резултата тих избора, победу однео напредњак Јован Митић.[11]

За заслуге у националном раду и ослободилачком покрету одликован је Таковским крстом са прсима V степена.[9]

Сахрањен је на Старом гробљу у Нишу.[12]

ЗанимљивостиУреди

Данашња Палата правде у Нишу изграђена је 1909/10. као Срески суд на месту куће Николе Колета Рашића.[13]

Војвода Живојин Мишић сматрао је Рашића за чувеног јунака.[14]

Данас једна основна школа у Нишу носи по њему назив, као и по једна улица у Нишу и Лесковцу.

Приказан је на северној страни Споменика ослободиоцима Ниша са протом Петром Икономовићем где се види заклињање и дизање Нишлија на устанак 1874. године.[15]

ГалеријаУреди

Никола Коле Рашић (лево) и фриз на северној страни Споменика ослободиоцима Ниша, на коме је прказан Нишки комитет са Колетом Рашићем као његовим оснивачем. (десно)

РеференцеУреди

  1. ^ Историја Ниша/Никола Коле Рашић
  2. ^ Др. Живан Стојковић, Др. Слободанка Стојичић, Хрансилав Ракић, Историја Лесковца, Београд 1992 - pp. 112.
  3. ^ Борбе за ослобођење Ниша: 1809-1944, Ниш 1952 (Завера Николе Коле Рашића), Приступљено 15. 4. 2013.
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 Др. Живан Стојковић, Др. Слободанка Стојичић, Хрансилав Ракић, Историја Лесковца, Београд 1992 - pp. 117, 118, 119, 120
  5. ^ Бруно Ловрић, Историја Ниша, Ниш 1928. (Ослобођење Ниша, Завера Коле Рашића и другова), Приступљено 15. 4. 2013.
  6. ^ Историјски архив Ниш, проф. др Борислава Лилић: „Знаменита личност Србије, национални радник и народни посланик, Тодор Станковић“ Архивирано на сајту Wayback Machine (март 9, 2014) (на језику: енглески), Приступљено 15. 4. 2013.
  7. ^ Историја Ниша I. стр. 303, Градина и Просвета Ниш, 1983.
  8. ^ Др. Живан Стојковић, Др. Слободанка Стојичић, Хрансилав Ракић, Историја Лесковца, Београд 1992 - pp. 126.
  9. 9,0 9,1 Историја Ниша I. стр. 304, Градина и Просвета Ниш, 1983.
  10. ^ Народни музеј Ниш: „Ниш у Првом светском рату“, Приступљено 15. 4. 2013.
  11. ^ Историјски архив Ниш, Мица Ђенић: „Изборни плакати у Нишу од 1878. до 1941. године“ Архивирано на сајту Wayback Machine (март 9, 2014) (на језику: енглески), Приступљено 15. 4. 2013.
  12. ^ Вечерње новости: „Историја Ниша на изволте сатанистима“, Приступљено 15. 4. 2013.
  13. ^ Нишки графит: „Стари Ниш - Времеплов“ Архивирано на сајту Wayback Machine (новембар 21, 2010) (на језику: енглески), Приступљено 15. 4. 2013.
  14. ^ Живојин Мишић, Моје успомене, Београдски издавачко-графички завод, треће издање, Београд (1981). стр. 158.
  15. ^ Универзитетска библиотека „Никола Тесла“: „Споменик ослободиоцима Ниша“[мртва веза], Приступљено 15. 4. 2013.

Спољашње везеУреди