Портал:Револуционарни раднички покрет Југославије/Личности1

White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg Full Star Red.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg White Stars 1.svg

Овде се налазе биографије личности везаних за револуционарни раднички покрет Југославије, о којима није сакупљено довољно података да би били направљени самостални чланци, а такође неке од ових личности нису релевантне за општу енциклопедију, већ су битне само у оквиру чланка о Хронологији револуционарног радничког покрета и Комунистичке партије Југославије.

Стева ИвановићУреди

Стева Ивановић (1896—?), обућарски радник и члан организације „Црвена правда“.[1]

Рођен је 1896. године у Бијељини. Завршио је обућарски занат.

Као млади радник приступио је револуционарном радничком покрету, а члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ), од оснивања 1919. године. После доношења „Обзнане“, почетком 1921. године заједно са Алијом Алијагићем и Родољубом Чолаковићем прикључио се револуционарној организацији „Црвена правда“ и са њима учествовао у атентату на министра унутрашњих послова Краљевине СХС Милорада Драшковића, јула 1921. године.

Као саучесник у атентату, октобра 1921. године је био осуђен на две године затвора. После изласка из затвора, 1923. године емигрирао је у Совјетски Савез и тамо остао да живи.

Димитрије ЛопандићУреди

 
Димитрије Лопандић
Датум рођења(1899-00-00)1899.
Место рођењаДворови, код Бијељине
  Аустроугарска
Датум смрти1941.(1941-Недостаје неопходни параметар 1, месец!-00) (41/42 год.)
Место смртиЗагреб
  Независна Држава Хрватска

Димитрије Лопандић Дико (1899—1941), студент и члан организације „Црвена правда“.[1]

Рођен је 1899. године у Дворовима, код Бијељине. Студирао је на Високој школи за трговину и промет у Загребу.

Био је члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ), од оснивања 1919. године. После доношења „Обзнане“, почетком 1921. године заједно са Алијом Алијагићем и Родољубом Чолаковићем прикључио се револуционарној организацији „Црвена правда“. Био је један од организатора атентата на министра унутрашњих послова Краљевине СХС Милорада Драшковића, јула 1921. године.

За учешће у атентату, октобра 1921. године је био осуђен на 12 година затвора. После изласка из затвора, октобра 1933. године живео је у Бијељини. Иако је на робији тешко оболео, наставио је са партијским радом.

После окупације Југославије, ухапсиле су га усташе 24. јуна 1941. године и спровеле у логор Керестинец, код Загреба. Био је један од учесника познатог бега из логора, 13. јула 1941. године, али је убрзо потом страдао.

Небојша МаринковићУреди

Датум рођења(1898-00-00)1898.
Место рођењаАлексинац
  Краљевина Србија
Датум смрти1938.(1938-Недостаје неопходни параметар 1, месец!-00) (39/40 год.)
Место смртиМосква
  Совјетски Савез

Небојша Маринковић (1898—1938), студент и члан организације „Црвена правда“.[1]

Рођен је 1898. године у Алексинцу. Студирао је музику и филозофију у Београду. Био је члан Клуба студената комуниста и члан „Побратимства“.

Био је члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ), од оснивања 1919. године. После доношења „Обзнане“, почетком 1921. године заједно са Алијом Алијагићем и Родољубом Чолаковићем прикључио се револуционарној организацији „Црвена правда“.

После атентата на министра унутрашњих послова Краљевине СХС Милорада Драшковића, јула 1921. године, био је ухапшен, али је на суђењу у октобру ослобођен оптужбе.

У периоду од 1930. до 1933. године боравио је у Чехословачкој, где је био члан КП Чехословачке. Од 1933. је живео у Совјетском Савезу. У току стаљинистичких чистки 1938. године је био ухапшен и убијен. Касније је рехабилитован.

Зеф Љуш МаркуУреди

 
Зеф Љуш Марку
Датум рођења(1885-04-00)април 1885.
Место рођењаПризрен
  Османско царство
Датум смрти2. децембар 1920.(1920-12-02) (35 год.)
Место смртиЂаковица
  Краљевство СХС

Зеф Љуш Марку (1885—1920), револуционар и прва жртва „белог терора“ у Југославији.[2]

Рођен је априла 1885. године у Призрену. У родном месту је завршио основну школу и два разреда гимназије, а потом је прешао у Скопље. Тамо је најпре радио као радник у Државном монополу, а после ослобођења од Турака, 1912. године у Српско-француској банци. Тих година је ступио у раднички покрет и постао један од главних активиста за ширење социјалистичких идеја.

Члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) је био од њеног оснивања, 1919. године. Као делегат Обласног већа КПЈ за Скопље, је 19. новембра 1920. године дошао у Ђаковицу, да тамошњој партијској организацији помогне у вршењу агитације за предстојеће парламентарне изборе. Убрзо потом је био ухапшен и у ђаковичком затвору убијен у ноћи 2/3. децембра. Након његовог убиства, КПЈ је организовала протесте и демонстрације у Скопљу и Београду.

Убијен је као прва жртва „белог терора“ у Краљевини СХС, који је још јаче уследио после доношења „Обзнане“, децембра 1920. и Закона о заштити државе, августа 1921. године. Његово име нови гимназија у Скопљу.

Драго МарушићУреди

Драгутин Драго Марушић (1910—1942), револуционар и члан руководства КПЈ.[3]

По занимању је био кројачки радник, а касније је радио као секретар Савеза шивачко-одјевних радника и од 1931. био члан Главне управе Уједињених радничких синдиката (УРС). Маја 1934. постао је члан Покрајинског комитета КПЈ за Хрватску и Славонију. На Покрајинској конференцији КПЈ за Хрватску и Славонију, септембра 1934, поднео је Реферат о синдикалном раду и био изабран за члана Покрајинског комитета.

У другој половини јуна 1935, одлуком Политбироа ЦК КПЈ, био је именован за члана Земаљског бироа ЦК КПЈ, али је убрзо емигрирао у Беч, где је учествовао у раду Политбироа ЦК КПЈ. Ухапшен је у Бечу 17. јуна 1936, а након изласка из затвора отишао је у Париз. Одлуком ЦК КПЈ, септембра 1936. прешао је у Белгију. Године 1941. се вратио у Југославију и у својству инструктора ЦК КП Хрватске деловао на терену Нашица и радио на организовању Народноослободилачке борбе у Славонији. У лето 1941. је ухапшен и касније стрељан.

Никола Петковић СељакУреди

Никола ПетровићУреди

Датум рођења(1898-00-00)1898.
Место рођењаСремска Митровица
  Аустроугарска
Датум смрти1950.(1950-Недостаје неопходни параметар 1, месец!-00) (51/52 год.)
Место смртиБеоград,   НР Србија
  ФНР Југославија

Никола Петровић (1898—1950), инжењер и револуционар.[1]

Рођен је 1898. године у Сремској Митровици.

Радничком покрету и Комунистичкој партији Југославије (КПЈ), приступио је 1919. године. После доношења „Обзнане“, почетком 1921. године заједно са Алијом Алијагићем и Родољубом Чолаковићем прикључио се револуционарној организацији „Црвена правда“.

Био је извршилац првог неуспешног атентата на министра унутрашњих послова Краљевине СХС Милорада Драшковића, 3. маја 1921. године испред кафане „Коларац“ у Београду. После другог атентата, који је извршио Алија Алијагић, у јулу у Делницама, био је ухапшен као један од организатора атентата.

На суђењу октобра 1921. године био је осуђен на 12 година затвора. Године 1932. као тежак плућни болесник био је условно пуштен из затвора. То је искористио и емигрирао у Совјетски Савез.

После рата се вратио у Југославију, али се 1948. године изјаснио за Резолуцију Информбироа.

Умро је 1950. године у Београду.

Василије СрзентићУреди

Василије Васо Срзентић (1895—1959), новинар и преводилац.[2][4]

Био је познати новинар и публициста. Комунистичкој партији Југославије (КПЈ) је приступио 1920. године и био најпре месни партијски функционер у Сарајеву, а потом покрајински функционер за Босну и Херцеговину. Маја 1923. године на Другој земаљској конференцији КПЈ, одржаној у Бечу, био је изабран у Централно партијско веће. Током 1923. и 1924. године је био функционер и Независне радничке партије Југославије (НРПЈ). Сарађивао је у партијској штампи.

После завођења Шестојануарске диктатуре, 1929. године напустио је комунистички покрет и пасивизирао се. У полицијској евиденцији је све до 1935. године вођен као комуниста, због чега је често био хапшен, али је увек услед недостатка доказа био ослобађан.

Десанка ЦветковићУреди

Десанка Анђелковић Цветковић (1889—1967), професор математике, једна од првих жена-комуниста у Србији.[5]

Радничком покрету Србије приступила је 1905. године. У чланство Српске социјалдемократске странке (ССДС) приступила је 1908. године. Године 1919. приступила је у Социјалдемократску радничку партија Југославије (комуниста). Активно је радила у организацији жена и дечијој групи „Будућност“ у Београду.

Била је делегат Централног секретеријата жена комуниста на Другом конгресу КПЈ у Вуковару, 1920. године. Уређивала је партијски лист „Једнакост“, који је био орган жена комуниста Југославије и дечији лист „Будућност“. Учествовала је на Четвртом конгресу Комунистичке интернационале, новембра 1922. године у Москви. Почетком августа 1923. године била је изабрана за секретара Централног секретаријата жена Независне радничке партије Југославије (НРПЈ).

Од 1923. године је била секретар Црвене помоћи Југославије и због рад у овој организацији је била хапшена 1935. године, али је у след недостатка доказа пуштена.

РеференцеУреди

ЛитератураУреди

  • Kecman, Jovanka (1978). Žene Jugoslavije u radničkom pokretu i ženskim organizacijama: 1918—1941. Beograd: Institut za savremenu istoriju.  COBISS.SR 50299911
  • Petrović, Slobodan (1979). Sedam sekretara SKOJ-a. Beograd: Rad.  COBISS.SR 21847559
  • Hronologija radničkog pokreta i SKJ 1919—1979. tom I 1919—1941. Beograd: Narodna knjiga; Institut za savremenu istoriju. 1980.  COBISS.SR 1539739342
  • Josip Broz Tito sabrana djela — tom II. Beograd: Izdavački centar „Komunist”. 1981.  COBISS.SR 75701004
  • Josip Broz Tito sabrana djela — tom IV. Beograd: Izdavački centar „Komunist”. 1982.  COBISS.SR 75723788