Никола Пусен

Никола Пусен (франц. Nicolas Poussin; 15. јун 1594 — 19. новембар 1665) је био француски барокни сликар. У његовом раду доминира јасност, логика и ред. Линија му је важнија од боје. До 20. века остао је инспирација за сликаре оријентисане класици као што су били Жак Луј Давид и Пол Сезан. Већину живота провео је у Риму, осим кратког периода који је провео у служби кардинала Ришељеа као главни краљевски сликар.

Никола Пусен
Autoportrait, (1650), Musée du Louvre, Париз
Датум рођења	(1594-06-15)15. јун 1594.
Место рођења	Лез Андели
Датум смрти	19. новембар 1665.(1665-11-19) (71 год.)
Место смрти	Рим

Аркадијски пастири (Les Bergers d’Arcadie)

The Plague at Ashdod, from the Louvre.

Детињство и младост

Његов биограф је био пријатељ Ђовани Пјетро Белори, који је навео да је Пусен рођен у Нормандији и да је током раног образовања учио и нешто латинског. Његови рани цртежи привукли су пажњу локалног сликара Квентина Варена. Пусен је био његов ученик. У Париз је побегао када је имао осамнаест година. Тада је у Паризу био сликар код слабијих мајстора, који се сада памте само по томе да су учили Пусена. Тада је француска уметност била у прелазу. Стари систем шегртовања је био нарушен, а још није постојао систем академске припреме. Два пута је покушавао да дође до Рима. Дошао је у Лион, где се нашао са дворским песником Марије Медичи Ђамбатистом Марином. Марино му је дао да ради илустрације његове поеме Адон и да ради на серији илустрација за предвиђено издање Овидијевих метаморфоза. Марино је 1624. омогућио Пусену да му се придружи у Риму.

Ране године у Риму

Када му је у Риму умро Марино нашао се без икакве подршке, али нашао је убрзо нове покровитеље. Подржавао га је кардинал Франческо Барберини. Међутим Пусен се нашао у проблемима, када су кардинал и његов секретар отпутовали у Шпанију. Када се вратио Барберини 1626. из Шпаније обновило се кардиналово покровитељство. Из тога периода потичу два Пусенова велика платна. Био је то рад Смрт Германикуса за Барберинија и Мучеништво светог Еразма (1630). У то време се разболио, па га је у своју кућу примио пријатељ Гаспар Диге. Ту се о њему бринула пријатељева ћерка Ана Марија са којом се Пусен 1630. оженио.

Он се у Риму придружио једној неформалној академији уметника и покровитеља, који су се супротстављали стилу барока, који се формирао око Јоахима фон Сандрарта. Међу Пусеновим првим покровитељима били су Кардинал Барберини,

• кардинал Омодеј, за кога је 1627. сликао Тријумф флоре,
• кардинал Ришеље, за кога је насликао Баханал,
• Вићенцо Густијани, за кога је насликао Масакр невиних
• Касијапо дел Поцо, за кога је насликао прву серију од Седам сакрамената

Пусен у Француској

Захваљујући серији првих радова у Риму позвао га је 1639. кардинал Ришеље да украси Лувр. Луј XIII га је у Паризу назвао првим сликаром. Током две године у Паризу насликао је неколико слика за краљевске капеле. То су били Последња вечера, коју је насликао за Версај, осам мотива за гоблене, серију Херкули радови за Лувр и Тријумф истине за кардинала Ришељеа. Пошто му је већ било доста разних интрига Пусен се 1643. повукао у Рим. Тамо је завршио другу серију Седам сакрамената. Током 1649. сликао је Визија светог Петра, а 1651. Света породица за војводу од Крекија. Годину за годином почео је да слика много радова. Умро је у Риму 19. новембра 1665.

Радови

Најбоља колекција Пусенових слика налази се у Лувру, али има дела у Великој Британији и Риму. Неки од радова у Лувру су

• Куга Ашода
• Соломонов суд
• Слеп шовек Јерихона
• Прељуба
• Аркадијски пастири

Неколико других радова:

• Обожавање златног телета
• Света породица у степи
• Какус
• Тестамент Еудамида
• Отмица Сабињанки
• Уништење Јерусалима
• Јевреји беру ману
• Елјезер и Ребека
• Крајолик са Полифемом
• Седам сакрамената

Историјски пријем Пусена

Имао је велики утицај на француску и светску уметност. У почетку Пусенову генијалност је препознавао само малени број сакупљача. Изгледа да није успео да задовољи краља Луја XIV, јер изгледа да није био спреман за дворске интриге. Након смрти био је признат због доприноса класичној француској уметности. Многи сликари 19. века следили су Пусенове композицијске примере. Жак Луј Давид је за време Француске револуције поново оживео стил, који је био познат као пусенизам. Имао је утицај на постимпресионисте. Сезане је касније рекао да је поново стварао Пусена. Сезане је заправо тражио тродимензионалну композицију у простору.

Литература

•  Овај чланак укључује текст из публикације која је сада у јавном власништву: Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Poussin, Nicolas”. Encyclopædia Britannica (11. изд.). Cambridge University Press. 
• Blunt, Anthony (1958). Nicholas Poussin. Phaidon.
• Brigstocke, Hugh. "Poussin, Nicolas". Grove Art Online. Oxford Art Online. Oxford University Press. Web. (subscription required)
• Chilvers, Ian (2009). The Oxford Dictionary of Art and Artists. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-953294-0. .
• Facos, Michelle (2011). Introduction to Nineteenth-Century Art. New York: Routledge. ISBN 978-1-136-84071-5. .
• Friedländer, Walter (1964). Nicolas Poussin: A New Approach. New York: Abrams. 1964. OCLC 2922468
• Keazor, Henry Nicolas Poussin 1594–1665. Taschen, Hong Kong, Köln, London et al. 2007. ISBN 978-3-8228-5319-1./. ISBN 978-3-8228-5319-1.
• Kimmelman, Michael, "When Poussin Drew for Himself", The New York Times", 23 February 1996. Приступљено 16 February 2013.
• Pace, Claire, "Disegno e colore". Grove Art Online. Oxford Art Online. Oxford University Press. Web. (subscription required)
• Russell, John (4 November 1990). "Art View; Back and Forth Between Poussin and Cezanne". The New York Times. Приступљено 19 December 2015.
• Rosenberg, Pierre and Temperini, Renaud, Poussin- "Je n'ai rien négligé", (in French), Paris, Gallimard. 1994. ISBN 978-2-07-053269-8.
• Sauerländer, Willibald (14 January 2016). "Happy Anniversary, Nicolas Poussin". The New York Review of Books. 63 (1): 46, 48.
• Standring, Timothy. "Poussin's Erotica", Apollo (magazine), 2009-03-01. Приступљено 28 May 2009.
• Thompson, James, Poussin, N., & Metropolitan Museum of Art (New York, N.Y.) (1992). Nicolas Poussin. New York: Metropolitan Museum of Art. 50 (3), pp. 1, 3–56, OCLC 27763575
• Wilkin, Karen (January 1995). "The 'High Art' of Nicolas Poussin". The New Criterion on line. Приступљено 15 December 2015.
• Wright, Christopher (1985). Poussin Paintings: A Catalogue Raisonné. New York: Hippocrene. ISBN 978-0-87052-218-5. 
• Blunt, Anthony (1966). The Paintings of Nicolas Poussin: A Critical Catalogue. London: Phaidon. OCLC 349831
• Blunt, Anthony (1967), Nicolas Poussin, Pallas Athene, ISBN 978-1-873429-64-8 
• Cropper, Elizabeth and Charles Dempsey . Princeton: Princeton University Press.1995. ISBN 978-0-691-05067-6.
• Keazor, Henry Poussins Parerga. Quellen, Entwicklung und Bedeutung der Kleinkompositionen in den Gemälden Nicolas Poussins. Schnell & Steiner, Regensburg. 1998. ISBN 978-3-7954-1146-6.
• Mérot, Alain (1990), Nicolas Poussin, Abbeville Press, ISBN 978-1-55859-120-2 
• Serres, Michel Genesis (Grasset). Ann Arbor: The University of Michigan Press.1995. ISBN 978-0-472-08435-7.
• Thuillier, Jacques (1995). Nicolas Poussin. Paris: Flammarion. ISBN 978-2-08-012440-1. 
• Thuillier, Jacques Poussin before Rome: 1594–1624, translated from the French by Christopher Allen (1995). London, New York and Chicago: Richard L. Feigen & Co.1995. ISBN 978-1-873232-03-3.
• Unglaub, Jonathan . Cambridge and New York: Cambridge University Press.2006. ISBN 978-0-521-83367-7.
• Tina Mansueto, Nicolas Poussin, Il Rinascimento arcadico del XVII secolo, Paolo Loffredo iniziativeditoriali, Napoli. 2016. ISBN 9788899306304..

Изложбе

• Paris 1960. "Poussin peintre: retrospectif". Galvanized the renewed interest in Poussin.
• Fort Worth 1988. "Poussin: The Early Years in Rome: The Origins of French Classicism".
• Paris 1994. "Nicolas Poussin 1594–1665" Grand Palais.
• New York City 2008. "Poussin and Nature: Arcadian Visions". Metropolitan Museum of Art; Poussin's landscapes.

Спољашње везе

• A 16min educational film about Nicolas Poussin
• NicolasPoussin.org – 92 works by Nicolas Poussin
•  Herbermann, Charles, ур. (1913). „Nicolas Poussin”. Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company.