Никола Радуловић

никола радуловић
никола радуловић
	Никола Радуловић Којо
Лични подаци
Датум рођења	15. март 1915.
Место рођења	Божићи, код Бос. Дубице, Аустроугарска
Датум смрти	14. април 1984. (69 год.)
Место смрти	Босанска Дубица, {СР Босна и Херцеговина, СФР Југославија
Деловање
Члан КПЈ од	1942.
Учешће у ратовима	Народноослободилачка борба
Служба	НОВ и ПО Југославије
Херој
Народни херој од	24. јула 1953.
Одликовања

Никола Радуловић Којо (Божићи, код Бос. Дубице, 15. март 1915 — Босанска Дубица, 14. април 1984), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија уреди

Рођен је 15. марта 1915. године у селу Божићи, код Босанске Дубице. Потиче из сиромашне сељачке породице. До 1931. године се бавио земљорадњом, а онда се запослио као шумар у пилани „Нашичка“ у Горњим Подградцима, под Козаром, где је остао до јула 1941. године.

Учествовао је у првим устаничким акцијама око Босанске Дубице, у нападу на жандармеријску станицу у селу Драксенић, и у нападу на Горње Подградце. Којо је испољио велику храброст у борби за Мраковицу и Турјак, у освајању Козарца, јануара 1942. године, и у борбама с усташком Црном легијом. Тих дана је примљен у Комунистичку партију Југославије.

Крајем марта 1942. године, када је од дела бораца Другог крајишког партизанског одреда формиран Ударни батаљон за борбу против четника, у једној од његових чета био је и Којо Радуловић. Као борац, истако се у борбама батаљона с четницима у централној Босни. После два и по месеца непрекидних борби, Ударни батаљон се вратио на стари терен, у тренутку када је на снаге Другог крајишког одреда, јуна 1942. почињала велика непријатељска офанзива. Ударни батаљон и Први батаљон Другог крајишког одреда водили су најжешће борбе с непријатељем, проболи обруч и извели око 15.000 људи, жена и деце из козарских збегова. У борбама које су трајале читавог јула, Којо је био прво десетар, а затим водник Друге чете Ударног батаљона.

Споменик Николи Радуловићу у Козарској Дубици

Као борац Пете крајишке козарске ударне бригаде, Којо је био учесник у Бихаћкој операцији, борбама код Босанске Крупе, на бункерима од Новог до Љубије, и у непријатељској офанзиви на Грмечу. Налазио се у групи од 17 бораца Четвртог батаљона Пете козарске бригаде, која је, у зору 25. априла 1943. године, упала у Приједор, убила 12 стражара усташког затвора „Циглана“, и ослободила 120 затвореника, дотеранх с Козаре, које су усташе припремале за транспорт у Немачку и јасеновачки логор.

На смотри Пете крајишке ударне бригаде, која је одржана 1. маја 1943. године у селу Моштаници под Козаром, Којо је постављен за командира Треће чете Четвртог батаљона, а нешто касније и заменик команданта истог батаљона. Личним примерима храбрости предводио је борце, свог батаљона, у многим борбама, у централној Босни, у ослобођењу Прњавора и Тешња, Теслића и Дервенте, Српца и Лијевчанског Разбоја. А маја 1943. године када је Пета козарска бригада кренула у источну Босну и Србију, Којо остаје у централној Босни као командант партизанског одреда на Мотајици, с којим је извојевао значајне победе, нарочито у време друге бањалучке операције, када је затварао правац од Дервенте према Бањој Луци.

У борби с Черкезима, на Вучијаку, остао је с пушкомитраљезом на положају и штитио повлачење бораца, иако је и сам био рањен. Једна од највјећих Којиних акција изведена је 11. новембра 1946. године, када је на планини Чемерници, прво открио, а онда и ухватио Раду Радића, једног од најистакнутијих четничких вођа у централној Босни.

После ослобођења Југославије Којо је због здравствених проблема демобилисан из 53. средњобосанске дивизије. Био је један од најактивнијих друштвено-политичких радника Босанске Дубице и Кнежпоља. Био је председник борачке организације у Кнежпољу и члан Републичког одбора СУБНОР-а Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине.

Умро је 14. априла 1984. године у Босанској Дубици.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 24. јула 1953. године.

Литература уреди

Народни хероји Југославије. Београд: Младост. 1975.