Нићифор Уран
Нићифор Уран (грчки: Νικηφόρος Οὐρανός; умро око 1010) је био византијски војсковођа током владавине цара Василија II (976-1025). Познат је по победи коју је извојевао над словенском војском цара Самуила на Спрехију 16. јула 997. године.
| Нићифор Уран | |
|---|---|
 Византијска победа у бици на Спрехију, Скиличина хроника | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 10. век |
| Датум смрти | око 1010. |
| Место смрти | Антиохија, Византијско царство |
| Војна каријера | |
| Служба | 979. - око 1010. |
| Војска | Византијског царства |
| Чин | дукс Солуна, дукс Антиохије, Доместик Схола Запада |
| Учешће у ратовима | Устанак Варде Склира, Устанак Комитопула (Солун), Византијско-фатимидски ратови |
Биографија уреди
Мало се зна о Урановом пореклу, раном животу и породици. У другој половини 979. године Уран је послат у Багдад са задатком да оданде доведе Варду Склира који се код абасидског калифа склонио након пропасти устанка[1]. Уран није успео да изврши задатак већ је и сам бачен у тамницу у којој је, према Јахји, остао до почетка 987. године иако би, према Скилици-Кедрену, изгледало да се вратио у Византију непосредно пред битку на Спрехију. После повратка добио је титулу магистра и именован је за архонта целог запада. Ниједан извор га, међутим, не бележи као доместика Схола Запада. Истовремено је Уран постао и намесник теме Солун. То се повремено дешавало и на Истоку где је врховна власт везивана за Антиохијски дукат. Уран је према Скилици наследио Григорија Таронита што није тачно. Између Таронита и Урана, Солуном је управљао Јован Халдејски. Након погибије Таронита у бици код Солуна (995), Самуило је продро све до Пелопонеза[2]. По повратку је поставио логор на обали реке Спрехи. Уран је пронашао место где је могуће прећи реку и напао је Словене ноћу. Велики број словенских војника страдао је у изненадном нападу[3]. Сам Самуило и његов син Гаврило Радомир рањени су у бици. Скилица бележи како је Самуила и Радомира спасло то што су лежали измешани са мртвима. Када је пала ноћ, успели су да побегну у Етолска брда. Уран је ослободио ромејске заробљенике и са пленом се вратио у Солун[4].
Око 1000. године Нићифор Уран је због тешке ситуације послат у Антиохију. За наследника у теми Солун цар Василије је поставио патрикија Давида Аријанита. Наследио је Дамиана Даласена као дукс Антиохије[5]. Даласен је погинуо у сукобу са Фатимидима 998. године. Уран се између 1005. и 1007. године суочио са два устанка бедуинских племена. Вођа устаника, Ел Асфар, поражен је 1007. године. О Урану се након гушења устанка ништа не зна. Наставио је да служи као дукс Антиохије најкасније до 1010. године[5].
Види још уреди
Референце уреди
- ^ McGeer 1991, стр. 130.
- ^ Magdalino 2003, стр. 87.; Holmes (2005). стр. 409.
- ^ Holmes 2005, стр. 167.
- ^ Византијски извори. стр. 89.
- ^ а б McGeer 1991, стр. 131.
Литература уреди
- Византијски извори за историју народа Југославије, том 3, Научно дело, Београд (1966)
- Krausmüller, Dirk (Winter 2001—2002). „Fainting fits and their causes: a topos in two Middle Byzantine metaphraseis by Nicetas the Paphlagonian and Nicephorus Ouranos”. Golden Horn: Journal of Byzantium. 9 (1). Проверите вредност парамет(а)ра за датум:
|date=(помоћ) - McGeer, Eric (2000). „Byzantine Siege Warfare in Theory and Practice”. Ур.: Corfis, Ivy A.; Wolfe, Michael. The Medieval City under Siege. Woodbridge, United Kingdom and Rochester, New York: The Boydell Press (Boydell & Brewer Limited). ISBN 978-0-85115-756-6.
- McGeer, Eric (2008). Sowing the Dragon's Teeth: Byzantine Warfare in the Tenth Century. Washington, District of Columbia: Dumbarton Oaks Studies. ISBN 978-0-88-402224-4.
- Trombley, Frank (1997). „The Taktika of Nikephoros Ouranos and Military Encyclopaedism”. Ур.: Binkley, Peter. Pre-Modern Encyclopaedic Texts: Proceedings of the Second COMERS Congress, Groningen, 1–4 July 1996. Leiden, The Netherlands: Brill. стр. 261—274. ISBN 978-90-04-10830-1.