Нићифор II Орсини
Нићифор II Орсини Дука (грчки: Νικηφόρος Β΄ Δούκας; око 1328 — умро 1359) је био владар Епирске деспотовине од 1335. до 1338. и од 1356. године до своје смрти.
| Нићифор II Орсини | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1328. |
| Датум смрти | 1359. |
| Место смрти | Ахелој, Етолија |
| Породица | |
| Супружник | Марија Кантакузин, Теодора |
| Родитељи | Јован II Орсини Ана Палеологина |
| Династија | Орсини |
| Епирски деспот | |
| Период | 1335−1338 |
| Претходник | Јован II Орсини |
| Наследник | Јован Анђео (севастократор) |
| Владар Епира и Тесалије | |
| Период | 1356−1359 |
| Претходник | Прељуб |
| Наследник | Симеон Синиша Немањић |
МладостУреди
Нићифор је био син Јована II Орсинија и Ане Палеологине[1]. Његова мајка је, наводно, отровала Јована Орсинија те га је Нићифор наследио као седмогодишње дете (1335). Ана је преузела регентство над малолетним сином. Није, међутим, успела да ублажи непријатељство византијског цара Андроника III Палеолога који напада и 1336. године припаја Епир и Тесалију. Накратко ће се ове области поново наћи у саставу Византијског царства. Припајање плодне Тесалије било је веома значајно за византијског цара са којим је српски краљ Душан, након закључења мира 1334. године, одржавао пријатељске односе. Штавише, те исте, 1336. године, византијски цар и српски краљ састали су се у Радовишту на Струмици и заједно провели седам дана. Освајањем Епира Византији је припала и плодна Јањина. Албанци су искористили заузетост Андроника на југу Грчке да нападну византијске поседе на северу, али су поражени 1337. године. Андроник је позвао Ану на преговоре 1338. године, али је она одбила да, у име свога сина, прихвати вазалне односе према Византији и византијског гувернера у Епиру. Андроник је Ану одвео као таоца. Организовао је брак између Нићифора и Марије Кантакузин, ћерке своје десне руке, Јована Кантакузина. Међутим, антивизантијска фракција племства је Нићифора послала га на двор титуларне царице Латинског царства, Катарине II Валоа, у Тарент, надајући се да ће издејствовати помоћ Анжујаца у рату са Византијом.
Побуна и боравак у ЦариградуУреди
Катарина је 1338. године прешла на Пелопонез како би учврстила свој утицај на Полуострву. Нићифора је повела са собом. На подстицај Катарине, становници Арте подигли су побуну против византијске власти у име Нићифора Орсинија (крајем 1338). Побуњеници су заузели Арту и протерали византијског гувернера Теодора Синадина[2]. Нићифор је прешао у Епир. Међутим, Андроник и Јован Кантакузин брзо су угушили побуну и опсели Нићифора у Томокастрону. Гарантујући безбедност, Јован Кантакузин је убедио гарнизон да се преда. Нићифора је, као свог зета, наградио титулом панхиперсеваста. Нићифор је одведен у Цариград где је остао уз Кантакузина током грађанског рата (1341-1347). Његов таст је 1347. године крунисан за византијског цара те је Нићифор добио титулу деспота. Од 1351. године поверена му је управа над Аиносом и градовима дуж Хелеспонта.
Владавина над Епиром и ТесалијомУреди
Нићифор је искористио смрт српског кесара Прељуба, Душановог намесника у Тесалији, и у пролеће 1356. године освојио Тесалију, а нешто касније исте године освојио је и Епир[3]. Тим покрајинама је византијски магнат припојио и Кефалонију. Следеће три године владао је самостално, независно од Цариграда. То је, дакле, била обнова грчке, али не и централне византијске власти. Нићифор је из освојених области протерао намеснике српске власти, деспота Симеона Синишу Немањића, Душановог полубрата, и кесарису Јерину, удовицу кесара Прељуба. Јерина се, заједно са сином, склонила на двор цара Уроша који јој је вратио Прељубову стару баштину, Црну Реку. Симеон није следио њен пример већ је сакупио четири до пет хиљада војника и заузео град Костур прогласивши се за цара. Симеон је, потом, заратио са Душановим наследником Урошем борећи се за примат у Српском царству[4].
ПогибијаУреди
Нићифор је желео да успостави блиске везе са царем Урошем. Због тога се развео од Марије Кантакузин и започео са припремама за женидбу са Теодором, сестром Душанове удовице Јелене. Албанци су били незадовољни женидбом Орсинија и Јеленине сестре јер је Марија припадала моћној породици Кантакузин са којом су албански великаши били савезници. Орсини је одлучио да се супротстави Албанцима. Сакупио је своје снаге и кренуо на Албанце који су се усталили у Етолији, у данашњој западној Грчкој. Албанци су прикупили своје снаге под вођством Петра Љоше. Битка је вођена у касно лето 1359. године на реци Ахелој. Албанци су однели победу, а Орсини је убијен у бици. Његова војска је уништена. Након Орсинијеве погибије запретила је опасност да ће Албанци заузети све веће градове Деспотовине. Опасност је превазиђена када је територијама којима је некада управљао Орсини овладао Симеон Синиша Немањић, полубрат цара Душана. Северне делове Епира поверио је Радославу Хлапену. Симеон је Петру Љоши и Ђин Буа Спати доделио деспотске титуле, у византијској хијерархији по рангу одмах испод царске[5]. Тиме су створене две деспотовине: Деспотовина Арта и Деспотовина Анђелокастро и Лепант[6].
У браку са Маријом Кантакузин, Нићифор је имао сина Манојла. Могуће да се ради о Антонију Кантакузина, монаху Метеора 1404. године.
Породично стаблоУреди
| 16. Матија Орсини | ||||||||||||||||
| 8. Ричард Орсини | ||||||||||||||||
| 17. ћерка Јован Дука | ||||||||||||||||
| 4. Јован I Орсини | ||||||||||||||||
| 2. Јован II Орсини | ||||||||||||||||
| 20. Михаило II Комнин Дука | ||||||||||||||||
| 10. Нићифор I Комнин Дука | ||||||||||||||||
| 21. Теодора од Арте | ||||||||||||||||
| 5. Марија Комнин Дука Анђео | ||||||||||||||||
| 22. Јован Кантакузин | ||||||||||||||||
| 11. Ана Палеологина Кантакузин | ||||||||||||||||
| 23. Ирена Комнин Палеолог | ||||||||||||||||
| 1. Нићифор II Орсини | ||||||||||||||||
| 24. Михаило II Комнин Дука | ||||||||||||||||
| 12. Димитрије Дука Комнин Кутрул | ||||||||||||||||
| 25. Теодора од Арте | ||||||||||||||||
| 6. Андроник Анђео Палеолог | ||||||||||||||||
| 26. Михаило VIII Палеолог | ||||||||||||||||
| 13. Ана Комнин Палеологина | ||||||||||||||||
| 27. Теодора Дукина Ватацина | ||||||||||||||||
| 3. Ана Палеологина | ||||||||||||||||
| 14. Ђорђе Кокалас | ||||||||||||||||
| 7. ћерка Кокаласа | ||||||||||||||||
РеференцеУреди
ЛитератураУреди
- Историја српског народа 1, група аутора, Српска књижевна задруга, Београд (1999), друго издање
- Arbel, Benjamin; Hamilton, Bernard; Jacoby, David . Latins and Greeks in the Eastern Mediterranean After 1204. . Psychology Press. 1989. pp. 104. ISBN 978-0-7146-3372-5.
- Kazhdan, Alexander, ур. (1991). The Oxford Dictionary of Byzantium. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-504652-6. Недостаје или је празан параметар
|title=(помоћ) - Miller, William (1908). The Latins in the Levant, a History of Frankish Greece (1204–1566). New York: E.P. Dutton and Company.
- Nicol, Donald M. (1993) [1972]. The Last Centuries of Byzantium, 1261–1453. Cambridge: Cambridge University Press.
- Nicol, Donald M. (1984) [1957]. The Despotate of Epiros 1267-1479: A Contribution to the History of Greece in the Middle Ages (2. expanded изд.). Cambridge University Press.
- Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
- Ферјанчић, Божидар (1974). Тесалија у XIII и XIV веку. Београд: Византолошки институт САНУ.
- Fine, John Van Antwerp Jr. (1994) [1987]. The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press.
- Polemis, Demetrios I. (1968). The Doukai: A Contribution to Byzantine Prosopography. London: Athlone Press.
- Trapp, Erich; Beyer, Hans-Veit . Prosopographisches Lexikon der Palaiologenzeit (in German). I, 1–12, Add. 1–2, CD-ROM Version. Vienna: Verlag der Österreichischen Akademie der Wissenschaften. 2001. ISBN 978-3-7001-3003-1.