Википедија

Нова критика

Нова критика је приступ тумачењу и подучавању књижевности који је формулисан у Сједињеним Државама и Енглеској у 1930. и 1940-им годинама. Новокритичари наглашавају формалну структуру књижевних дела, изолујући рад од ауторске личности и друштвених утицаја. Нова критика покушала је да одреди законе за читање и тумачење текстова.

Критичари су желели  да целу активност учине систематичнијом, чак и научном. У процесу сопственог настанка, нова критика је учинила књижевну анализу демократичнијом.  Она је развијена као реакција на старије филолошке и књижевне  школе Северне Америке, које су, под утицајем њемачког учења деветнаестог века, фокусиране на историју и значење индивидуалних речи и њихов међусобни однос, упоредне изворе, и биографске околности аутора. Новокритичари су сматрали да ови приступи имају тенденцију да одвраћају пажњу од текста и значаја песме, самим тим да  потпуно занемарују његове естетске квалитете у корист учења о спољним  факторима.[1]

Књижевна критика Уреди

 
Старе књиге

Књижевна критика је једна од три дисциплине које изучава наука о књижевности,[2][3][4] поред историје[5][6][7] и теорије књижевности,[8][9][10] тј. поетике. Она представља вид проучавања књижевног дела, али и књижевности уопште. Њен задатак је да прати живот књижевности, обавештава читаоце о новим делима, оцењује и вреднује како њих, тако и само пишчево стваралаштво.У научну критику спадају расправе, студије и монографије. Она је веома развијена и богата дисциплина која обезбеђује грађу за књижевно-теоријска уопштавања и израду књижевно-историјских синтеза. У изучавању књижевног дела ова критика примењује два основна поступка : спољашњи и унутрашњи. Први вреднује и оцењује дело на основу чињеница које се налазе изван њега:  у друштву,  историји, пишчевом животу или перцепцији читаоца. Унутрашњи приступ се интересује искључиво за књижевно дело, његову структуру и уметничке вредности.[11]

Књижевна критика у 20. веку Уреди

Већина питања о којима се расправљају у критици 20. века чини се строго емпиријским, чак и техничким. На који начин се може створити најпрецизније и потпуно знање о књижевном раду? Да ли треба проучити његов друштвени и биографски контекст или само дело,  дакле  речи у њему? Да ли се ауторове мисли и ставови треба  узети у обзир или просто занемарити?  Идеолошке групације, психолошке догме и филозофски трендови створили су полемику и анализу, а књижевни  материјали су узети као примарни подаци социолога и историчара. Сами књижевни креатори наставили су да пишу осветљиве коментаре о сопственим принципима и циљевима.

Руски формализам Уреди

Руски формализам је методолошка оријентација у проучавању књижевности која се јавља у Русији у првој половини 20. века.[12][13] Ова оријентација својим темељним задатком сматра истраживање појавних облика аутономног књижевног дела, односно форме. Руски формализам је порицао биографизам, хисторизам и социологизам у проучавању књижевности, тражећи методе које би одговарале специфичности књижевне форме, одговарајући на питање како је направљено књижевно дело, како је од аморфног материјала створена уметнички релевантна ствар, тј. књижевно дело, те су се бавили и истраживањем уметничких поступака. Да бисмо уопште могли да говоримо о Новој критици, потребно је пре свега да зађемо у њену суштину и видимо на чему је заснована. Иако се она развијала независно од руских формалиста, битно је нагласити да су ове две групе имале веома блиске ставове: њихова основна оријентација је била изучавање књижевног текста, занемарујући све остале факторе који би могли да делују на само дело.

Нова критика у Енглеској и Америци Уреди

Иако нови Критичари никада нису били званична група, битна инспирација за њихово залагање било је учење Ренсома  на универзитету  Вандербилт. Његови  студенти су наставили да развијају естетику која је касније постала  позната као нова критика. 

 
T. С. Елиот 1929. године

Амерички нови критичари били су инспирисани критичким есејима англоамеричког песника и критичара Т. С. Елиота. У есеју  "Света шума", посебно  у "Традицији и индивидуалном  таленту", Елиот је, за разлику од романтичара нагласио естетски интегритет песме и независност од личности песника. Ричардс је истовремено инсистирао на самоносној структури песме, за разлику од његовог упућивања на спољни свет, и такође је нагласио, као и Елиот, да је пажљиво читање текста од суштинског значаја. Почетком тридесетих година,  амерички академици као што су Клинт Брукс, Кроу Ренсом, Ален Тејт и Роберт Пен Ворен су развили теорије књижевности у којима се песма  третира као јединствена структура конфликтних значења. Због тога су двосмисленост, иронија и парадокс најпознатији квалитети  велике књижевности.[14]

Примарна техника која се користи у новом критичком приступу је блиско аналитичко читање текста. За ове критичаре, поезија је била посебна врста дискурса, средство комуницирања осећаја и мисли који се не могу изразити ниједним другим начином изражавања. Нови критичари су дефинисали и формализовали квалитете поетских мисли и језика, користећи технику блиског читања са посебним нагласком на конотативне и асоцијативне вредности речи и на вишеструке функције фигуративног језика-симбол, метафору и слике.

Пре него што су нови критичари ширили своја учења, студије о енглеској  књижевности биле су у потпуности засноване на  историји. Сви велики мислиоци су веровали да је за стварно добро разумевање тема одређене књиге потребно познавање историје језика на којем је написан рад, како је написано, под којим околностима, какав је био живот аутора.  Заправо, људи су правили огромну разлику између критичара и стручњака. Критичари су наводно били аматери који су само читали књижевност у слободно време и коментарисали је. Стручњаци су, са друге стране, сматрани  правим  професионалцима - професори који су познавали сваки детаљ који је утицао на настанак дела. Ове две различите групе постављају веома различита питања. Нови критичари су желели да створе нов систем за критику књижевности, те су тежили да дају одговоре на питања обе горепоменуте групе.[15]

Важни текстови Уреди

Референце Уреди

  1. ^ „New criticism - anglo-american literary criticism”. Encyclopædia Britannica. 
  2. ^ Johns Hopkins Guide to Literary Theory and Criticism  (2nd изд.). Baltimore: Johns Hopkins University Press. 2005. ISBN 978-0-8018-8010-0. OCLC 54374476. 
  3. ^ „Literary Theory | Internet Encyclopedia of Philosophy” (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 27. 11. 2020. г. Приступљено 2020-12-01. 
  4. ^ van. Gelder, G. J. H. (1982). Beyond the Line: Classical Arabic Literary Critics on the Coherence and Unity of the Poem. Leiden: Brill Publishers. стр. 1—2. ISBN 978-90-04-06854-4. OCLC 10350183. 
  5. ^ Cohen, Walter (2017). A History of European Literature: The West and the World from Antiquity to the Present. Oxford University Press. ISBN 9780198732679. 
  6. ^ Gray, Richard (2011). A Brief History of American Literature. Wiley-Blackwell. ISBN 9781405192316. 
  7. ^ Kato, Shuichi (1997). A History of Japanese Literature: From the Man'yōshū to Modern Times. Превод: Sanderson, Don (New Abridged изд.). Japan Library. ISBN 1-873410-48-4. 
  8. ^ Sullivan, Patrick (2002-01-01). „"Reception Moments," Modern Literary Theory, and the Teaching of Literature”. Journal of Adolescent & Adult Literacy. 45 (7): 568—577. JSTOR 40012241. 
  9. ^ Peter Barry. Beginning Theory: An Introduction to Literary and Cultural Theory. ISBN 0-7190-6268-3.
  10. ^ Jonathan Culler. (1997) Literary Theory: A Very Short Introduction. Oxford: Oxford University Press. ISBN 0-19-285383-X.
  11. ^ Милосављевић, Петар (2000). Методологија проучавања књижевности. Београд. 
  12. ^ Erlich, Victor (1973). „Russian Formalism”. Journal of the History of Ideas. 34 (4): 627—638. JSTOR 2708893. doi:10.2307/2708893. 
  13. ^ Boris Eichenbaum, "Vokrug voprosa o formalistah" (Russian: "Вокруг Вопроса о Фоpмалистах", Around the question on the Formalists), Pechat' i revolucija, no. 5 (1924), pp. 2-3.
  14. ^ „New Critisism”. 
  15. ^ „New Criticism”. Shmoop. 

Литература Уреди

  • Searle, Leroy. "New Criticism" in The Johns Hopkins Guide to Literary Theory, 2nd edition. Edited by Michael Groden, Martin Kreiswirth, and Imre Szeman. Baltimore: The Johns Hopkins University Press, 2005. Available online in PDF from the University of Washington [1].
  • Davis, Garrick. Praising It New. Swallow, 2008. Anthology that includes some of the keys texts of the New Criticism.
  • Brooks, Cleanth. "Criticism and Literary History: Marvell's Horatian Ode". Sewanee Review 55 (1947): 199–222.
  • Carton, Evan and Gerald Graff. The Cambridge History of American Literature volume 8: Poetry and Criticism (1940–1995). General Editor, Sacvan Bercovitch. New York; Cambridge, University Press, 1996. pp. 261–471.
  • Duvall, John N. "Eliot's Modemism and Brook's New Criticism: poetic and religious thinking". The Mississippi Quarterly: 46 (1992): 23–38.
  • Graff Gerald. Professing Literature. Chicago and London: The University of Chicago Press, 1987.
  • Russo, John Paul. "The Tranquilized Poem: The Crisis of New Criticism in the 1950s." Texas Studies in Literature and Language 30 (1988): 198–227.
  • Wellek, René. A History of Modern Criticism, 1750–1950. Volume 6: American Criticism, 1900–1950. New Haven: Yale University Press, 1988.
  • Viktor Shklovsky (1917) Art as Technique Архивирано 2009-12-05 на сајту Wayback Machine
  • Any, Carol. "Boris Eikhenbaum in OPOIAZ: Testing the Limits of the Work-Centered Poetics." Slavic Review 49:3 (1990): 409-26.
  • Shrawan, Ashima. The Language of Literature and Its Meaning: A Comparative Study of Indian and Western Aesthetics. Cambridge Scholars, 2019. Shrawan, Ashima (23. 4. 2019). The Language of Literature and its Meaning: A Comparative Study of Indian and Western Aesthetics. Cambridge Scholars. стр. 68. ISBN 9781527533561. .
  • "Boris Eichenbaum." The Norton Anthology of Literary Theory and Criticism. Ed. Vincent B. Leitch. New York: W. W. Norton & Company, 2001. 1058-87.
  • Brown, Edward J. "The Formalist Contribution." The Russian Review 33:3 (1974): 243-58.
  • Eagleton, Terry. Literary Theory: An Introduction. University of Minnesota Press, 1996.
  • Erlich, Victor. "Russian Formalism: In Perspective." The Journal of Aesthetics and Art Criticism 13:2 (1954): 215-25.
  • "Russian Formalism." The New Princeton Encyclopedia of Poetry and Poetics. Ed. Alex Preminger and Terry V. F. Brogan. Princeton, New Jersey: Princeton University Press, 1993. 1101-02.
  • Garson, Judith. "Literary History: Russian Formalist Views, 1916-1928." Journal of the History of Ideas 31:3 (1970): 399-412.
  • Goldblatt, David; Brown Lee B (eds.). "Aesthetics a Reader in Philosophy of the Arts" 2nd ed. Pearson Education Inc
  • Gorman, David. "Bibliography of Russian Formalism in English." Style 26:4 (1992): 554-76.
  • Jakobson, Roman. "A Postscript to the Discussion on Grammar of Poetry." Diacritics 10:1 (1980): 21-35.
  • Knight, Chris. "Russian Formalist Roots', chapter 10 in Chris Knight, "Decoding Chomsky: Science and revolutionary politics", (paperback edition) London & New Haven: Yale University Press, 2018.
  • Mandelker, Amy. "Russian Formalism and the Objective Analysis of Sound in Poetry." The Slavic and East European Journal 27:3 (1983): 327-38.
  • Rydel, Christine A. "Formalism (Russian Formalists)." Encyclopedia of the Novel. Ed. Paul Schellinger et al. Vol. 1. Chicago; London: Fitzroy Dearborn Publishers, 1998. 422-24. 2 vols.
  • Steiner, Peter. "Russian Formalism." The Cambridge History of Literary Criticism. Ed. Raman Selden. Vol. 8. Cambridge: Cambridge University Press, 1995. 11-29. 8 vols.
  • Surdulescu, Radu. "Form, Structure and Structurality in Critical Theory." University of Bucharest Press, 2000 (online resource available: [2]).
  • Warner, Nicholas O. "In Search of Literary Science the Russian Formalist Tradition." Pacific Coast Philology 17 (1982): 69-81.
  • Lane, Richard J. (2011). The Routledge Concise History of Canadian Literature. Routledge. 
  • Lee, Peter H. (2003). A History of Korean Literature. Cambridge University Press. ISBN 9781139440868. 
  • Luo, Yuming (2011). A Concise History of Chinese Literature. Превод: Ye, Yang. Brill. ISBN 9789004203662. 
  • Sutherland, John (2013). A Little History of Literature. Yale University Press. ISBN 9780300188363. 
  • Terry Eagleton. Literary Theory: An Introduction. ISBN 0-8166-1251-X.
  • Terry Eagleton. After Theory. ISBN 0-465-01773-8.
  • Jean-Michel Rabaté. The Future of Theory. ISBN 0-631-23013-0.
  • The Johns Hopkins Guide to Literary Theory and Criticism. ISBN 0-8018-4560-2.
  • Modern Criticism and Theory: A Reader. Ed. David Lodge and Nigel Wood. 2nd Ed. ISBN 0-582-31287-6
  • Theory's Empire: An Anthology of Dissent. Ed. Daphne Patai and Will H. Corral. ISBN 0-231-13417-7.
  • Bakhtin, M. M. (1981) The Dialogic Imagination: Four Essays. Ed. Michael Holquist. Trans. Caryl Emerson and Michael Holquist. Austin and London: University of Texas Press.
  • René Wellek. A History of Modern Criticism: 1750–1950. Yale University Press, 1955–1992, 8 volumes.
  • Carroll, Joseph (2012). „Evolutionary approaches to literature & drama”. Ур.: Dunbar, Robin; Barrett, Louise. Oxford Handbook of Evolutionary Psychology. Oxford University Press. стр. 637—648. ISBN 978-0198568308. doi:10.1093/oxfordhb/9780198568308.013.0044. Приступљено 2020-05-13. 
  • Castle, Gregory. Blackwell Guide to Literary Theory. Malden, MA: Blackwell Publishing, 2007.
  • Culler, Jonathan. The Literary in Theory. Stanford: Stanford University Press, 2007.
  • Terry Eagleton. Literary Theory. Minneapolis: University of Minnesota Press, 2008. (http://www.upress.umn.edu/)
  • Literary Theory: An Anthology. Edited by Julie Rivkin and Michael Ryan. Malden, MA: Blackwell Publishing, 2004.
  • Lisa Zunshine, ed. Introduction to Cognitive Cultural Studies. Baltimore: The Johns Hopkins University Press, 2010

Спољашње везе Уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Нова_критика&oldid=26229021”