Новгородска република

значајна руска средњовековна држава са центром у Новгород

Новгородска република (Новгородска земља; рус. Новгородская республика; лат. Novogardie[1] или рус. Новгородская Русь),[2][3] била значајна руска средњовековна држава са центром у Новгороду. Постојала је између 12. и 15. века, и простирала се од Балтика до Урала.[4]

Новгородска република
Новгородская республика  (руски)

Географија
Континент Европа и Азија
Престоница Новгород
Друштво
Религија православље

До 1019. до 1020. Новгород је био део Кијевске Русије. Новгородске кнежеве је постављао Велики кнез Кијева, и на то место би обично бирао једног од синова. Новгород је стално имао кључну улогу у политичким дешавањима Кијевске Русије, а примери за то су новгородска подршка Владимиру Великом и Јарославу Мудром. Једна од првих наредби Јарослава Мудрог је била да додели аутономна права и привилегије лојалним Новгорођанима, што је ударило темеље Новгородској републици.

Новгород се развио у моћан и аутономан регионални центар Кијевске Русије, са управом коју је бирало месно грађанство.

Градови Стараја Руса, Ладога, Торжок и Орешек су припадали Новогородској републици. Град Псков је у почетку такође био део ове републике, али је дефакто независан од 13. века. Псковска независност је потврђена Уговором из Болотова из 1348. (види још: Псковска република). Архиепископ Новгорода је и поред тога био архиепископ оба града све до 1589. Између 12. и 15. века Новгородска република се проширила на исток и североисток. Новгорођани су истраживали пределе уз обале језера Оњега, реке Северне Двине и Белог мора. Почетком 14. века истраживали су Арктички океан, Баренцово и Карско море, и околину западносибирске реке Об.

Угарска племена са северног Урала су плаћала данак Великом Новгороду. Земље северно од Новгорода су биле богате крзном, рибом и сољу, и стога су биле економски веома битне за Велики Новгород. Новгорођани су почетком 14. века водили низ ратова против Велике московске кнежевине да би сачувала ове поседе. Неуспех у овим ратовима означио је почетак економског и кутурног пропадања, и краја Новгородске републике.

Политичка организација

уреди
 
Зидине Новгородског кремља
 
Катедрала Свете Софије у Новгороду

Народно веће, које се окупљало по старословенској традицији, било је највиши политички ауторитет у републици. Ово веће је бирало посаднике, војсковође, а од 1156. и архиепископе. Састојало се углавном од бољара. Архиепископ је имао врховну извршну власт и био је најбогатији феудални господар у Новгороду, са највише земље и највише прихода. Ове надлежности су му пренели кијевски кнежеви. Поред тога, архиепископ је управљао државном благајном, спољним пословима и казненом политиком. У политичком животу Новгородске републике учествовали су и обични трговци и занатлије. Они су стварали удружења која се могу сматрати претечама политичких партија.

Обавезе и права владара Новгорода су били ограничени. Његова главна надлежност је била руковођење војском, при чему није имао право да кажњава. Животом у граду су управљали бирани посадники, који су уједно били посредници између грађана и кнеза. Кнежевска резиденција је премештена из Новгородског кремља (под именом Детињец) у предграђе Городишће. Почев од Александра Невског новгородски кнежеви су бирани међу владарима Владимир-Суздаља.

Економија

уреди
 
Пијаца у Великом Новгороду

Привреда Новгородске републике се састојала из ратарства, сточарства, коњарства, лова, пчеларства и риболова. Код обала Финског залива копала се руда гвожђа, а више других места је било познато по експлоатацији соли. Главни производи у унутрашњој и спољној трговини републике били су: лан, хмељ, крзно, восак, мед, риба и свињска маст.

Главни извор богатства Новгородске републике била је трговина крзном између Кијевске Русије и Северозападне Европе. Средњовековна сведочанства описују богатство крзненим животињама у крајевима северно од Новгорода описом да су крзнене животиње „падале са неба“.[5] Новгородски трговци су трговали са шведским, немачким и данским градовима. У најраније доба новгородски бродови су пловили по Балтику, о чему говоре древне хронике и археолошки налази православних цркава на Готланду. Ханза није дозвољавала новгородским трговцима да самостално плове и директно испоручују своја добра у западну Европу.

Држава се звала Новгород и Велики Новгород (рус. Великий Новгород), а облик Суверени Господњи Велики Новгород (рус. Государь Господин Великий Новгород) постао је уобичајен у 15. веку. Новгородска земља и Новгородска волост обично су се односиле на земљу која припада Новгороду. Сама Новгородска република је много каснији појам,[6] иако је држава описана као република још почетком 16. века.[7][8] Совјетски историчари су често користили термине Новгородска феудална република и Новгородска бојарска република.[9]

Историја

уреди

Новгород је био насељен разним словенским племенима која су често међусобно ратовала за превласт. Међутим, ова племена су се удружила почетком 9. века у покушају да формирају споразумно решење како би прекинули међусобну војну агресију.[10] Новгородска прва хроника, збирка списа који приказује историју Новгорода од 1016. до 1471. године, наводи да су ова племена хтела да „траже кнеза који би могао да влада над нама и да нам суди по закону.“[11] Новгородска Русија и њени становници су били под великим утицајем викиншке културе и људи.[12]

Новгородска република

уреди

Од касног 11. века Новгорођани су успоставили већу контролу над одређивањем својих правила и одбацили политички зависан однос према Кијеву.[13]

Међу Русима, Новгорођани су први стигли до региона између Арктичког океана и Оњешког језера. Иако не постоји дефинитиван податак о тачном времену њиховог доласка на северне реке које су се уливале у Арктик, постоје хронике у којима се помиње да је једна експедиција стигла до реке Печоре 1032. године, а трговина је успостављена већ 1096. године са Југра племеном.[14]

Референце

уреди
  1. ^ „Introduction into the Latin epigraphy (Введение в латинскую эпиграфику)”.  Архивирано на сајту Wayback Machine (10. март 2021).
  2. ^ Davydov, Dimitrij (2014). Das "fremde" Erbe : Grenzsicherungsanlagen der 1920er - 1940er Jahre als Gegenstand des Denkmalschutzes in Russland. Münster: Monsenstein und Vannerdat. стр. 115. ISBN 9783956454530. OCLC 904357250. 
  3. ^ „Новгородская Русь. Единый учебник истории России с древних времен до 1917 года. С предисловием Николая Старикова”. history.wikireading.ru. Приступљено 14. 02. 2019. 
  4. ^ Treadgold, Donald W. (1990). Freedom, a history. Frank and Virginia Williams Collection of Lincolniana (Mississippi State University. Libraries). New York: New York University Press. стр. 149. ISBN 9780814781906. OCLC 21901358. 
  5. ^ Paul, "Secular Power and the Archbishops of Novgorod Before the Muscovite Conquest," 258.
  6. ^ Лукин, Павел Владимирович (2018). „Великий Новгород”. Slověne = Словѣне. International Journal of Slavic Studies (на језику: руски). 7 (2). doi:10.31168/2305-6754.2018.7.2.15. Приступљено 23. 12. 2022. 
  7. ^ Herberstein, Sigmund von (1851). texts Notes upon Russia : Being a translation of the earliest account of that country, entitled Rerum Moscoviticarum Commentarii. Hakluyt Society. стр. 25. 
  8. ^ Малышев, С. И., ур. (2012). Все град людии, изволеша собе... (на језику: руски). стр. 12—13. ISBN 9785904062361. 
  9. ^ Igor Froianov, Kievskaia Rus; ocherki sotsialʼno-ekonomicheskoĭ istorii. (Leningrad: Leningrad State University, 1974).
  10. ^ Sixsmith, Martin (2011). Russia: a 1,000-Year Chronicle of the Wild East. London. стр. 3—4. ISBN 9781446416884. 
  11. ^ Primary Chronicle
  12. ^ RBTH, Elena Potapova (11. 03. 2015). „On the trail of the Vikings in Veliky Novgorod”. www.rbth.com (на језику: енглески). Приступљено 18. 12. 2018. 
  13. ^ Martin, Janet (2007). Medieval Russia, 980–1584 (2nd изд.). Cambridge University Press. стр. 112—115. ISBN 9780521859165. 
  14. ^ Lantzeff, George V. (1947). „Russian Eastward Expansion before the Mongol Invasion”. American Slavic and East European Review. 6 (3/4): 1—5. ISSN 1049-7544. JSTOR 2491696. doi:10.2307/2491696. 

Литература

уреди
  • Complete Collection of Russian Chronicles. Onomastics on Novgorod in Signs / Vladimir Burov. The Ancient Settlement of Varvarina Gora. Settlement of 1st–5th and 11th–14th Centuries in the South of Novgorod Land. Publisher: Nauka, 2003 – 488 Pages
  • Victor Bernadsky. Novgorod and Novgorod Land in the 15th Century. Publishing House of the Academy of Sciences of the Soviet Union, 1961 – 399 Pages
  • Valery Vasiliev (2005). Archaic Toponymy of Novgorod Land (Old Slavic Deanthroponyms) ((Series "Monographs"; Issue 4) изд.). Velikiy Novgorod: Novgorod State University Named after Yaroslav the Wise. стр. 468. ISBN 5-98769-006-4. Архивирано из оригинала 2009-04-25. г. 
  • Katchanovski, Ivan; Kohut, Zenon E.; Nesebio, Bohdan Y.; Yurkevich, Myroslav (2013). Historical Dictionary of Ukraine. Lanham, Maryland; Toronto; Plymouth: Scarecrow Press. стр. 992. ISBN 9780810878471. Приступљено 24. 1. 2023. 
  • Alice Gordienko. The Cult of Holy Healers in Novgorod in the 11–12th Centuries // Ancient Russia. Questions of Medieval Studies. 2010. N1 (39). Pages 16–25
  • Igor Froyanov. Ancient Russia of the 9th–13th Centuries. Popular Movements. Princely and Veche Power. Moscow: Russian Publishing Center, 2012
  • Konstantin Nevolin. About Pyatinas and Pogosts of Novgorod in the 16th Century, with the Application of the Map. Saint Petersburg: Printing House of the Imperial Academy of Sciences, 1853
  • Professor Vasily Klyuchevsky. "A Brief Guide on Russian History. Novgorod Land"
  • Arseny Nasonov, ed. Novgorodskaia Pervaia Letopis' , 474; Aleksandr Khoroshev, Tserkov' v sotsialno–politicheskoi istorii Novgorodskoi feodal'noi respubliki (Moscow, 1986).
  • Michael C. Paul, "A Man Chosen by God": The Office of Archbishop in Novgorod, Russia 1165–1478. Ph.D. Dissertation University of Miami 2003. Appendix, p. 320.
  • Gennady Kovalenko. Русские и шведы от Рюрика до Ленина. Контакты и конфликты. ISBN 978-5-91678-004-8
  • Valentin Ianin, Novgorodskie Posadniki (Moscow: Moscow State University, 1962; second edition Moscow: Yazyki Russkoi Kultury, 2003); Idem, "The Archaeology of Novgorod," Scientific American 262, No. 2(Feb. 1990), 72-84.
  • Jonas Granberg, “The Sovet Gospod of Novgorod, in Russian and German Sources,” Jahrbücher für Geschichte Osteuropas 47 (1998)
  • Michael C. Paul, "The Iaroslavichi and the Novgorodian Veche: A Case Study on Princely Relations with the Veche," Russian History (2004).
  • Aleksandr S. Khoroshev, "Sofiiskii patron po novgorodskoi pervoi letopisi." Novgorod i Novgorodskaia Zemlia: Istoriia i Arkheologiia 11 (1997): 205-212.
  • Tatiana Iu. Tsarevskaia, St. Sofia's Cathedral in Novgorod. D. G. Fedosov, trans. (Moscow: Severnyi Palomnik, 2005.) English translation of T. Iu. (Tatiana Iur’evna) Tsarevskaia. Sofiiskii sobor v Novgorode. 2nd ed. (Moscow: Severnyi palomnik, 2005).
  • Iaroslav Shchapov, Gosudarstvo i tserkov’ drevnei Rusi X-XIII vv. (Moscow: Nauka, 1989), 68-69; Michael C. Paul, "Secular Power and the Archbishops of Novgorod Before the Muscovite Conquest", Kritika: Explorations in Russian and Eurasian History 8, No. 2 (Spr. 2007):233-234.
  • Michael C. Paul, "Episcopal Election in Novgorod Russia 1156-1478", Church History: Studies in Christianity and Culture 72 No. 2 (2003): 251-275
  • Michael C. Paul, "A Man Chosen by God": The Office of Archbishop in Novgorod, Russia 1165-1478. Ph.D. Dissertation University of Miami 2003; Paul, "Secular Power and the Archbishops of Novgorod", 231-270.
  • Paul, "Secular Power and the Archbishops of Novgorod", 243-253. For the traditional view, see A. I. Nikitskii, Ocherk" vnutrennei istorii tserkvi v" Novgorode (St. Petersburg: Tipografii V. S. Valasheva, 1879). For a Marxist perspective, see Aleksandr Khoroshev, Tserkov' v sotsial'no-politicheskoi sisteme Novgorodskoi feodal'noi respubliki (Moscow: Izdatel'stvo Moskovskogo Gosudarstvennogo Universiteta, 1989).
  • Michael C. Paul (2009). „Continuity and Change in the Novgorodian Archiepiscopal Office, 1478-1591”. Orientalia Christiana Periodica. 5 (2): 273—317. 
  • David B. Miller, "The Velikie Minei Chetii and the Stepennaia Kniga of Metropolitan Makarii and the Origins of Russian National Consciousness." Forschungen zur Osteuropaischen Geschicte 26 (1979): 263-382; Paul, "Continuity and Change."
  • Jack Culpepper, "The Kremlin Executions of 1575 and the Enthronement of Simeon Bekbulatovich", Slavic Review 24, No. 3 (September 1965): 503-506; Paul, "Continuity and Change."
  • The world's heritage : a complete guide to the most extraordinary places. Paris: UNESCO Pub. 2009. стр. 383. ISBN 9789231041228. 
  • Olander, Thomas (2015). Proto-Slavic inflectional morphology : a comparative handbook. Leiden. стр. 25—26. ISBN 9789004270503. 
  • Pereltsvaig, Asya (2015). The Indo-European controversy: facts and fallacies in historical linguistics. Cambridge, United Kingdom. стр. 97–98. ISBN 9781107054530. 

Спољашње везе

уреди