Ноје

Библијска фигура, Ламехов син, главна фигура у Књизи постанка, пророк у Библији
За истоимени филм види Ноје (филм)

Ноје (хебрејски: נוֹחַ или נֹחַ, модерни: Nóaḥ, тиберијски: Nōªḥ; арапски: نوح, Nūḥ; „почивати“) био је десети и последњи од антедилувијалних патријарха, најпознатији по потопу који се догодио у његово време.[1] Прича о њему је садржана у хебрејској Библији, у књизи Постања, поглавља 5-9. Библија каже да је Ноје син Ламеха и да је једанаеста генерација после Адама. Умро је 350 година после потопа када му је било 950 година (Постање 9,28-29).[2]

Ноје проклиње Хама

Док су Потоп и Нојева барка најпознатији елементи приче о Ноју, такође се спомиње и као „први пољопривредник“ и проналазач вина, исто као у вези с епизодом пијанства и каснијим проклетством Хама (Постање 9,20-27). Неке анализе текста приповести сугеришу да њен данашњи облик у ствари сажима два првобитно различита извора, вероватно темељена на две различите приче, те да садржи елементе раније месопотамске митологије, иако су обе тврдње постале предметом оспоравања и контроверзи.

Ноје је по библијском сведочењу имао три сина Сема, Хама и Јафета од којих воде порекло три велике групе народа, односно три људске расе: Семитижута (народи Азије), Хамитицрна (народи Африке) и Јафетитибела (народи Европе).

Прича о Ноји је још темељније обрађена у каснијим аврамским традицијама, те је имала огроман утицај на целу западну културу.[3][4]

Нојев родослов

Библијски наратив

уреди
 
Венецијански мозаик из 12. века приказује Ноја како шаље голубицу

Десети и последњи од претпотопних патријарха, Ламехов син и неименована мајка.[5] Ноје има 500 година пре него што су му рођени синови Сем, Хам и Јафет.[6]

Нарација о потопу из Постанка

уреди

Нарација о потопу из Постања је обухваћена поглављима 6–9 у Књизи Постања, у Библији.[7] Нарација указује да је Бог намеравао да врати Земљу у њено стање воденог хаоса пре стварања тако што ће поплавити Земљу због недела човечанства, а затим је преправити користећи микрокосмос Нојеве барке. Дакле, потоп није био обичан прелив, већ преокрет стварања.[8] Наратив говори о злу човечанства које је подстакнуло Бога да уништи свет путем потопа, припреми барке за одређене животиње, Ноја и његове породице, и Божјој гаранцији (Нојев завет) за наставак постојања живота под обећањем да више никада неће послати потоп.[9]

После потопа

уреди

Након потопа, Ноје је принео спаљене жртве Богу. Бог је прихватио жртву, и склопио завет са Нојем, а преко њега и са целим човечанством, да неће опустошити земљу нити уништити човека другим потопом.[6]

„И благослови Бог Ноја и синове његове, и рече им: Рађајте се и множите се и напуните земљу“.[10] Као залог овог благодатног завета са људима и зверима, дуга је постављена у облацима (ib. viii. 15-22, ix. 8-17). Ноју су дате две забране: Док је конзумирање животињске хране било дозвољено, строго је било прописано уздржавање од крви; а проливање људске крви од стране човека постало је злочин кажњив смрћу од стране човека (ib. ix. 3-6).[11]

Ноје, као последњи од изузетно дуговечних претпотопских патријарха, умро је 350 година након потопа, у 950. години, када је Тера имао 128 година.[6] Максимални људски животни век, како је описано у Библији, постепено се смањује након тога, од скоро 1000 година до 120 година Мојсија.[12]

Нојево пијанство

уреди
 
Нојево пијанство, Хам се руга Ноју, Ноје је покривен, Ханан је проклет. Егертон Настанак.

После потопа, Библија каже да је Ноје постао земљорадник и да је засадио виноград. Пио је вино из овог винограда, и напијао се; и лежао „непокривен“ у свом шатору. Нојев син Хам, отац Ханана, видео је свог оца голог и рекао својој браћи, што је довело до тога да је Хамовог сина Ханана проклео Ноје.[11]

Још у класичној ери, коментатори Постанка 9:20–21[13] су оправдавали Нојево прекомерно опијање јер се сматрало да је био први винопија; прва особа која је открила дејство вина.[14] Јован Златоусти, архиепископ цариградски и црквени отац, писао је у 4. веку да се Нојево понашање може бранити: као први човек који је окусио вино, он неће знати његове последице: „Због незнања и неискуства о одговарајућој количини пића, пао у пијану омамљеност“.[15] Филон, хеленистички јеврејски филозоф, такође је оправдао Ноја напоменом да се може пити на два различита начина: (1) да пије вино прекомерно, што је посебан грех за опаког злог човека или (2) да пије вино као мудар човек, при чему је Ноје ово друго.[16] У јеврејској традицији и рабинској литератури о Ноју, рабини криве Сатану за опојна својства вина.[17][11]

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ Wells, John C. (2008). Longman Pronunciation Dictionary (3rd изд.). Longman. ISBN 9781405881180. 
  2. ^ „Noah biblical figure”. Britannica. 21. 9. 2023. Приступљено 31. 1. 2021. (језик: енглески)
  3. ^ Hitti, Philip K. (1928). The Origins of the Druze People and Religion: With Extracts from Their Sacred Writings. Library of Alexandria. стр. 37. ISBN 9781465546623. 
  4. ^ Dana, Nissim (2008). The Druze in the Middle East: Their Faith, Leadership, Identity and Status. Michigan University press. стр. 17. ISBN 9781903900369. 
  5. ^ Fullom, Stephen Watson (1855). The History of Woman, and Her Connexion with Religion, Civilization, & Domestic Manners, from the Earliest Period. стр. 10. 
  6. ^ а б в Bechtel, Florentine. "Noah." The Catholic Encyclopedia Vol. 11. New York: Robert Appleton Company, 1911. 5 December 2021   Овај чланак користи текст рада који је у јавном власништву.
  7. ^ Silverman, Jason (2013). Opening Heaven's Floodgates: The Genesis Flood Narrative, Its Context, and Reception. Gorgias Press. 
  8. ^ Barry L. Bandstra (2008). Reading the Old Testament: Introduction to the Hebrew Bible. Cengage Learning. стр. 61. ISBN 978-0-495-39105-0. 
  9. ^ Cotter 2003, стр. 49, 50.
  10. ^ Genesis 9:1
  11. ^ а б в „NOAH - JewishEncyclopedia.com”. jewishencyclopedia.com. 
  12. ^ Genesis 6:3; Deuteronomy 31:22; 34:37
  13. ^ Genesis 9:20–21
  14. ^ Ellens & Rollins. . Psychology and the Bible: From Freud to Kohut. 2004. стр. 52. ISBN 9780275983482. 
  15. ^ Hamilton 1990, стр. 202–203
  16. ^ Philo, 1971, p. 160
  17. ^ Gen. Rabbah 36:3

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди