Ноје

За истоимени филм види Ноје (филм)

Ноје (хебрејски: נוֹחַ или נֹחַ, модерни: Nóaḥ, тиберијски: Nōªḥ; арапски: نوح, Nūḥ; „почивати“) био је десети и последњи од антедилувијалних патријарха, најпознатији по потопу који се догодио у његово време.^[1] Прича о њему је садржана у хебрејској Библији, у књизи Постања, поглавља 5-9. Библија каже да је Ноје син Ламеха и да је једанаеста генерација после Адама. Умро је 350 година после потопа када му је било 950 година (Постање 9,28-29).^[2]

Ноје проклиње Хама

Док су Потоп и Нојева барка најпознатији елементи приче о Ноју, такође се спомиње и као „први пољопривредник“ и проналазач вина, исто као у вези с епизодом пијанства и каснијим проклетством Хама (Постање 9,20-27). Неке анализе текста приповести сугеришу да њен данашњи облик у ствари сажима два првобитно различита извора, вероватно темељена на две различите приче, те да садржи елементе раније месопотамске митологије, иако су обе тврдње постале предметом оспоравања и контроверзи.

Ноје је по библијском сведочењу имао три сина Сема, Хама и Јафета од којих воде порекло три велике групе народа, односно три људске расе: Семити – жута (народи Азије), Хамити – црна (народи Африке) и Јафетити – бела (народи Европе).

Прича о Ноји је још темељније обрађена у каснијим абрахамским традицијама, те је имала огроман утицај на целу западну културу.^[3]^[4]

Нојев родослов

Библијски наративУреди

Венецијански мозаик из 12. века приказује Ноја како шаље голубицу

Десети и последњи од претпотопних патријарха, Ламехов син и неименована мајка.^[5] Ноје има 500 година пре него што су му рођени синови Сем, Хам и Јафет.^[6]

Нарација о потопу из ПостанкаУреди

Нарација о потопу из Постања је обухваћена поглављима 6–9 у Књизи Постања, у Библији.^[7] Нарација указује да је Бог намеравао да врати Земљу у њено стање воденог хаоса пре стварања тако што ће поплавити Земљу због недела човечанства, а затим је преправити користећи микрокосмос Нојеве барке. Дакле, потоп није био обичан прелив, већ преокрет стварања.^[8] Наратив говори о злу човечанства које је подстакнуло Бога да уништи свет путем потопа, припреми барке за одређене животиње, Ноја и његове породице, и Божјој гаранцији (Нојев завет) за наставак постојања живота под обећањем да више никада неће послати потоп.^[9]

После потопаУреди

Након потопа, Ноје је принео спаљене жртве Богу. Бог је прихватио жртву, и склопио завет са Нојем, а преко њега и са целим човечанством, да неће опустошити земљу нити уништити човека другим потопом.^[6]

„И благослови Бог Ноја и синове његове, и рече им: Рађајте се и множите се и напуните земљу“.^[10] Као залог овог благодатног завета са људима и зверима, дуга је постављена у облацима (ib. viii. 15-22, ix. 8-17). Ноју су дате две забране: Док је конзумирање животињске хране било дозвољено, строго је било прописано уздржавање од крви; а проливање људске крви од стране човека постало је злочин кажњив смрћу од стране човека (ib. ix. 3-6).^[11]

Ноје, као последњи од изузетно дуговечних претпотопских патријарха, умро је 350 година након потопа, у 950. години, када је Тера имао 128 година.^[6] Максимални људски животни век, како је описано у Библији, постепено се смањује након тога, од скоро 1000 година до 120 година Мојсија.^[12]

Нојево пијанствоУреди

Нојево пијанство, Хам се руга Ноју, Ноје је покривен, Ханан је проклет. Егертон Настанак.

После потопа, Библија каже да је Ноје постао земљорадник и да је засадио виноград. Пио је вино из овог винограда, и напијао се; и лежао „непокривен“ у свом шатору. Нојев син Хам, отац Ханана, видео је свог оца голог и рекао својој браћи, што је довело до тога да је Хамовог сина Ханана проклео Ноје.^[11]

Још у класичној ери, коментатори Постанка 9:20–21^[13] су оправдавали Нојево прекомерно опијање јер се сматрало да је био први винопија; прва особа која је открила дејство вина.^[14] Јован Златоусти, архиепископ цариградски и црквени отац, писао је у 4. веку да се Нојево понашање може бранити: као први човек који је окусио вино, он неће знати његове последице: „Због незнања и неискуства о одговарајућој количини пића, пао у пијану омамљеност“.^[15] Филон, хеленистички јеврејски филозоф, такође је оправдао Ноја напоменом да се може пити на два различита начина: (1) да пије вино прекомерно, што је посебан грех за опаког злог човека или (2) да пије вино као мудар човек, при чему је Ноје ово друго.^[16] У јеврејској традицији и рабинској литератури о Ноју, рабини криве Сатану за опојна својства вина.^[17]^[11]

Види јошУреди

РеференцеУреди

^ Wells, John C. (2008). Longman Pronunciation Dictionary (3rd изд.). Longman. ISBN 9781405881180.
^ „Noah biblical figure”. Britannica. Приступљено 31. 1. 2021. (језик: енглески)
^ Hitti, Philip K. (1928). The Origins of the Druze People and Religion: With Extracts from Their Sacred Writings. Library of Alexandria. стр. 37. ISBN 9781465546623.
^ Dana, Nissim (2008). The Druze in the Middle East: Their Faith, Leadership, Identity and Status. Michigan University press. стр. 17. ISBN 9781903900369.
^ Fullom, S.W. (1855). The History of Woman, and Her Connexion with Religion, Civilization, & Domestic Manners, from the Earliest Period. p.10
^ ^а ^б ^в Bechtel, Florentine. "Noah." The Catholic Encyclopedia Vol. 11. New York: Robert Appleton Company, 1911. 5 December 2021 Овај чланак садржи текст из овог извора, који је у јавном власништву.
^ Silverman, Jason (2013). Opening Heaven's Floodgates: The Genesis Flood Narrative, Its Context, and Reception. Gorgias Press.
^ Barry L. Bandstra (2008). Reading the Old Testament: Introduction to the Hebrew Bible. Cengage Learning. стр. 61. ISBN 978-0-495-39105-0.
^ Cotter 2003, стр. 49, 50.
^ Genesis 9:1
^ ^а ^б ^в „NOAH - JewishEncyclopedia.com”. jewishencyclopedia.com.
^ Genesis 6:3; Deuteronomy 31:22; 34:37
^ Genesis 9:20–21
^ Ellens & Rollins. Psychology and the Bible: From Freud to Kohut. 2004. ISBN 9780275983482. стр. 52.
^ Hamilton 1990, стр. 202–203
^ Philo, 1971, p. 160
^ Gen. Rabbah 36:3

ЛитератураУреди

Alter, Robert (2008). The Five Books of Moses. W. W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-33393-0.
Brett, Mark G. (2000). Genesis: Procreation and the Politics of Identity. Routledge. ISBN 978-0203992029.
Compilation (1983), Hornby, Helen, ур., Lights of Guidance: A Baháʼí Reference File, Baháʼí Publishing Trust, New Delhi, India, ISBN 81-85091-46-3 * Dimant, Devorah (2001). „Noah in early Jewish literature”. Ур.: Michael E. Stone; Theodore E. Bergren. Biblical Figures Outside the Bible. Trinity Press. ISBN 9781563384110.
Freedman, Paul H. (1999). Images of the Medieval Peasant. Stanford University Press. ISBN 9780804733731.
Goldenberg, David M. (2005). „What did Ham do to Noah?”. Ур.: Stemberger, Günter; Perani, Mauro. The Words of a Wise Man's Mouth are gracious. Walter de Gruyter. ISBN 9783110188493.
Goldenberg, David M. (2003). The Curse of Ham: Race and Slavery in Early Judaism, Christianity, and Islam. Princeton University Press. ISBN 9780691114651. ^{[мртва веза]}
Goldenberg, David M. (1997). „The Curse of Ham: A Case of Rabbinic Racism?”. Ур.: Salzman, Jack; West, Cornel. Struggles in the promised land: toward a history of Black-Jewish relations. Oxford University Press. ISBN 9780198024927.
Goldenberg, David M. (2009). The Curse of Ham: Race and Slavery in Early Judaism, Christianity, and Islam. Princeton University Press. ISBN 9781400828548.
Graves, Robert; Patai, Raphael (1964). Hebrew Myths: The Book of Genesis. Princeton University Press, Cassel.
Ham, Ken; Sarfati, Jonathan; Wieland, Carl (2001). Batten, Don, ур. „Are Black People the Result of a Curse on Ham”. ChristianAnswers.net. Приступљено 28. 9. 2013.
Keil, Carl; Delitzsch, Franz (1885). Biblical Commentary on the Old Testament. 1. Trans. James Martin. Edinburgh: T&T Clark.
Kissling, Paul (2004). Genesis. 1. College Press. ISBN 9780899008752.
Kugle, James L. (1998). Traditions of the Bible. Harvard University Press. ISBN 9780674791510.
Levenson, Jon D. (2004). „Genesis: Introduction and Annotations”. Ур.: Berlin, Adele; Brettler, Marc Zvi. The Jewish study Bible. Oxford University Press. стр. 26. ISBN 978-0-19-529751-5. (Levenson author note).
Lulat, G (2005). A History of African Higher Education from Antiquity to the Present: A Critical Synthesis. Santa Barbara: ABC-CLIO. стр. 85, 86. ISBN 9780313068669. »an ideologically driven misnomer...«
Metcalf, Alida C. (2005). Go-betweens and the Colonization of Brazil, 1500–1600 (1st изд.). Austin: University of Texas Press. стр. 164. ISBN 978-0292712768.
Reeve, W. Paul (2015). Religion of a Different Color: Race and the Mormon Struggle for Whiteness. New York, New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-975407-6.
Robertson, John M. (1910). Christianity and Mythology. Kessinger Publishing (2004 reprint). стр. 496. ISBN 978-0-7661-8768-9.
Sadler, R.S. (2005). Can a Cushite Change his Skin?. T&T Clark. ISBN 9780567029607.
Sarna, Nahum (1981). „The Anticipatory Use of Information as a Literary Feature of the Genesis Narratives”. Ур.: Friedman, Richard Elliott. The Creation of Sacred Literature: Composition and Redaction of the Biblical Text . University of California Press. ISBN 978-0-520-09637-0.
Trost, Travis D. (2010). Who should be king in Israel?. Peter Lang Publishing. ISBN 9781433111518.
VanderKam, James Claire (1980). „The Righteousness of Noah”. Ур.: John Joseph Collins; George W. E. Nickelsburg. Ideal figures in ancient Judaism: profiles and paradigms, Volumes 12–15. Chico: Scholars Press. стр. 13—32. ISBN 978-0891304340. Приступљено 1. 12. 2013. VanderKam-Vitae
Van Seters, John (2000). „Geography as an evaluative tool”. Ур.: VanderKam, James. From Revelation to Canon: Studies in the Hebrew Bible and Second Temple Literature. Brill. ISBN 0391041363.
Whitford, David M. (2009). The curse of Ham in the Early Modern Era. Ashgate Publishing. ISBN 9780754666257.
Swayd, Samy S. (2009). The a to Z of the Druzes. ISBN 9780810868366.

Спољашње везеУреди

"Noah" from the 1901–1906 Jewish Encyclopedia
"Nuh"—MuslimWiki

[1] Wells, John C. (2008). Longman Pronunciation Dictionary (3rd изд.). Longman. ISBN 9781405881180.

[2] „Noah biblical figure”. Britannica. Приступљено 31. 1. 2021. (језик: енглески)

[Hitti_1928_37-3] Hitti, Philip K. (1928). The Origins of the Druze People and Religion: With Extracts from Their Sacred Writings. Library of Alexandria. стр. 37. ISBN 9781465546623.

[Dana_2008_17-4] Dana, Nissim (2008). The Druze in the Middle East: Their Faith, Leadership, Identity and Status. Michigan University press. стр. 17. ISBN 9781903900369.

[5] Fullom, S.W. (1855). The History of Woman, and Her Connexion with Religion, Civilization, & Domestic Manners, from the Earliest Period. p.10

[Bechtel-6] а ^б ^в Bechtel, Florentine. "Noah." The Catholic Encyclopedia Vol. 11. New York: Robert Appleton Company, 1911. 5 December 2021 Овај чланак садржи текст из овог извора, који је у јавном власништву.

[7] Silverman, Jason (2013). Opening Heaven's Floodgates: The Genesis Flood Narrative, Its Context, and Reception. Gorgias Press.

[Bandstra2008-8] Barry L. Bandstra (2008). Reading the Old Testament: Introduction to the Hebrew Bible. Cengage Learning. стр. 61. ISBN 978-0-495-39105-0.

[FOOTNOTECotter200349,_50-9] Cotter 2003, стр. 49, 50.

[10] Genesis 9:1

[JewishEnyc-11] а ^б ^в „NOAH - JewishEncyclopedia.com”. jewishencyclopedia.com.

[12] Genesis 6:3; Deuteronomy 31:22; 34:37

[13] Genesis 9:20–21

[Ellen&Rollins-14] Ellens & Rollins. Psychology and the Bible: From Freud to Kohut. 2004. ISBN 9780275983482. стр. 52.

[15] Hamilton 1990, стр. 202–203

[16] Philo, 1971, p. 160

[17] Gen. Rabbah 36:3

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]

[14]

[15]

[16]

[17]