Нур Мухамед Тараки

Нур Мухамед Тараки (паштунски: نور محمد ترکی‎; 14. јул 1917 — 9. октобар 1979) је био авганистански револуционарни комунистички политичар, новинар и писац. Био је један од оснивача Народне демократске партије Авганистана (НДПА) и њен генерални секретар од 1965. до 1979. и председник Револуционарног већа од 1978. до 1979. године.

Нур Мухамед Тараки
Лични подаци
Датум рођења(1917-07-14)14. јул 1917.
Место рођењаНава, Емират Авганистан
Датум смрти9. октобар 1979.(1979-10-09) (62 год.)
Место смртиКабул, Демократска Република Авганистан
Професијаполитичар
Политичка каријера
Политичка
странка
Народна демократска партија Авганистана
председник Президијума Револуционарног већа
30. април 1978 — 14. септембар 1979.
ПретходникМохамед Дауд Кан
НаследникХафизула Амин
председник Већа министара
1. мај 1978 — 27. март 1979.
Претходникфункција установљена
НаследникХафизула Амин
генерални секретар ЦК НДПА
1. јануар 1965 — 14. септембар 1979.
Претходникфункција установљена
НаследникХафизула Амин

Биографија

уреди

Тараки је рођен у Нави, провинција Газни, а основно и средње образовање стекао је у округу Пишин у Белуџистану и дипломирао на Универзитету у Кабулу, након чега је започео политичку каријеру као новинар. Од 1940-их надаље Тараки је такође писао романе и кратке приче у стилу социјалистичког реализма.[1] Формиравши НДПА у својој резиденцији у Кабулу заједно са Бабраком Кармалом, изабран је за генералног секретара партије на њеном првом конгресу. Кандидовао се као кандидат на авганистанским парламентарним изборима 1965. године, али није успео да освоји место. Године 1966. објавио је „Халк”, партијске новине које се залажу за класну борбу, али их је влада убрзо након тога забранила. Године 1978. он, Хафизула Амин и Бабрак Кармал покренули су Саур револуцију и успоставили Демократску Републику Авганистан.

Таракијево вођство било је кратког века и обележено контроверзама. Влада је била подељена између две фракције НДПА: халкиста (предвођених Таракијем), већина, и Парчамиста, мањина. Тараки је заједно са својим „штићеником“ Амином започео чистку владе и странке која је довела до тога да је неколико високорангираних чланова Парчамицте послато у де факто изгнанство тако што им је додељено да служе у иностранству као амбасадори, а касније је почео да затвара домаће Пархамицте. Његов режим је затварао дисиденте и надгледао масакре сељана, позивајући се на неопходност црвеног терора по узору на бољшевике у Совјетској Русији, односно да противници Саур револуције морају бити елиминисани.[2] Ови фактори су, између осталих, довели до реакције јавности која је покренула побуну. Упркос поновљеним покушајима, Тараки није успео да убеди Совјетски Савез да интервенише у циљу подршке обнови грађанског поретка. Амин је иницирао већину ових политика иза сцене.[3]

Таракијева владавина је била обележена култом личности којег је Амин неговао. Државна штампа и каснија пропаганда почели су да га називају „великим вођом“ и „великим учитељем“, а његов портрет је постао уобичајен призор широм земље.[4] Његов однос са Амином се покварио током његове владавине, што је на крају резултирало Таракијевим свргавањем 14. септембра 1979. и каснијим убиством 8. октобра[5] по Аминовом наређењу, а штампа у Кабулу је објавила да је умро од болести. Његова смрт је била фактор који је довео до совјетске интервенције у децембру 1979. године.

Референце

уреди
  1. ^ Shaista Wahab & Barry Youngerman, A Brief History of Afghanistan, Infobase Publishing (2007), p. 137
  2. ^ „The World Was Going Our Way: The KGB and the Battle for the Third World”. 
  3. ^ The Intervention in Afghanistan and the Fall of Detente: A Chronology
  4. ^ Edwards, David B. (2002). Before Taliban. Genealogies of the Afghan Jihad. University of California Press. стр. 72. ISBN 0-520-22861-8. 
  5. ^ Hafeez, Malik (1994). Soviet-Pakistan Relations and Post-Soviet Dynamics, 1947–92. Springer. стр. 263. ISBN 978-1-349-10573-1. 

Спољашње везе

уреди