Ограничења слободе информисања
Ограничење слободе информисања је правни оквир којим се онемогућава злоупотреба права на слободу информисања, и то у случају када остваривање тог права може да доведе до нарушавања других људских права.[1]
Начела ограничења слободе информисања уреди
Потребу за постављањем ограничења личних слобода увидео је још Џон Стјуарт Мил. У свом делу „О слободи“ предочио је да акције појединца друштво треба да спречи уколико могу да нашкоде интегритету других људи.
Слобода информисања је једно од основних људских права. У Србији је загарантована Уставом Србије и Законом о јавном информисању ("Службени гласник РС, бр.12004), као и Европском конвенцијом о људским правима.[2] Међутим, ово није апсолутна слобода,[3] што значи да подлеже одређеним ограничењима. Она морају бити законски и јасно дефинисана, а самим тим и доступна свима.[4] Ово се омогућује начелима која су садржана у међународним документима као што су: Универзална декларација о људским правима, Међународни пакт о грађанским и цивилним правима, Европска конвенција, Америчка конвенција. Та начела су:
- Легалност
- Легитимност
- Неопходност[5]
Легалност ограничења уреди
Легалност ограничења значи да оно мора да буде прописано Законом, што у Србији представља Закон о јавном информисању.
Легитимност ограничења уреди
Легитимност ограничења значи да оно мора да буде у служби неког од оправданих циљева, као што су заштита јавне безбедности, јавног поретка и општег морала. Ови циљеви се разликују од земље до земље.
Неопходност ограничења уреди
Неопходност ограничења значи да мере које се предузму у ограничењу слободе информисања морају да буду истински неопходне за остварење виших циљева друштва, и да буду засноване на демократским принципима.
Ограничења према Европској конвенцији уреди
Европска конвенција о људским правима у члану 10. став 1. дефинише право на слободу изражавања, мишљења, примања и преношења информација и идеја. У априлу 2009. годие Европски суд за људска права у Стразбуру признао је праву на слободан приступ информацијама статус основног људског права.[6] У ставу 2. истог члана дефинисана су ограничења која се испољавају „у интересу националне безбедности, територијалног интегритета или јавне безбедности, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, заштите угледа или права других, спречавања откривања обавештења добијених у поверењу, или ради очувања ауторитета и непристрасности судства“.
Ограничења према Уставу Србије уреди
Устав Србије дефинише слободу мишљења и изражавања у члану 46, која се према истом члану може ограничити ради заштите права и угледа других људи, чувања ауторитета и непристрасности суда, заштите јавног здравља, морала демократског друштва и националне безбедности Републике Србије. Према члану 50. (слобода медија) Надлежни суд може спречити ширење информација и идеја путем средстава јавног обавештавања само ако је то неопходно, и то ради спречавања: позивања на насилно рушење Уставом загарантованог поретка, нарушавања територијалног интегритета Републике Србије, пропагирања рата, подстрекивања на насиље, говора мржње на расној, националној или верској основи, којим се подстиче на дискриминацију, непријатељство или насиље.
Ограничења према Закону о јавном информисању уреди
Члан 17. Закона о јавном информисању надовезује се на члан 45. Устава Србије, и налаже да Надлежни окружни суд може да забрани дистрибуцију информације ако од њеног објављивања може да наступи велика и непоправљива штета, која се на други начин не може спречити. Такође, овим Законом забрањује се дистрибуција информација које подстичу дискриминацију по основу пола, расе, нације, етничке припадности, верске опредељености, сексуалне оријентације. (члан 38) Не смеју се објављивати информације које могу штетити интелектуалном, моралном, емоционалном и социјалном развоју малолетника (члан 41); порнографски садржаји на начин доступан малолетницима (члан 42); као и аудио, писани и видео-записи из приватних живота лица без њихове дозволе. (члан 43)
Ограничења на Интернету уреди
Интернет је последњих година постао основно средство за размену информација, а самим тим је довео и до многоструких потенцијалних злоупотреба. Ограничења слободе информисања на Интернету су предвиђена за сваку врсту кривичног или прекршајног понашања, дискриминације, говора мржње, и повреде других људи, поготово деце. Чињеница је да правила ограничавања која се примењују на друге медије, не морају бити прикладна решења и за Интернет.[7]
Извори уреди
- ^ When May Speech Be Limited? Архивирано на сајту Wayback Machine (2. јун 2006), Приступљено 17. 4. 2013.
- ^ Конвенције и Протоколи Савета Европе које је Република Србија ратификовала, Приступљено 17. 4. 2013.
- ^ Key concepts of freedom of speech Архивирано на сајту Wayback Machine (2. јун 2006), Приступљено 17. 4. 2013.
- ^ Како угасити е-новине, Приступљено 17. 4. 2013.
- ^ Limitations and Restrictions on the Right to Freedom of Expression Архивирано на сајту Wayback Machine (12. април 2012), Приступљено 17. 4. 2013.
- ^ Pravu na slobodan pristup informacijama Evropski Sud za ljudska prava priznao status osnovnog ljudskog prava Архивирано на сајту Wayback Machine (5. март 2016), Приступљено 17. 4. 2013.
- ^ Freedom of Expression, Приступљено 17. 4. 2013.
Литература уреди
- Радојковић, Мирољуб и Милетић, Мирко: Комуницирање, медији и друштво, Стилос, Нови Сад, 2005.