Односи Србије и Италије

Односи Србије и Италије су инострани односи Републике Србије и Републике Италије.

Односи Србија-Италија
Map indicating locations of Италија and Србија

Италија

Србија

Историја односа

уреди

Два италијанска града Трст и Венеција су имали велики значај за културну историју Срба.[1]

Односи Србије и Краљевине Италије

уреди

Србија и Италија су успоставили званичне дипломатске односе 18. јануара 1879. године.[2]

Постојало је Посланство Краљевине Србије у Риму.

Односи Југославије и Италије

уреди
 
Граница Краљевине Италије и Краљевине СХС Сушак 1929.
 
Црњански и чланови југословенске амбасаде у Италији, Рим, 1939
 
F-117 најтхок САД пре узлетања из Италије, у марту 1999, као део операција НАТО против Југославије

Римски споразум, који је важио до јануара 1929, није успешно регулисао билатералне односе. Због тога је министар иностраних дела Војислав Маринковић желео да успостави уговорне односе на новој основи. Као предуслов за нове преговоре, била је ратификација Нептунских конвенција из 1925. године. И поред велике опозиције у Народној скупштини и заоштрене политичке ситуације после атентата, Маринковић је успео током друге половине 1928. да ратификује Нептунске конвенције и Трговински уговор из 1924. године. Током преговора вођених са италијанском страном, Маринковић је желео да постигне два резултата: да уговорно регулише билатералне односе на новим основама којим би биле задовољне обе стране и да сведе југословенско-италијанске расправе на њихову суштину - очување независности Албаније као првог корака од одбране италијанских агресивних планова према Балканском полуострву. Током преговора вођених до 1932, Маринковић је постепено успео да придобије Велику Британију на страну Југославије, против италијанских претензија према Балканском полуострву. Ипак, није успео да капитализује свој успех, јер је почетком јула 1932. поднео оставку на место председника владе и министра иностраних послова због неслагања око питања унутрашње политике са краљем Александром, који је претходно започео засебне разговоре са Италијанима.

Краљ Александар се лично ангажовао на питању регулисања односа са Италијом, у посредном контакту са Бенитом Мусолинијем, преко дизајнера за ентеријер равенског грофа Гвида Малаголе Капија. Двојица државника су ускладили своје погледе и договор је изгледао могућ, током марта и априла 1932, када је предложен лични сусрет у околини Трста. Међутим, Мусолини уверен у скори распад југословенске државе одбија наставак разговора и одлучује се за тактичку чекања повољног тренутак да војно интервенише против територијалног интегритета Краљевине Југославије. Наставак разговора краља Александра и Бенита Мусолинија, преко посредништва грофа Капија, био је прузрокован доласком националсоцијалиста на власт у Немачкој. Ови контакти су одржавани до маја 1934. године. Гроф Капи је био посредник и у разговорима између кнеза Павла Карађорђевића и Бенита Мусолинија, током 1935, али ова линија комуникације је убрзо напуштена.

После италијанско-абисинијског рата, југословенско-италијански преговори су настављени преко Ивана Субботића и Миливоја Пиље, који су били изасланици председника владе и министра иностраних послова Милана Стојадиновића. Њиховим радом током јесени и зиме 1936/37. припремљен је терен за склапање уговора који је потписан током посете италијанског министра иностраних послова грофа Галеаца Ћана Југославији, 25. марта 1937. године. Југословенска страна је пристала да се у уговору не спомиње међународни поредак установљен мировним уговорима, а италијанска страна није успела да наговори државнике у Београду да прихвате њихову понуду да установе савезничке односе.

Поред политичких односа, обновљени су и економски односи који је требало да послуже као контратежа све јачем присуству немачке привреде у регионима Подунавља и Балкана.

Председник владе Милан Стојадиновић је био у Риму 1937.

Председник владе Бенито Мусолини је посетио југословенску територију 20. септембра 1938. приликом обиласка граничних територија Италије.

Јануара 1939. гроф Галеацо Ћано министар иностраних послова Краљевине Италије је посетио Београд.

9–14. марта 1939. Кнез намесник Павле и кнегиња Олга су посетили италијанску краљевску породицу у Риму. Током посете, кнез Павле и краљ Виторио Емануеле III су настојали да покажу јавности да су контакти две државе превасходно установљени на бази блиских односа двеју династија, што је посебно иритирало Бенита Мусолинија који није скривао своје омаловажавање према италијанског краљевској породици на званичним пријемима.

Други светски рат и после

уреди

Италијански краљ Виктор Емануел је посетио од италијана окупирано Цетиње 16. маја 1941.

Године 1944, Тито је једно време боравио у Италији.

Франческа Роланди је у књизи „Двадесет четири хиљаде пољубаца” истражила утицај италијанске популарне културе у Југославији средином прошлог века и значај незваничне културне дипломатије на односе две земље.[3][4]

Билатерални односи

уреди

Италија је признала једнострано проглашење независности Косова.

Италија је гласала за пријем Косова у УНЕСКО 2015.

Посете

уреди
  • Председник Републике Италије Серђо Матарела боравио је у званичној посети Србији 25. маја 2015.
  • Председник Српске владе Александар Вучић боравио је у званичној посети Италији 9. и 10. децембра 2014. на позив италијанског премијера Матеа Ренција.[2]

Економски односи

уреди

Италија је у 2020. години била други спољнотрговински партнер Србије.

  • Извоз у Италију 2020. износио је 1,6 мл. долара, а увоз 2,2 милијарде УСД.
  • У 2019. години извезено је робе у вредности од 1,9 милијарде УСД, а увезено за 2,3 мл. долара.
  • У 2018. извоз је износио 2,3 мл. долара док је увоз вредео 2,4 милијарде УСД.
  • У 2012. години извезено је робе у вредности од 1,2 милијарде УСД, а увезено за 1,8 мл. долара.
  • У 2007. извоз је износио више од 1 мл. долара док је увоз вредео 1,7 милијарди УСД.[5][6]

Србија је била представљена на Светској изложби „ЕКСПО 2015" у Милану.[7]

У Србији послује велики број италијанских компанија. Ради унапређења односа између две државе основана је Комора италијанско-српских привредника која прати сва тржишна кретања и економске показатеље међусобне економске сарадње Србије и Италије и прилагођава своје активности у циљу подршке својих чланова те општег развијања економске размене између поменута два тржишта.[8]

Неке од италијанских компанија које послују у Србији дуги низ година, а које су такође и чланови коморе су:

  • Magip d.o.o. која се бави комуналним делатностима.[9]
  • Officina Concept[10] која се бави производњом модерног канцеларијског намештаја.[11]
  • Rocca di Castagnoli - винарија.[12]
  • Aho Pinsa Lab[13] која послује у угоститељском сектору.

Дипломатски представници

уреди

У Риму

уреди

Амбасада Републике Србије у Риму (Италија) радно покрива Малту[14] и Сан Марино.[15]

У Београду, Нишу, на Крфу и у Солуну

уреди

Поређење

уреди
  Италија   Србија
Становништво 60.021.955 9.024.734 (са КиМ), 7.243.007 (без КиМ)
Површина 301.338 km² 88.361 km²
Главни град Рим - 2 743 796 (5.493.308 шире подручје) Београд - 1.182.000 (1.621.396 шире подручје)
Облик владавине Парламентарна република Парламентарна република
Званични језик Италијански Српски

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ Serbian-Italian Relations: History and Modern Times : Collection of Works - Google Књиге
  2. ^ а б „Билатерални односи са Италијом”. Архивирано из оригинала 18. 02. 2015. г. Приступљено 18. 02. 2015. 
  3. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Франческа Роланди описала утицај италијанске културе на Југословене”. www.rts.rs. Приступљено 2022-09-28. 
  4. ^ В., М. (2. 10. 2022). „Двадесет четири хиљаде пољубаца за Италијане”. Политика. Приступљено 2. 10. 2022. 
  5. ^ „Serbia exports to Italy”. Trading Economics. Приступљено 29. 8. 2021. 
  6. ^ „Serbia imports from Italy”. Trading Economics. Приступљено 29. 8. 2021. 
  7. ^ „Мириси и укуси Србије у Милану”. Радио Телевизија Србије. Приступљено 29. 8. 2021. 
  8. ^ Culic, Nikola. „O nama | Srpski”. Komora italijansko-srpskih privrednika (на језику: српски). Приступљено 2023-01-27. 
  9. ^ Pejin, Una Rodic. „Magip d.o.o. je postala novi član KISP-a | Blog”. Komora italijansko-srpskih privrednika (на језику: српски). Приступљено 2023-01-27. 
  10. ^ „Kancelarijski nameštaj”. Officina Concept (на језику: српски). Приступљено 2023-01-27. 
  11. ^ Injac, Marija. „Upoznajte našeg novog člana | Blog”. Komora italijansko-srpskih privrednika (на језику: српски). Приступљено 2023-01-27. 
  12. ^ Pejin, Una Rodic. „Rocca di Castagnoli je postala član komore | Blog”. Komora italijansko-srpskih privrednika (на језику: српски). Приступљено 2023-01-27. 
  13. ^ „Home Basi Pinsa Romana precotta”. Aho Pizza Lab (на језику: италијански). Приступљено 2023-01-27. 
  14. ^ Државе покривене на нерезиденцијалној основи Архивирано на сајту Wayback Machine (18. фебруар 2015), Малта
  15. ^ Државе покривене на нерезиденцијалној основи Архивирано на сајту Wayback Machine (18. фебруар 2015), Сан Марино
  16. ^ Jovana Ivetić, Arhiv Vojvodine Le relazioni diplomatiche tra Serbia e Italia dal Congresso di Berlino all' annessione della Bosnia e Erzegovina : (1878-1908), 2019. ISBN 978-86-80017-63-1. стр. 216-225.

Литература

уреди
  • Mitrović, Andrej (1969). Jugoslavija na Konferenciji mira 1919-1920. Beograd: Zavod za izdavanje udžbenika. 
  • Митровић, Андреј (1984). Србија у Првом светском рату. Београд: Српска књижевна задруга. 
  • Mitrović, Andrej (2007). Serbia's Great War 1914-1918. West Lafayette: Purdue University Press. 
  • Радојевић, Мира; Димић, Љубодраг (2014). Србија у Великом рату 1914-1918: Кратка историја. Београд: Српска књижевна задруга, Београдски форум за свет равноправних. 
  • Др Бранислав Глигоријевић, Краљ Александар Карађорђевић у европској политици, друго издање, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2010.
  • Vuk Vinaver, „Engleska i italijansko „zaokruživanje Jugoslavije“ 1926–1928.“, Istorija XX veka, Zbornik radova, Tom VIII, Beograd: Institut za savremenu istoriju, 1966.
  • Dunja Hercigonja, Velika Britanija i spoljnopolitički položaj Jugoslavije 1929–1933: britanska politika prema jugoslovensko-italijanskim sukobima u vreme svetske ekonomske krize, Beograd: Institut za savremenu istoriju, 1987.
  • Srđan Mićić, „Vojislav Marinković and Italy, 1927-1932“, Qualestoria. Rivista di storia contemporanea, N.ro 1, L’Italia e la Jugoslavia tra le due guerre, a cura di Stefano Santoro, Anno XLIX, Giugno 2021.
  • Enes Milan, Italija i Jugoslavija 1931-1937, Beograd: Institut za savremenu istoriju, 1987.
  • Dr Ladislav Deák, „Jugoslovensko-italijanski odnosi 1932–1937“, Istorija XX veka, Zbornik radova, tom XIV-XV, Beograd: Institut za savremenu istoriju, 1982.
  • Prof. dr Živko Avramovski, Balkanske zemlje i velike sile 1935–1937. Od italijanske agresije na Etiopiju do jugoslovensko-italijanskog pakta, Beograd: Prosveta, 1968.
  • Бојан Симић, Милан Стојадиновић и Италија. Између дипломатије и пропаганде, Београд: Институт за новију историју Србије, 2019.
  • Goran Latinović, Yugoslav-Italian economic relations 1918-1941, Banja Luka, Faculty of Philosophy, 2019.
  • Dragovan Šepić, „Italijanski iredentizam na Jadranu: konstante i transformacije“, Časopis za suvremenu povijest, Br. 1 (1975)
  • Храбак, Богумил (2006). „Италијани у Новом Пазару и Сарајеву до 1600. године”. Новопазарски зборник. 29: 93—98. Архивирано из оригинала 10. 06. 2020. г. Приступљено 10. 04. 2019. 

Спољашње везе

уреди